Дејан Атанацковић, писац и визуелни умјетник из Србије, објавио је отворено писмо у листу „Данас“ у којем се обраћа „проевропској опозицији“. У писму између осталог тражи од њих да понуде „viziju Srbije u kojoj su pale sve laži o Kosovu. Ponudite viziju Srbije kojoj je u najvećem interesu da i Srbija i Kosovo budu slobodne, normalne, demokratske, evropske zemlje, Srbije kojoj Kosovo više nije večita frustracija i poraz, već istovremeno i ponos srpske istorije i svest o srpskim greškama, rečju: osnov za snažan, zreo i realan, a ne lažan identitet.“

Иначе, Дејан Атанацковић је један од великих агитатора међу Србима да се призна сепаратизам и насиље косовско-метохијских Албанаца. И, као што видите, избјегава споменути поред Косова и Метохију.

Господина Атанацковића имао сам прилику да упознам у мају 2018. године, на промоцији његовог романа „Лузитанија“ у Народној библиотеци „Ћирило и Методије“ у Приједору. Центар поменутог романа је психијатријска болница у Београду у вријеме Првог свјетског рата, „а заправо кроз ту причу захвата простор читаве Европе која је тада у Првом светском рату“, како је то дефинисала госпођа Тамара Крстић, један од чланова НИН-овог жирија који је Атанацковићу дао награду за најбољи роман 2017. године.

Након промоције купио сам примјерак романа, све са аутограмом господина Атанацковића. Трудим се да пратим све што има везе са националном историјом, а роман „Лузитанија“ је на прву обећавао. Нисам ни слутио да ћу се у „Лузитанији“ сусрести са извртањем историјских чињеница и аутошовинистичким тезама господина Атанацковића.

Дан након промоције имао сам прилику да опет видим господина Атанацковића, који је у друштву госпође Крстић и свога издавача господина Горана Лакичевића, дошао у Меморијлни музеј на Мраковици гдје сам запослен као кустос. Обрадовао сам се овој посјети и настојао да госте из Србије проведем кроз сталну музејску поставку о Козари у НОР-у. Пошто сам начуо да гости долазе из „либералних“ кругова, трудио сам се да им приближим страдање свог и њиховог народа на Козари. Двојац који је дошао са Атанацковићем слушао је сво вријеме моје излагање док смо обилазили поставку. Било је и по неко питање од њих двоје. Међутим, господин Атанацковић је након моје приче о пркосу и страдању баке Мике Мандић из Турјака код Градишке, полако напустио музеј.

Када сам касније читао „Лузитанију“, нисам био изненађен што се ту описују било стварни било измишљени злочини српске војске над Албанцима у „покореној Албанији“, како пише у роману. Оно што ме је највише запрепастило, јесте умјетничка слобода коју је себи дозволио господин Атанацковић кад пише о Нестору, једном од ликова у „Лузитанији“. Наиме, након што је српска војска сахранила једну повећу гомилу лешева албанских цивила, Нестор је добио задатак да скине са крова скелет младе Албанке који је некако промакао његовим друговима. Нестор, остављен од своје чете која се запутила према Скадру, пење се на кров и „одваја једну по једну кост, које се саме препуштају одвајању при најмањем додиру и – као да је грли – Несторове руке сада су пуне њеног грудног коша, кичмених пршљенова и лопатица. Вади из свог ранца неку широку тканину и пажљиво слаже све кости на лепо распоређену гомилу, и цео костур убрзо стаје у тај завежљај који осигурава чврстим канапом и с том врећом на леђима, причвршћеном кожнима опасачима, започиње ход као својој поодмаклој чети.“

Умјетничка слобода не поставља пред себе питање, као што га поставља историјска наука, да ли би командант оставио само једног војника у непријатељском окружењу, а поготово након једног таквог злочина, да изврши тако осјетљив задатак. Било како било, господин Атанацковић као мајстор визуелне умјетности, мајсторски ствара  монструозну слику српског војника. Наиме, Нестор на путу од Албаније ка Београду, када повремено наиђе на неко стабло кестена, закопава поред њега по једну кост из свога руксака. Тиме Нестор, читај „српска војска“, иза себе оставља злочиначки траг од расутих албанских костију по читавој Србији, а задњу кост пред Београдом:

„И већ је његово путешествије зашло дубоко у новембар када је и последњу преосталу кост – један чланак малог прста – покопао под кестеном сред ветровитог пропланка, иза кога се, наједном, као у сну, указао Београд.“

О албанским злочинима над српским цивилима, који су потврђени у историјским изворима, узалуд ћете тражити слово у „Лузитанији“. Зато један овако измаштан монструозан акт неког измишљеног српског војника, оставља најдубљи утисак у души читатеља „Лузитаније“. Са друге стране, прича о страдања баке Мике Мандић и њеног унука Луке, код господина Атанацковића изазвала је мањак пажње, па је морао изаћи из музеја. А, ја сам се надао, да ће можда једна таква истинита прича о храбрости и жртви једне старице, наћи пут до срца господина Атанацковића, а што да не и до неког његовог будућег романа. А, прича иде овако.

Након велика њемачко-хрватске офанзиве на Козару 1942. године, у једном збјегу ухваћена је бака Мика Мандић са својим унуком Луком којег је она држала у наручју. У логору Стара Градишка усташе су одузимале српску дјецу која су била у логору. Када је усташа покушао да из наручја старице узме њеног унука, она се покушала борити за јединог члана њене породице који је био са њом. Усташа је био јачи и након што јој је истргнуо унука из наручја, она је пала на земљу. Затим се подигла и подерала своју народну ношњу и усташама показала своје старачке груди и потом им пркосно рекла: „Ове моје груди подојиле су шест јунака, неко ће ме већ осветити.“ Усташе су на ту сцену пркоса реаговале истог момента и сасјекле су старицу хладним оружјем које су имали при руци. На списку жртава из села Турјак налази се име и малог Луке.

Свакако да господин Атанацковић има право да пише како жели, чак и да измишља српске злочине у својим романима, али то није корекнто са његове стране према своме народу, па и према албанскоме, јер, таквим измишљеним злочинима само се продубљује јаз између два народа.

Улазећи у домен историјске науке, само на књижевни начин, Атанацковић оптужује краљевину Србију да је одговорна за убиство Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, иако је историјска наука оповргла такве теорије. То чини кроз главног лика „Лузитаније“ доктора Стојимировића: „Узмимо, рецимо, пример једне краљевине, сићушне и осиромашене ратовима, која зарад амбиција неколико официра, финансира убиство владара једне сусједне империје. А онда, некон необично галантних захтева те империје, чијим би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, како се то уобичајено овде каже, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно.“

 Поред бацања кривице на Србију за Први свјетски рат, он захтјеве Аустроугарске назива „галантним“, а ти захтјеви су значили да Србија престане да води независно своју унутрашњу политику, другим ријечима да изгуби суверенитет. Такође, ти захтјеви су само били изговор за Аустроугарска да нападненапад и освоји Србију коју је раније планирала да стави под своју управу, као што је то урадила са Босном и Херцеговином.

У изјави за „Козарски Вјесник“ пред своју промоцију у Приједору, Атанацковић је рекао да се његов роман „prije svega, bavi sadašnjošću, nedavnom prošlošću i koji kroz to bavljenje istorijom želi da ukaže na neke sličnosti analogije sa sadašnjim trenutkom i sadašnjim vremenom.“

Поред тога што је изнесена очита намјера да злочине над Албанцима из деведесетих година, повеже са злочинима из Првог свјетског рата, без критичке анализе и тиме покаже како Срби убијају Албанце у континуитету, Атанацковић овдје вјероватно повлачи и паралелу између империје. Онда је то била Аустроугарска, а данас је то империја Сједињеним Америчких Држава и војног савеза НАТО на чијем су оне челу, која је гле чуда, у Рамбујеу такође презентовала „галантне“ захтјеве према СР Југославији, за које је Хенри Кисинџер рекао да то „није документ који би било који Србин прихватио“. Тиме се оправдава разарање Србије и српског народа у Првом свјетском рату и бомбардовање СР Југославије и отимање Косова и Метохије данас.

Такође, Атанацковић у „Лузитанији“ кроз једног од ликова у роману износи негативан став о нацијама и национализму: „Узмите, на пример, једну нацију. Шта је то ако не једна савршена измишљотина, лоша литература тобожња биографија бесловесних индивидуа које је неки,углавном прозаичан, да не кажем простачки, а самим тим трагичан стицај књижевних идеја окупио око једне погрешне дијагнозе.“

Ипак, то не смета господину Атанацковићу да се залаже за националне интересе Албанаца. Тако и у овом отвореном писму српској проевропској опозицији он захтјева да се ријеши питање Косова и Метохије тј. територије „koju je Srbija nepovratno izgubila u jednom sramnom ratu pre četvrt veka…“ Залажући се директно за суверенитете и независност Косова и Метохије, он се индиректно залаже за идеју Велике Албаније тј. за максималистичке циљеве албанске нације која изгледа није „погрешна дијагноза“, као остале нације како је дефинисао у „Лузитанији“.

Српском народу на Косову и Метохији он супроставља албанску националну мањину у остатку Србије „koji su pod režimom ratnohuškačkog radikala i finansijera terorizma Aleksandra Vučića na meti predrasuda i kriminalno-populističkog potkosurivanja…“. Овим господин Атанацковић још једном изврће чињенице, јер ако није тако, нека каже колико је било напада на Албанце у остатку Србије. Пријављених напада на Србе на Косову и Метохији само у периоду 1.1.2021. до 23.9.2023. било је 420. Да не спомињемо како Албанци у Србији нису доживјели погроме као Срби на Косову и Метохији у марту 2004. године.

И, на крају, док господин Атанацковић и слични њему, могу без проблема да пишу и износе измаштане или непровјерене оптужбе и тезе о српској нацији, политичком и војном руководству, српској историји и слично, са друге стране Срби у Албанији све доскоро нису могли да имају српска имена и презимена и сад им је отежано да наметнута албанска имена замјене српским, а на Косову и Метохији хапсе их чак и због мајица са српским националним или историјским мотивима.