Није први пут да Марко Атила Хоаре, британски историчар који се бави истраживањем Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, доноси непровјерене или нетачне податке. О томе смо већ писали, погледати текст под насловом „Зашто Хоаре изврће чињенице о ослобођењу Приједора 1944.“

У својој преведеној књизи на српски језик „Genocid i otpor u Hitlerovoj Bosni – Partizani i četnici 1941-1943.“, Хоаре наставља са својим „чудним“ тумачењима догађаја из Другог свјетског рата. Књига је на енглеском објављена прије 17 година, а ове године објављено је њен превод на српски (босански како кажу у Сарајеву) језик и издању издавачке куће „Добра књига“ из Сарајева.

Морамо се одмах дотаћи наслова књиге. Знамо да је територија Босне, али и Херцеговине у току Другог свјетског рата била у саставу Независне Државе Хрватске. Дакле, није постојала никакава „Хитлерова Босна“, нити било какава друга Босна. Нетачан наслов већ од првих слова нас упућује да је пред нама дискутабилно дјело.

Оно што желимо да истакнемо у овом тексту јесте питање ликвидираних и погинулих усташа, домобрана и усташких сарадника у Приједору, након што су га партизани ослободили 16. маја 1942. године. Хоаре о том случају пише, а позивајући се на Смаила Чекића, да је ријеч о ликвидацији цивила: „Међутим, упркос намјерама комунистичких вођа, партизани су и даље били склони звјерствима, убијајући 227 цивила током заузимања и окупирања Приједора.“

За Хоареа је прво ослобођење Приједору у Другом свјетском рату „заузимање и окупирање“, а не ослободилачка акција. Исто је тврдила и пропаганда НДХ, тако да се можемо запитати да ли Хоаре има намјеру релативизације власти и злочина НДХ у Приједору? Али, оно најважније, јесте прича о наводно ликвидираним цивилима од стране партизана. Па, кренимо редом.

Прије напада партизана на Приједор, наређено је да се партизани морају држати часно према несрпском становништву: „С обзиром да је ово први пут да наше снаге заузимају град у коме је у већини муслиманско становништво (поред српског и хрватског) упозорујемо све одговорне другове….на држање према недужном становништву. Свака појава освећивања над недужним муслиманским становништвом сматраће се четничком издајом те, као и сваку пљачку, неред, капитуланство, харангирање, паникерство, кажњаваће се на лицу мјеста стријељањем.“^[1]

Већ у првим мјесецима српског устанка против НДХ, у устаничким селима на Козари формирани су народни судови у које су бирани виђенији сељаци. Ови судови су рјешавали неспоразуме, размирице и кривична дјела у селима.^[2] Поред народних судова постојали су и војни судови који су судили устаницима који би се огријешили о борбу и заробљеним непријатељским војницима.^[3] Није се толерисала самовоља појединих партизана ни у ослобођеном Козарцу (ослобођен марта 1942), који је током читавог рата био једно од најјачих усташких упоришта под Козаром.^[4] Тако је неколико партизана стријељано у Козарцу због самовољног прикупљања хране, међу њима и први командант ослобођеног Козарцу, Обрад Давидовић.^[5]

Током партизанске управе у Приједору дјеловао је и партизански војни суд. Предсједник војног суда био је Душан Гламочанин „Пеле“, а чланови Јосип Мажар „Шоша“ и Стефан Митровић. Због обавеза око организовања партизанских јединица, Мажар није стизао довољно да учествује у раду суда тако да је умјесто њега радио Владимир Немет „Брацо“. Ипак, на једном Прогласу „Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког народно-ослободилачког партизанског одреда ‘Младен Стојановић’“ стоји потписано име Мире Цикоте која је у то вријеме била на функцији секретара Мјесног комитета КПЈ.^[6]

О раду суда сазнајемо из записаних сјећања његовог предсједника: „Било је деликатно радити у суду. Није било друге казне осим смртне (стријељање). Настојали смо да будемо што објективнији. Сваког дана послије одлуке о осудама доносили смо огласе у којима је писало зашто је лице осуђено и каква је злодјела починило. Тежили смо да избјегнемо утисак о освети. Велика је штета што су документи са ових суђења нестали. Сјећам се како је један злочинац, неки Зеница, иначе носач, описао покољ. Наиме, њега су звали Зеница због тога што је раније био осуђиван и лежа у затвору у Зеници, а презивао се Хергић. Он је у детаље описивао како су вршени покољи, како је међу првима упао у Радетића кућу, како је узимао ствари , како су изводили људе на стријељање, како су узимали њихове ствари.“^[7]

Масовно учешће муслиманског и хрватског становништва Приједора у злочинима над Србима, довео је суд у тежак положај. Требало је са једне стране правично казнити све злочинце, а са друге то учинити тако да се остали народи не осјете угрожено. При томе комунисти су радили и на пропагирању идеје „братства и јединства“ народа, па је требало масе које су биле на страни НДХ привући партизанској борби. То је ишло веома тешко, а због тога или недостатка доказа, многи злочинци одговорни нпр. за злочине над Србима у љето 1941. године (Илиндански покољи), нису кажњени на адекватан начин.

У Прогласима војног суда у Приједору настојали су се описати сви злочини над српским цивилима и антипартизанска дјеловања осуђеника на смрт. Навешћемо неке од пресуда осуђеника на смрт:

„1) Рудолфа Чадека, припадника Њемачке народности, зато што је као активни члан културбунда, као вођа оружане њемачке банде у Приједору (маншафтфирер) био иницијатор многих злочина и зато што је стајао у шпијунској служби окупатора помажући злогласном крвнику Злобецу…

2) Јохана Гитлера, припадника њемачке народности зато што је као активни члан културбунда и као наредник њемачке оружане банде у Приједору извршио неколико убистава над невиним Србима…

3) Селимбеговића Есада, који је био један од главних криваца за смрт браће Радића, што је недвојбено установљено признањем самог Селимбеговића Есада, признањем његовог саучесника Мурића Ибрахима и свједочанствима других лица. Поред тога Селимбеговић Есад био је у шпијунској служби усташа, што је установљено документима из усташке архиве и признањем познатог агента и крвника Владе Матановића…

6) Грозданића Хасу, зато што је за вријеме усташког режима пљачкао српска села, што је установљено многим доказима.

9) Крвавицу Ивана, зато што је за вријеме усташког покоља у Приједору одвео на стријељање жељезничаре Дроњка и Бајића…

13) Павлешић Јулијану, зато што је за вријеме покоља над невиним српским становништвом града Приједора била доушник усташких крволока и водила их у село Орловачу, те показивала многе невине Србе, који су били стријељани…

14) Мршића Назифа, зато што је за вријеме усташког покоља закопавајући убијене Србе убијао оне, који су били само рањени.

15) Капетановића Ризу, зато што је био духовни подстрекач многих злочинстава, које су усташе извршили у Приједору над невиним Србима што се јасно види из многих пријава…, и коначно, што је био подстрекач окупљања усташких бандита и народних издајица и послије ослобођења Приједора.

16) Капетановића Ахмета, зато што је био један од главних политичких Савјетника – усташких бандита у Приједору, дајући ‘Савјете’ за извршивање злочинстава над невиним српским становништвом…

17) Јурића Јуру, зато што је био заклети усташа и као такав наставио своју противнародну дјелатност и послије ослобођења Приједора.

18) Сарајлића Хилмију, зато што је био замјеник усташког таборника и као такав помагао Павелићеве злочинце у њиховим злочинима према српском народу. Затим зато што је нагонио Србе да прелазе у муслиманску вјеру…

19) Бабића Мухамеда, зато што је као предсједник Општине био активна потпора зликовачког усташког режима у Приједору и зато што је за вријеме док су Партизани држали блокаду око Приједора тражио и преклињао за помоћ усташко ‘Министарство домобранства’ и ‘Унутрашњих послова’…“^[8]

Већина смртних пресуда извршена је над припадницима хрватског и муслиманског народа, али неколицина пресуђених били су и Срби сарадници НДХ. Суђење и ликвидацију усташа и њихових сарадника у Приједору од стране партизанског суда, искористила је пропаганда НДХ да то прикаже као убиство недужних Хрвата римокатолика и муслимана. У пропагандне сврхе настала је књижица под насловом „Odmetnička zvjerstva i pustošenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u prvim mjesecima života hrvatske narodne države“, за чије се објављивање побринуло Министарство вањских послова НДХ.^[9] У уводним ријечима овог дјела између осталог пише: „У свиетлу ових доказала разплињују се све, што су жидовско-слободнозидарска и великосрбска промиџба износиле о хрватском народу и његовој држави.“ Из даљег текста сазнајемо да ова књига треба да пружи „иноземној јавности прави увид у догађаје и борбе, које су се одиграле у југоизточном и средишњем диелу Хрватске.“^[10]

У Ковачићевом списку можемо пронаћи све злочинце чији су злочини наведени у дјелимично цитираном Саопштењу партизанског војног суда у Приједору.^[11] Ако кренемо даље у анализу тога списка, у њему можемо наћи злочинце попут приједорског жупника Јосипа Кауриновића. Његово име и презиме се налази под редним бројем 173, а он је био одговоран за насилно римокатоличење српског становништва, пропагирање усташке идеје и активног учешћа у борби против партизана. Од почетка усташке власти у Приједору, Кауриновић је „веома непријатељски иступао против српског народа“, а према његовим савјетима били су „ухапшени православни свештеници. Он учествује и у убиствима и обилази властиту жупу оборужан пушком.“^[12] Кауриновић је погинуо у борби против партизана, забарикадиран у жупском стану скупа са својом домаћицом Анком (Аном).^[13]

На списку ликвидираних усташа налазе се и имена Адема Цепића и Алије Цепића. Први је погинуо током напада на Приједор као усташки митраљезац (током Краљевине Југославије служио краљеву гарду), а други је био злочинац, између осталих убио је и брата Сајана Муњизе, једног од партизана који су ослободили Приједор: „Послије сам на жељезничкој станици нашао жену и 5-6 дјеце Алије Цепићам који је 1941. год. убио мога брата. Међутим, ми његову жену и дјецу нисмо дирали, што је, свакако, било правилно, без обзира на то што је Алија зликовац.“^[14]

Међу „невино“ стријељаним налазе се и имена челника усташке власти у Приједору који су организовали истребљење Срба на овом подручју, др Драгутин Згага и апотекар Константин Бабић. Затим ту су и лица која су учествовала у хапшењу и покољу Срба у љето 1941. године, као што су: Јуре Дејановић, Мехмед Црнкић, Бајро Хускић, Серафин Јурић, Иван Фабри, Осман Авдагић, Енвер Ковачевић, Драгутин Гаврановић, Назиф Хергић, Јозо Димић, Ариф Џубур, док је Миро Слишковић погинуо у борби итд.^[15] Неки које смо навели, попут Константина Бабића и Мире Слишковића, те Серафина Јурића који се такође налази на списку ликвидираних усташа, учествовали су и у холокаусту над Јеврејима у Приједору.^[16]

На списку ликвидираних усташа и њихових сарадника налази се и један Србин,  Љубо Батоз (усташки шпијун), док други ликвидирани Србин Цветко Клајић „надпоручник хрватске војске“ није на списку. Његово име се налази у Прогласу Војног пријеког суда са потписом Мире Цикоте, а на истом списку се налази и име поменутог Батоза и 39 имена усташких злочинаца.^[17] На списку који је приредио Ковачић, под редним бројем 220, налази се и име Смаила Ситнице, о чијој погибији је свједочила његова мајка Ђулсума, а између осталог је изјавила: „Када је год. 1941/42. започело у нашим крајевима масовно убијање и прогањање наше једнокрвне браће Срба, мој син Смаил као прави Југословен и Славен почео се је јавно бунити против нечувеног у историји барбарства усташких и њемачких злочинаца и убојица, те је у Приједору са осталим родољубима већином Србима и Жидовима стрпан у усташки затвор и логор…..“[18] Смаил је погинуо од бомбе, када су хрватско-њемачке снаге бомбардовале Приједор након што су га партизани ослободили.

Цивилних жртава било је током борби за Приједор, али за то није одговоран партизански суд. Цивили су страдали током борби за Приједор или током бомбардовања Приједора од стране Хрвата и Нијемаца након што су партизани ослободили град. На списку се налазе и два малољетна лица, Дилха Алтић (17) и Мијаз Алтић (12), али како сазнајемо из Пописа жртава рата 1941-1945 који води Музеј жртава геноцида -Београд, ово двоје малољетника страдало је приликом борби, а не намјерном ликвидацијом.^[19]

Из овог слиједи закључак, да је Хоаре, свјесно или несвјесно, фалсификовао податке о ликвидацијама усташа у Приједору 1942. године. Алиби за то је зборник докумената које је приредио Смаил Чекић, али исти Чекић је попис усташке пропаганде ставио као доказ за чак „геноцид“ над муслиманима у Приједору 1942. године, а управо је значајан дио муслимана из Приједора учествовао у Геноциду над Србима у НДХ. Најмање што колега Хоаре може, јесте да у сљедећем издању своје књиге поправи цитирани дио и да објелодани јавности, да је користећи одређену литературу упао у замку погрешних информација.

 

Насловна фотографија преузета са: Institut za istraživanje genocida, Kanada (IGK)

[1] М. Вученовић, „Припреме и напад на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод 1971) 454.

[2] Л. Крнета, „Слом бивше војске и народни устанак“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, I, (Београд: Војноиздавачки завод 1971)  620.

[3] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, „Проглас покретног војног пријеког суда на терену II НОП Одреда ‘Младен Стојановић’, 6. мај 1942,  Ф2/302.

[4] Б. Радаковић, Усташка упоришта под Козаром, 35-59.

[5] Д. Станић, „У нападу на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод  1971) 461-462.

[6] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

[7] Д. Гламочанин „Пеле“, „Одлазак с илегалног рада у Козару“, Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, I, (Београд: Војноиздавачки завод  1971) 666.

[8] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Саопштење Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког Народно-Ослободилачког Партизанског Одреда ‘Младен Стојановић’“, Ф2/299.

[9] M. Kovačić, Odmetnička zvjerstva i pustošenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u prvim mjesecima života hrvatske narodne države, (Zagreb: Hrvatski izdavački bibliografski zavod  1942).

[10] Исто, 7.

[11] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Саопштење Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког Народно-Ослободилачког Партизанског Одреда ‘Младен Стојановић’“, Ф2/299.

[12] Ј. Horvat, Z. Štambuk, Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, репринт издања из 1946. (Загреб), (Zagreb: Zaklada August Cesarec 2006) 164.

[13] A. Orlovac, Prijedorski mučenički trolist – Župa Prijedor i njezina tri župnika mučenika za vjeru u 20. stoljeću, (Prijedor: Župa Sv. Josipa 2005) 74.

[14] С. Муњиза, „Водич у нападу на Приједор“, Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд, 1971: Војноиздавачки завод 477) 479.

[15] В. Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, друго издање, (Приједор: Музеј Козаре; Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Републике Српске 2020) 87, 92, 96, 101-102, 132.

[16] E. Tauber, Holokaust u Bosni i Hercegovini, (Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava 2014) 321.

[17]Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

 

[18] Архив Босне и Херцеговине (АБиХ), Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БиХ (З.К.У.Р.З), К. 173, Записник састављен 5. октобар 1944. године у Козарцу, срез Приједор, З.К.У.Р.З, Инв. број 6489.

[19] Пописа жртава рата 1941-1945, СР Босна и Херцеговина, стр. 2077. Преузето са сајта Музеја жртава геноцида – Београд (https://www.muzejgenocida.rs), приступљено 25. 06. 2021.