Након што је Фондација „Заборављени коријени“ из Источног Сарајева, објавила зборник докумената о страдању Срба у „романијском крају и дијеловима источне Босне“, одлучили смо да направимо серију краћих текстова на основу поменуте грађе. Документи у овом зборнику потичу из Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву и Војног архива и Архива Југославије у Београду. У нашим текстовима представићемо укратко усташке злочине над српским становништвом и након њих освету српских устаника. Први текст посветићемо тадашњем Срезу Вишеград.

Након успостављања усташке власти на подручју среза Вишеград, убрзо су почели злочини над Србима и пљачка српске имовине. У тим злочинима учествују усташе и разне усташке муслиманске милиције. Било је случајева да су прве комшије долазиле у сукоб само због изговорених ријечи. Тако је Славко Танацковић из Саса, једног дана августа 1941. године, отишао до свог првог комшије Фехима Хаџића. У разговру је Фехим казао Славку да ће Нијемци поразити Русију. Славко му је на то одговорио да Русију нико не може поразити, а Фехим га је на то почео тући. Након тога Фехим је узео од Славка ручни сат и отишао у Вишеград по усташе. Славко је одведен у логор и за судбину му се ништа није сазнало, што значи да је погубљен. Код поменутог Фехима усташе су долазили у кафану да пију, након што су пуне камиона Срба одвозили на Дрину и на обали ликвидирали.

Масовни злочини на подручју Вишеграда догађају се од јула до септембра 1941. године. Страдање Срба било би веће, да се нису побунили и организовали у устаничке групе које су штитиле своја села. Трагедија је била што су се временом подијелили на четнике и партизане и дошли у међусобни сукоб.

Када су усташе увидјеле да се народ одметнуо у шуму и да пружа отпор, почели су са паљењем напуштених српских села на подручју Вишеграда или како пише у једном документу којег можете прочитати у поменутом зборнику: „Видјевши усташе да немогу хватати више православце почели су око 15 VIII  палити православна села: Хан Копито, Кочерин, /М.Н.О Ораховци/ Тасићи /М.Н.О. Црнчићи/ Та паљења предводи Авдо Кујунџић жандармеријски ком. жандармеријске станице у Вишеграду и Алиспахић Ибрахим.“

На ове злочине локалних муслимана и усташа, четници су одговорили паљењем муслиманских села:

„Пошто су усташе палили православна села, четници су почели муслиманска села. Тако су четници спалили почетком септембра села: Жлијеб, Храњевац, Мења Лука, Милошевићи, Брштаница, Баримо, Ораховци, и.т.д.“

Међутим, четничке освете нису примирили муслиманске усташе, него су они и у октобру наставиле са злочинима над српским селима. Тако су муслиманске усташе из села Добрун, упале у октобру у село Бијела Велетова и запалили 44 српске куће и у кућама спалили три жене и једног мушкарца. Муслиманске усташе чак нису поштовали ни дату ријеч, па су тако „Стојана Јевтића које га су на вјеру уфатили и одвели га Хамета Кустуре кући и онда су попили са њим 2 литра ракије и после су га извели на цесту и истога су са кољем млатили и свега су га одерали, после 15 дана леш је пронађен покојног Стојана на трну где на себи није имао нимало коже јер му је била глава одерана.“

Такође, на злочине усташа и локалних муслиманских милиција, четници су одговарали осветом над муслиманима. То је потрајало до 8. новембра 1941. године, када у Вишеград долазе Италијани. Четници праве споразуме са Италијанима, што им олакшава да држе већио дио среза под својом контролом и на тај начин да штите српска села. Из поменуте документације сазнајемо:

„Четнички командант Дангић држао је положаје у Зворнику и долазио на савјетовање са чичом Романијом, партизаном. Командант четника у Вишеградском срезу био је Бошко Тодоровић мајор и капетан Савић.“ Поменути „чича Романија“ вјероватно је био један од партизанских вођа Славиша Вајнер „Чича“, Јеврејин по поријеклу.

Из документације видимо да су италијанске снаге биле више наклоњене четницима, док су Нијемци фаворизовали усташе и усташке милиције. Од марта до маја 1942. године, усташка „Црна Легија“ са осталим усташким формацијама из источне Босне, врши страшне злочине над српским становништвом. Из документације сазнајемо да је „Црна Легија“ много „православаца који нису успјели побјећи ухватила и убила, док је друге вратила својим кућама.“

Само на једном прелазу на Дрини у селу Милошевићи, удавило се „око 1200 особа“ који нису могли скелом да пређу на другу обалу Дрине у Србију. Многе Србе које су „вратили“ кућама, усташе су касније ликвидирали. О страхотама које су доживјели Срби на Дрини, говорио је злочинац Ибрахим Омеровић својим познаницима Карачић Рајку и Јози Жељку у Босанском Броду, гдје се био склонио испред партизана. Пред поменутом двојицом је причао „да је од Срба правио мост на Дрини и уза се је имао једну цедуљу на којој су били пописани уништени Србови из Вишеграда.“

Италијани нису учествовали у физичким ликвидацијама, али су током злочина „Црне Легије“ у априлу и мају 1942. године на Дрини, они  „хватали православце и муслимане предавали их њемцима који су их одводили у логор Земун или Њемачку на присилни рад.“ Према анализираној документацију из поменутог зборника, сазнајемо да су Италијани пљачкали храну, стоку и одјећу, а „због велике пљачке њиховом кривњом у Вишеграду помирало је од глади око 2 – 3 хиљаде муслиманских избјеглица.“ Овај податак је веома битан, јер ако је толики број муслимана умро због глади, онда треба пажљиво испитати колико је тих жртава приписано четничким одмаздама јер знамо да се скоро сви убијени муслимани у источној Босни убрајају у четничке жртве.

У августу 1943. године, долази у Дринско „дивљи“ усташа Зуле Селим заједно са Нијемцима из Вишеграда, те је попалио „православне куће“. Из Дринског је Зуле продужио са својим муслиманским усташама и напао на „Бању гдје је била четничка команда.“ Усташе су успјеле да запале Бању, али су се морали повући под притиском четника према Вишеграду.  Након нешто мање од два мјесеца, четници су добили помоћ „од Италијана и од Зворничких четника“ и 5. октобра 1943. године, ослободили Вишеград. Том приликом починили су одмазду над муслиманским усташама и цивилима, па су „огроман број муслимана из Ораховца… поубијали на Дринском мосту.“

Било је случајева гдје је занемаривана идеолошка супростављеност између двије стране српских устаника и кажњавани су злочинци без обзира што су убили припадника супростављеног покрета отпора. Тако су четници у фебруару 1944. године, ухватили неколико усташа и одвели их у село Косово Поље, кући Пецикоза Радоја. Њему су усташе убиле сина Будимира, који је према очевим ријечима био партизански обавјештајац. Четници су испитивали ухваћене усташе о смрти поменутог Будимира и вјероватно су их ликвидирали. У смрт младог Будимира били су умјешани припадници „дружине“ Салкана Јамака из Косова Поља, комшије породице Пецикоза. Отац Радоја је чак отишао Салкановој кући да га пита за судбину свога сина, на шта му је Салкан одговорио да зна ко му је убио сина, али да неће да му каже.

Неколико дана након што је Будимир нестао, отишла је жена Ивана Ратковића из Вишеграда, чије име документ не спомиње, кући злочинца Салкана и питала његову ћерку Везиру какве су оно „хаљине и зашто су крваве“? Везира је одговорила „ма бјежи штаме питаш мој бабо неко вече је отишао са својом дружином и да су убили Будимира ида су хаљине донијели овде ђеј и нису још подијелили“.

Из документације која се налази у поменутом зборнику, можемо видјети у каквом окружењу се налазио српски народ на подручју Среза Вишеград. Остављен на милост и немилост власти НДХ, идеолошки подијељен на два устаничка табора, борио се како је знао и умио за голи живот. У тој борби чинио је и злочине из освете, али је скоро свакој освети устаника претходио злочин усташа и наоружаних муслиманских цивила. Ово није оправдање за било који злочин, али јесте податак који нам открива због чега се нешто догађало. За опширније читање о овој теми препоручујемо вам да поручите поменути зборник, а то можете урадити на овој адреси: ФОНДАЦИЈА ЗАБОРАВЉЕНИ КОРИЈЕНИ.