Као што смо навели у претходном тексту „Злочин и освета на Дрини: Вишеград“, пред вама је серијал краћих текстова настао на основу зборника докумената „Стари Брод – Страдање Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне“. Иако Кладањ није на ријеци Дрини, него Дрињачи, ипак припада сливу и регији Дрине, а и злочини на подручју Кладња дио су масовних злочина над Србима у сливу ријеке Дрине или источне Босне.

Прве органе усташке власти и организације у Кладњу, формирао је др Хасиб Бушатлић који је почетком маја 1941. године дошао у Кладањ. За усташког логорника поставио је кадију Ибрахима Гојачића, а за његовог замјеника Ибрахима Хрњића. Након мјесец дана поменута двојица су због слабе активности били смијењени, а на њихова мјеста постављени су логорник Енвер Мешковић и његов замјеник Расим Чамџић. Млади Мешковић је енергично приступио развијању усташког система и убрзо је организовао формацију од 60-80 локалних усташа. Такође, организовао је и логор „Мушке усташке младежи“ на челу са Хазимом Хасићем и логор „Женске усташке младежи“ на чијем челу је била Агнеза Мијан рођ. Зерјав.

Усташки табори су постављени у Кладњу са таборником Шефком Бајићем; у Ступарима са таборником Фајком Џозићем; у Олову са таборником Мехом Јамаковићем; у Царевој Ћуприји са таборником Стјепаном Ремићем. Усташки логор обухватао је усташку управу на подручју једног котара (среза), а табори су били углавном по општинским центрима.

Од времена оснивања усташког логора у Кладњу, па до 23. августа, усташе константно узнемиравају Србе, врше хапшење и ликвидације српског становништва, пљачку српске имовине и друге злочине. То је довело до устанка српског становништва Кладња почетком августа 1941. године. Муслимани који нису били до тада у устшким формацијама, организовали су се у „Авдагину легију“ како се наводи у анализираним документима у јачини 500 до 600 бораца. Била је то формација усташке милиције под вођством Авдаге Хасића из Кладња. Ово нас упућује да је став већине муслиманског становништва Кладња био афирмативан према НДХ, а негативан према борби српског народа за слободу и голи опстанак. Авдага Хасић је за своју оданосу усташком режиму добио титулу витеза, а према неким непровјереним информацијама, извршио је самоубиство у Аустрији када је схватио да је НДХ пропала.

Снаге „Авдагине легије“ и усташе из Кладња, напале су 31. августа села Врановиће и Младово, побили 12 ухваћених Срба, а села опљачкали и спалили. Исте снаге су половином септембра напале села Ковачиће и Коњевиће. У засеоку Гурача, село Врановићи, тада је у једној кући запаљено 6 жена и дјеце. Скоро сви становници су прије тога побјегли, а троје старих људи који нису могли бјежати били су ликвидирани. Оба села су опљачкана и спаљена, а међу извршиоцима наводе се између осталих и Хасан Гонџић, Ибрахим Гонџић и Алија Зелентуровић. Српски становници се нису враћали својим кућама до ослобођења тих простора.

У селима Мјесног народног одбора Тухољ, гдје се српско становништво вратило кућама након усташких злочина, дошло је у децембру до нових усташких напада. Муслимански легионари и усташе су ликвидирали око 20 српских жена, дјеце и стараца и попалили оне куће које нису током првог напада.

Према изјавама свједока након рата, једна њима непозната четничка јединица упала је истог мјесеца у села Тухољ и Пауч и том приликом ликвидирала 60 муслиманских цивила. Након тога муслиманско становништво тих села напустило је своје куће, а четници више нису долазили на то подручје. Такође у децембру 1941. године, четници су нападали Кладањ и том приликом су ликвидирали 18 муслимана. Према изјавама свједока, то су били четници Јездимира Дангића. Током јануара 1942. године, њемачка команда из Тузле уз помоћ усташа из Кладња и „Авдагине легије“, извршила је напад на српске устанике у Шејковићима. Муслимански легионари су ишли напријед, а иза њих су наступали Нијемци. Већина становништва се склонула даље од села, али су муслимански злочинци ухватили 6 старих људи које су ликвидирали. Једну болесну жену од 60 година запалили су у њеној кући. Муслимански легионари су том приликом упали и у село Јелачићи, опљачкали око 300 грла стоке и село спалили. Паљењем села и пљачкањем стоке и хране, отежаван је положај српском народу, који се морао борити и против глади. Све то је био дио изражене намјере о уништењу српског становништва на том подручју.

Они Срби који су остали у Кладњу увјерени да нису ништа криви и да им не пријети опасност по живот, грдно су се преварили. Тако су марта 1942. године, усташе „без икаквог разлога“ ликвидирале тројицу Срба: старца Николу Бојановића од 65 година, Димитрија Вуковића од 20 година и Душана Вуковића од 18 година. У септембру 1943. године, опет без икаквог разлога, ухваћени су и ликвидирани Ђорђе Алексић, Никола Станишић и Војко Алексић. Пошто је српско становништво било у мањини на подручју Кладња, а током рата је у већини избјегло из својих села, злочини су били спорадични. Тако су 1944. године, у село Коњевиће из бјекства дошли Лазо Милетић и његова сестра Стоја Станишић. Њих су ухватили припадници Авдагине легије „и на мјесту убили“.

Нијемци нису много поклањали пажњу Кладњу, али 22. марта 1944. године „наишли су изненада над Кладњом два њемачка авиона који су баш на пијачни дан када је у кладњу било много народа одмах почели бомбардовати небрањено и мирно мјесто“ и том приликом је било „око 60 што мртвих што рањених мушкараца, жена и дјеце“. Овај податак је битан, ако знамо да се скоро све муслиманске жртве у источној Босни приписују четницима. Такође, остаје нам нејасно, зашто су Нијемци бомбардовали Кладањ.

Крајем Другог свјетског рата, јануара 1945. године, за команданта мјеста Кладањ постављен је Јеврем Радивојевић. Према његовим ријечим, интересовао се „за рад и злодјела усташа, Авганове бојне, која је имала сједиште у Кладњу, а састављена је била од живља Кладња и среза Кладањског.“ Овај честити човјек се успротивио партијском врху због постављања Таиба Ђозића на мјесто члана Мјесног одбора у Кладњу. Разлог његовом противљењу био је тај, што је Ђозић био замјеник Авдаге Хасића и у његовој одсутности организова напад „на VI пролетерску источно – босанску бригаду на Миљковцу“. Исти је према ријечима Јеврема, учествовао у злочину над 10 Срба у селу Стрмици маја 1943. године. Јеврем своју изјаву завршава набрајањем злочина Авдагиних легионара:

„Кладањски усташки здруг Авгана Хасића, чији је замјеник био Таиб Ђозић, палио је, пљачкао и извршавао силовања и убиства током цијеле четири године рата по неколико пута села Пелемише, Допаске, Трново и остала околна села, о чему би преостали становници могли дати исцрпније и тачније податке.“

Шта је било касније са Ђозићем није нам познато. Поред Авдагиног замјеника, партизанима је 1943. приступио и логорник Енвер Мешковић. Иако је Мешковић био вођа усташа у Кладњу и један од најодговорнијих за усташке злочине док је био на тој позицији, он се августа 1946. године, према изјавама свједока налазио на положају „војног тужиоца III. Дивизије КНОЈ-а“. Да ли је касније суђен није нам познато, али је несхватљиво како су тако два високо рангирана злочинца избјегла партизански суд током рата и чак се налазили у цивилним и војним органима, а тиме сигурно и у КПЈ.

Треба ли онда да чуди данашње гледање на историју НДХ на подручју Кладња, када једна од главних улица носи назив по злочинцу Авдаги Хасићу, а у близини Кладња се његује сјећање на боравак Тита у оближњој пећини љета 1943. године. Неко би могао да помисли како се антифашизам и усташтво „друже“ у Кладњу, или како то закључује необјективни новинар Ал Џазире: „Ako Avdaga Hasić i Josip Broz Tito nisu bili na istoj strani u periodu 1941-1945, danas su ih na neki način približili, jer u Kladnju postoje ulica Avdage Hasića i manifestacija ‘Dani Titove pećine’.“