Прилог истраживању погибије Младена Стојановића

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Прекретница између односа партизана и четника било је убиство др Младена Стојановића. Наиме, након оштенародног српског устанка и јединственог дјеловања устаника на подручју Босанске Крајине током првих осам мјесеци устанка, дошло је до идеолошке, организационе и подјеле у начину отпора према НДХ и Нијемцима. Устаници на чијем челу су били комунисти формирали су партизанске одреде и опредјелили се за офанзивну стратегију према непријатељу. Онај пак дио устаника на чијем челу су били официри краљеве војске, пријератни жандарми, православни свештеници и други угледнији људи монархистички и национално опредјељени, формирао је четничке јединице. Четник је био назив за онај дио југословенске краљеве војске која није пристала на капитулацију, а од половине 1942. године те снаге су се називале Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО). Четнике је признала и југословенска влада која се током рата налазила у Лондону и краљ Петар II Карађорђевић. Четници су изабрали дефанзивнију тактику јер су на тај начин покушавали да сачувају српско становништво својих територија од геноцида. Због тога су, између осталог, пристајали на лабаве и тактичке договоре са Нијемцима и НДХ о ненападању и борби против комунизма. Такво четничко тактизирање било је најчешће на територијама које су биле највише угрожене од стране НДХ, као што су дијелови данашње БиХ од ријеке Врбас до планине Мајевице и подручје Херцеговине. На подручју Босанског Грахова, Дрвара, Гламоча, Мркоњић Града, четници су слично тактизирали са Италијанима који су имали ту своје интересне зоне. Комунисти су четничко тактизирање успјели да у српским масама под својом командом представе као издају српског народа и ослободилачке борбе.

Историчари и публицисти у комунистичкој Југославији нису имали много простора за објективније сагледавање партизанско-четничког сукоба у Босанској Крајини. Слиједећи комунистичку матрицу по којој су четници издајници и чак „српске усташе“, нису смјели посложити све чињенице везане за братоубилачку борбу. Дио устаничких снага је након устанка и првих побједа прихватио преговоре са Италијанима који су имали своју интересну зону у НДХ (јужно од срезова Босански Нови, Приједор, Бања Лука, итд.), а који су настојали хуманима односом према Србима да смире устанак. Ишло се чак дотле, да су Италијани хапсили неке хрватско-муслиманске злочинце и ликвидирали их, давали Србима храну, гарантовали свима безбједност и чак наоружавали неке устаничке чете. Са друге стране, неки устаници (углавном они под утицајем комуниста) сматрали су Италијане лукавим непријатељем којем не треба попустити, а њихом хуман однос према Србима сматрали су само тактиком за гушење устанка. Интерес Италијана јесте био да држи устанике у својој зони под контролом, као што је интерес устаника био да не гину гдје не морају и да се бране од војске НДХ која је извршавала план истребљења српског народа. Већ тада, од друге половине 1941. године, долази до неповјерења између ове двије групе српских устаника.

Ствари су се почеле нагло компликовати након сукоба између партизана и четника у Србији. Ту мислимо прије свега на подручје западне Србије са центром око Ужица, гдје је након почетне сарадње између четника и партизана убрзо дошло до сукоба, почев од септембра 1941. године. Четничко-партизански сукоби на том подручју интезивирали су се током октобра, да би кулминирали сукобом око Ужица почетком новембра 1942. године.[2] Ипак, у Босанској Крајини до краја 1941. године, није дошло до већег отвореног војног сукоба између четника и партизана. Мјестимично се дешавало да дође до ликвидације „сумњивих“ људи међу устаницима. Тако су комунисти на Козари прије отвореног сукоба са четницима, приступили ликвидацији осумњичених за четничку агитацију: „Козара их није штедила када је тобоже постојао и споразум са четницима. Из Србије сви који су дошли к нама да ту харангирају и припремају терен ми смо их ликвидирали чим су се помолили и једино захваљујући тим мјерама које смо одмах предузели и појачали политички рад у четама и позадини ми смо очували доста добро наше редове.“[3] Из овога слиједи да су у братоубилачки рат на Козари први загазили комунисти. Четници на то нису остали имуни него су током рата, кад год им се указала прилика, ликвидирали комунистичке функционере и њихове помагаче.

Комунисти су отишли корак даље када су почели да устаничке јединице организују у складу са директивама Врховног штаба НОПО Југославије, а према закључцима са комунистичког савјетовања у Столицама (крај Крупња, Србија) од 26. септембра 1941. године. Тако је одлуком Главног штаба НОПО за Босну и Херцеговину, подручје између горњег и средњег тока ријека Сане и горњег и средњег тока ријеке Врбас, тј. на Мањачи, Змијању, Раткову, Јању и Пљеви и неким дијеловима на десној обали Сане, 31. октобра 1941. потпало је под новоформирани Трећи КНОП одред.[4] Команданти и борци који нису прихватали ове потезе комуниста и њиховим симпатизера, почели су да се постепено удаљавају од дијела устаника који су прихватили организационе промјене. Највећи ауторитет међу антикомунистичким дијелом устаника на том подручју имао је Урош Дреновић, замјеник Трећег КНОП одреда. Уз удаљавање од комуниста Дреновић је продубљивао своје везе са Италијанима и јавно изјављивао да ће се борити против „усташа и сарађивати с партизанима, али да неће нападати Италијане, јер су они дошли да заштите српски народ.“[5] Забиљежен је и случај да је командант једног италијанског одреда, одбио да помогне домобранима и усташама које су 25. октобра 1941. напали устаници у селу Кљевци код Санског Моста. Италијански командир је као разлог одбијања помоћи усташама и домобранима, навео преговоре Италијана са четницима у Босанском Петровцу и „за то вријеме неће ступати у акције“.[6]

Током првих мјесеци 1942. године ситуација се све више заоштрава и долази до првих већих сукоба између партизана и четника у Босанској Крајини. Петровачко-бихаћки партизански одред од 5. до 17. јануара 1942. године разоружава четнике у селима Бјелај, Вођеница, Суваја и по селима организује народне зборове на којима се агитовало за партизанску страну. Петровачко-бихаћки партизани ће се 23. јануара у Колунићу неочекивано сукобити са једним водом Италијана који су превозили дрва за њихову посаду у Босанском Петровцу. Након што су потукли Италијане и заробили 21 њиховог борца, партизани су продужили у Медено Поље и ту се утврдили. Сутрадан су из Босанског Петровца кренули Италијани у снази око 300 бораца и са њима нешто четника Мане Роквића. Партизани Бихаћко-петровачког одреда нанијели су велике губитке Италијанима и четницима, а остатак њихових снага повлачи се у Босански Петровац.[7]

Упоредо са погоршавањем односа између четника и партизана, дешавају се нови масовни покољи српског становништва у Босанској Крајини: половином јануара покољ у Драксенићу око 300 Срба; покољи 5. и 12. фебруара у Пискавици и 12. фебруара у Ивањској, укупно преко 200 Срба; покољ 7. фебруара у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике, укупно око 2300 Срба итд. У таквој атмосфери комунисти организују Скендервакуфску конференцију 21. и 22. фебруара 1942. године (Скендер Вакуф је данашње Кнежево). Због кашњења Косте Нађа и Лепе Перовић који су по одлуци Покрајинског комитета КПЈ и Главног штаба НОП и добровољачких одреда за БиХ упућени „на рад у Босанску крајину“, конференција је продужена на 23. фебруар у Бочцу. Трећег дана конференције према инструкцијама врха КПЈ које су пренијели Нађ и Лепа, посебно је истакнута „потреба заоштравања борбе са унутрашњим непријатељем, четницима…“. На тој конференцији постављени су тврдокорни комунисти на главне војне и политичке устаничке партизанске позиције.[8]

Комунисти су убрзо са ријечи прешли на дјела. Четничке јединице које нису могли преговорима убједити да се придруже партизанима, комунисти су настојали силом разоружати или уништити. Козарска пролетерска чета, формирана 16. фебруара 1942. године у селу Бистрици (Приједор), наступала је првих дана марта 1942. године тереном око Челинца. Ту су се налазиле четничке снаге под командома Лазара Лазе Тешановића. Пролетерска чета добила је задатак да 5. марта крене у село Липовац гдје су се у сеоској школи налазили Тешановић и његови четници. Чету су у том походу водили Младен Стојановић и Данко Митров. Разлог томе јесте тај, што је Четврти КНОП одред, који је дјеловао на простору између ријека Врбаса, Саве и Босне, био у расулу, а његово људство масовно прилазило четницима. Козарски пролетери су добили задатак да уз помоћ Младеновог ауторитета, покушају спријечити расуло партизанских снага око Челинца, а у међувремену ће им се придружити пролетерске чете са Грмеча и око Дрвара за даље наступање.

Како је дошло до сукоба између партизана и четника код школе у Липовцу има неколико верзија, као и шта је био циљ пролетерске чете у Липовцу. Према партизанским изворима први су ватру из школе отворили четници на партизане који нису ишли у борбеном поретку, него у колони рачунајући да неће бити сукоба.[9] Међу пролетерима, како се сјећа Милан Будимир, у походу на Липовац био је и Раде Радић са дијелом своје чете, који ће почетком априла 1942. да приђе четницима, а њега ће комунисти касније оптужити да је налогодавац ликвидације Младена Стојановића.[10] Четнички извори тврде супротно, да су четници, након што је стражар испред школе наредио партизанској колони да стане, а она то није учинила него је наставила и отворила ватру на школу, прихватили борбу и одбили партизански напад.[11] О циљу пролетерске чете у Липовцу од учесника те операција са партизанске стране, добијамо контрадикторне податке. Једни тврде да је Младен кренуо са пролетерима да преговара са Тешановићем и његовим четницима.[12] Други се сјећају да су пролетери у Липовац требали да уђу као четници и да тако заварају Тешановића и олакшају сламање четника у Липовцу.[13] Трећи се сјећају да им је тек у Липовцу саопштено од стране Младена, Данка и Косте Нађа, да имају задатак разоружавања четника који су логоровали у школи.[14] Стојан Симић, замјеник команданта Јошавачке чете устаника прије подјеле на партизане и четнике, а након тога један од четничких команданата, тврдио је да је очевидац расправе између Младена, Османа Карабеговића, Нике Јуринчића и Ђуре Пуцара „Старог“. По његовим ријечима, Младен је желио преговарати са четницима а ови други су били против тога: „Младен је говорио да иде на преговоре са својим народом, а ни су били љути на то.“[15]

Током битке код Липовачке школе тешко је рањен Младен Стојановић. Он је са другим рањеним партизанима превезен у село Јошавку гдје је у сеоској школи формирана болница. Након неког времена пренесен је у кућу Данила и Софије Вуковић, гдје се о Младену бринула докторица Даница Перовић. Докторица Перовић је у својим сјећањима записала да је била љута на Воју Ступара комесара Четвртог КНОП одреда који је дан прије Младенове ликвидације „прошао испред школе са једном десетином или водом бораца НОВ-а и да је отишао у правцу села Бранешаца. Због овога сам се страшно на њега наљутила, јер је знао да смо у невољи да нам је требала помоћ да се спасимо.“[16] У Јошавци је 31. март/1. април 1942. године, дошло до приласка устаника четницима. У току метежа тих дана ливкидиран је и Младен Стојановић 1. априла 1942. године. Комунисти су као налогодовца Младеновог убиства оптужили Раду Радића, вођу устаника у Јошавци али неки извори упућују да то није било дјело Радића него других четничких кругова.[17]

Догађаји након Младенове ливкидације показују да је она четницима донијела много тешкоћа. Младен је уживао велико поштовање међу становништвом Босанске Крајине и његова смрт је удаљила велики дио српског становништва од четника. То су комунисти обилато користили у својој пропаганди против четника и већ у првом прогласу под насловом „СРПСКИ НАРОДЕ И ДРУГОВИ ПАРТИЗАНИ“ од 16. априла 1942. године, искористили да четнике прогласе за издајнике српског народа: „Најновије издајице српског народа – четници убили су друга Младена сина овога краја који је повео српски народ у борбу у оним данима када му је пријетила опасност да буде истријебљен , када су крвници усташе почели прогонити, убијати и клати невино српско становништво, дјецу, жене и старце.“[18] Ипак, и овај проглас писан у пропагандне сврхе против четника, говори нам да је устанак у Босанској Крајини има српски национални предзнак. Младеновом смрћу „процес револуционисања устаничког покрета на терену Поткозарја био је у потпуности завршен, а након Козарске офанзиве поткозарски сељак ће се отиснути са Козаре и постати активни учесник у братоубилачком рату.“[19]

 

 

Слични текстови

Теорија о „геноцидности“ Републике Српске, наставак је геноцида над Србима

Скоро да нема Србина који се не увриједи када му неко каже да је Република Српска „геноцидна творевина“. То дефинитивно јесте увреда, […]

Злочин и освета на Дрини: Власеница

Пред вама је трећи текст у серијалу „Злочин и освета на Дрини“, настао на основу зборника докумената „Стари Брод – Страдање Срба […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору