Током јануара и почетком фебруара 1942. године усташки функционери из Бања Луке и Загреба испланирали су масован покољ српског становништва у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике. Главни организатори покоља били су Виктор Гутић усташки повјереник за бившу Врбаску бановину, жупник из самостана Петрићевац Мирослав Филиповић и други усташки функционери у Бањој Луци и Загребу. Ови злочини извршени су „са знањем и одобрењем усташких врхова и главних фунционера“. У њему су учествовале усташе из Бање Луке, Мотика, Ивањске, Петрићевца, Шарговца и Друга тјелесна Поглавникова бојна“ под вођством надпоручника Јосипа Мишлова у јачини неколико стотина усташа.[1]

У јутарњим сатима 6/7. фебруар усташе су почеле да се размјештају по руднику и опкољавају поменута села. Тога јутра око 4 часа десетак усташа из Друге тјелесне Поглавникове бојне дошли су у рудник Раковац и побили неколико рудара српске националности. Потом је око 8 часова дошло још 50 усташа и тада је почела ликвидација свих затечених српских рудара. Хладним оружјем убијено је 37 рудара српске националности.[2]

Након злочина у руднику Раковац усташе су са пристиглим појачањима кренули у село Дракулић. Ту су им помагали локални Хрвати, који су дан прије покоља били позвани „код цркве у Петрићевцу“ и одатле су одведени у „усташки табор у Б. Луци гдје су нам приредили вечеру“. Сви присутни Хрвати из Дракулића су након вечере били „заклети усташком заклетвом“.[3] Усташе под вођством жупника Филиповића, надпоручника Мишлова и других, крвави пир у Дракулићу почели су пред кућом Ђуре Гламоча: „гдје је њихов вођа Филиповић узео у руке дјете Гламоч Ђуре старо 6 месеци и усташама одржао један охрабрујући говор, да се небоје греха за дела која треба да чине, него да овако поступе као он, а грех он прима на себе, ако који неби хтео тако ћинити он ће га убити. Одмах је детету које је држао у руци отсекао главу, показујући на тај наћин примјером усташама шта им ваља ћинити у нашем месту. После тога усташе су секирама и ножевима побиле ову групу од око 80 особа у кући Гламоч Ђуре. После тога дјеле се на три групе и крећу кроз село вођени од домаћих усташа у Српске куће и овде све живо без разлике на пол и старост пада под крвавим усташким ножем и секиром. Покољ је поћео ујутро рано а до 11 часова пре подне преко 700 лешева лежало је са размрсканим главама и унакаженим телом по свим кућама… Истог дана око 4 сата после подне усташе одлазе из села, а већ сутра дан враћају се у село и са саоницама почињу да извлаће из кућа, у којима су лежали тако рећи неохлађени лешеви, све што им је до руке дошло, нарочито намирнице и ракију. У ове куће већ после два до три мјесеца усташке власти насељавају избјеглице из околине Ливна, Дувна, Гламоча и Херцеговине, ови насељеници су се задржали све до ослободђења у Дракулићима.“[4] У овим злочинима учествовали су и Хрвати из Дракулића међу којима су били: Андрија Голуб, Марко Плетикоса, Шимо Плетикоса, Петар Плетикоса, Фридо Азлер и други.

Након Дракулића усташе су наставиле покољ у Шарговцу: „Ту су усташе под вођством истог надпоручника Јосипа Мишлова са организаторима покоља и у Шарговцу Мирославом Филиповићем, Андријом Голубом, Иваном Јурићем, Виктором Нанутом, Марком Плетикосом, Илијом Голубом и Марком Голубом који су их водили од куће до куће, показивајући српско-православне куће, и као горе што је наведено вршили покоље. У Шарговцу је у 22 дома побијено 89 жртава, а на исти начин по извршењу покоља опљачкали су 23 дома…“[5]

У повратку из Шарговца усташе праве покољ у селу Мотике које се налази у непосредној близини града Бања Луке. Тим усташама помагали су домаће усташе из Мотика, прве комшије побијених Срба: „Село Мотике су биле већ 6. II. 1942 г. у 4 сата поподне од стране такозване ‘Легије Мотичана’ коју су сачињавали наоружани мештани а који су ови блокаду држали све до јутра до доласка усташке војске, па су на својим местима остали и послије усташког уласка у село, да би пазили ако би неко из села покушао да побегне да би га могли из пушке убити. Вршећи ову дужност пуцали су за Брковић Мирком који је успео да побегне из села и да се на тај начин спасе сигурној смрти. Усташе су послије свога доласка у Мотике одмах и саме блокирале цео заселак Тодићи и Васићи гдје су насељени сами Срби. Прво су скупили из више кућа око 75 особа, разног пола и старости па чак и дјецу из колевке, довели их пред кућу Васића Илије гдје су их убијали сикирама… Пошто су побили све у засеоку Тодићи и Васићи, прелазе мирно преко засеока Шобе и Кнежићи, у којима су насељени католици и долазе у засеок Стијаковићи. У овом засеоку куће су раштркане па су морали ићи од куће до куће гдје су побили такођер све живо у кућама. Овај страховит покољ завршен је око 3 сата послије подне а за цијело вријеме опаљен је из усташке пушке један једини метак и то на Васић Стола, који је покушао да избегне смрт од секире али је погођен од метка погинуо… Заједно са овим покољем усташе врше једну општу пљачку села и то први дан нарочито одводе стоку а у вечер већ стижу у Бања Луку. Сутрадан се опет враћају и пљачкају све из кућа… У овој работи им се прикључују многи Мотичани из засеока Шобе и Кнежићи који односе својим кућама један добар део пљачке, тако да су куће жртава овог покоља остале празне једино су љешеви, који су остали око 15 дана по кућама давали слику тог зверског усташког клања невиних жртава.“[6] Од усташа из Мотика који су учествовали у овом покољу свједоци су упамтили ове: Петар Марић, Анто Степанчевић, Мато Домазет, Иво Домазет, Нико Дурбић, Јуре Дурбић, Јосо Дурбић, Иво Дурбић, Миле Липовац, Миле Јосиповић, Јосо Јосиповић, Миле Касиповић и други.

Истребљење Срба у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарковац и Мотике, било је пажљиво испланирано и темељно изведено. Ликвидирана су српска села у близини Бања Луке која је требала бити главни град НДХ. Због тога се и приступило чишћењу околине града од српског становништва. Масовно истребљење српског становништва у поменутим селима имало је између осталог за циљ и лакшу асимилацију Срба из других села бањалучког среза. Тако је нпр. било у селу Драгочај: „У току 1943. г наше село је било поштеђено од злочина усташа јер смо послије покоља у Дракулићима били позвани на један скуп на коме су православцима говорили Шалић Тома, Марић Ивица и Комненовић Иван, а који је скуп одржан три дана после покоља у Дракулићима тј. у фебруару 1942. г. на коме су нам препоручивали да пређемо на католичку веру, ако нежелимо да пређемо као они у Дракулићима и Мотикама. Под оваком пресијом скоро сви православни из Драгочаја били су присиљени променити веру да би спасли своју главу.“[7]

 

 

Преузето из: Борис Радаковић, Усташка упоришта под Козаром у другом свјетском рату, Бањалука-Приједор-Београд, 158-161.

[1] АБиХ, З.К.У.Р.З, К. 10, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, злочинац Виктор Гутић, З.К.У.Р.З, Инв. број 1422.

[2] „Извјештај усташке надзорне службе број 69/42“ у Л. Лукајић, Фратри и усташе кољу – Злочини и сведоци, Београд, 2005, 157.

[3] АБиХ, З.К.У.Р.З, К.3, Записник састављен 7. децембра 1945. у Бањој Луци, срез Бања Лука, З.К.У.Р.З, Инв. број 27768.

[4] АБиХ, З.К.У.Р.З, К.3, Записник састављен 17. јула 1946. у Дракулићу, срез Бања Лука, З.К.У.Р.З, Инв. број 55461.

[5] АБиХ, З.К.У.Р.З, К. 10, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, злочинац Виктор Гутић, З.К.У.Р.З, Инв. број 1422.

[6] АБиХ, З.К.У.Р.З, К.7, Записник састављен 26. јула 1946. у Павловцу, срез Бања Лука, З.К.У.Р.З, Инв. број 55478.

[7] АБиХ, З.К.У.Р.З, К.3, Записник састављен 17. јула 1946. у Драгочају, срез Бања Лука, З.К.У.Р.З, Инв. број 55460.