Највише страних извора о средњовјековним Србима настало је на простору и од људи Источног римског царства, у историографији познатом под називом Византија. Византијски писци имали су обичај да многе народе о којима пишу називају именом старих покрајина чије су територије ови насељавали, или по племенима која су живјела на одређеном простору прије народа о којем су писали. Тако су нпр. Мађаре називали Пеонцима, Бугаре – Мизима, Турке – Персијанцима, итд. Пошто су Срби населили широко подручје Балкана, на којима су живјели многи антички народи, византијски извори Србе именују различитим именима, као нпр. Далматима, Дачанима, Илирима, Трибалима, итд. Поред ових назива, Срби се у византијским изворима спомињу и под својим правим именом Србин.

Занимљив извор за нас, који се бавимо историјом Срба у средњем вијеку на простору данашње Босне и Херцеговине, јесте византијски писац Михаило Анхијалски. Он је  пишући о односу Угара и Срба шездесетих година XII вијека, записао  да су Угри пришли „земљорадничком и пастирском Дачанину… То је народ многољудан и са границама нимало уско повученим, запљускиван таласима дунавским и распрострањен до Вумељана и земље илирске, додирујући обале Јадрана и обитавајући крај Јонског мора…“. Михаило Анхијалски очигледно мисли на етничку присутност Срба на омеђеном простору, а не политичку.

На основу овога извора можемо закључити да су Срби у XII вијеку насељавали широко подручје Балкана, од обала Јонског мора на југу, до Дунава на Сјеверу и од Поморавља на истоку до области око ријеке Цетине на Западу. Термин Вумељани означава назив за једно илирско племе чији се центар налазио сјеверно од ријеке Цетине. Под „земље илирске“ на основу овога податка , можемо закључити да се мисли на простор који су насељавали Хрвати западно од Цетине, што би значило да је и највећи простор који чини данашњу Босну и Херцеговину био насељен Србима. Тако поред већ добро познатих извора који говоре о Србима у средњем вијеку на овим просторима придодајемо још један, а то је Михаило Анхијалски. Не можемо рећи, познавајући све остале изворе и историјске чињенице, да су Срби били једини народ на овако широком простору, али свакако овај извор отвара нова сазнања о распростирању српског народа у средњем вијеку и говори да то није био мали народ  у вријеме о којем пише Михаило Анхијалски.

Михаило Анхијалски кад говори о Србима пише да се ради о „земљорадничком и пастирском“ народу. То нам указује да Срби нису били искључиво или у већини земљораднички народ, као што се некад мислило, него да су се бавили и сточарством. Ово нам може помоћи и око, на просторима бивше СФРЈ, често разматраног и злоупотребљиваног питања влаха-професионалних сточара у средњем вијеку, чија у већини словенаска имена, српски језик, ћирилица и припадност православљу указују да се радило о дијелу српског народа који се бавио сточарством, а никако, или бар не у већини, о страном етничком елементу међу Србима. За термин „катун“, који означава привремено станиште сточара, до скора је владало убјеђење да није словенског поријекла, него албанског или романског, све док Александар Лома у својој студији Топономија Бањске хрисовуље, Београд 2013, није доказао да је катун старословенска ријеч и да је била у употреби код словенских сточара још у њиховој прадомовини. Ако у XII вијеку један страни писац као главну привредну особину Срба истиче сточарство, можемо замислити колико се оно развило до XIV и XV вијека, када имамо много домаћих и страних извора који спомињу влахе на српском етничком простору, поготово на територији данашње Херцеговине.

ИЗВОР: Ивана Коматина, Срби на путу Крсташа, ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, Књ. LXIV, Београд 2015.