– Опет ће Срби страдати! – више за себе промрмљао је сув спечен старчић деведесетогодишњак, учесник у старој босанској буни.

– Богами, дједо, тако ће некако и бити.

– Кажем ти, синко, чим је какво страдање, буна, рат, то не иде без Срба. То нам је још од Косова остало. Чим удари каква сила и безакоње, Србине, потпрашуј пушку и притежи опанке.

– Баш смо и ми некакав несрећан народ! – пожалио се дућанџија Тодор, дебео и кисео човјек.

Старац га је непријатељски одмјерио испод сједих оборених обрва.

– Зашто несрећни, синко? Само на јуначком народу сила зубе ломи, а рђа се расточи сама од себе.

Бранко Ћопић, „U sjeni sudbine“, u: „Ljubav i smrt“, Sarajevo-Beograd 1979, 264.