Национални паркови у већини случајева представљају територије богате биљним и животињским свијетом, заштићене законом од људског утицаја. У Каракасу (Венецуела) 1992. године, одржан је Свјетски конгрес о националним парковима, на ком је усвојена препорука да свака држава заштити најмање 10% своје територије. Ипак, постоје и Национални паркови који су основани у првом реду због важних историјских догађаја. Један од таквих Националних паркова јесте и Јавна установа Национални парк „Козара“ Приједор.

Наиме, у току другог свјетског рата планина Козара је била територија на којој су се водиле велике и у неким моментима пресудне битке против усташтва и нацизма на нашим просторима. О партизанима Козаре у другој Југославији говорило се са поштовањем, снимали су се филмови, писали пјесме и једном ријечју створио се мит о борцима за социјализам и братство и јединство југословенских народа. Данас, након уништења друге Југославије, историчари могу слободно да загребу испод површине тога мита и објективније сагледају козарачку епопеју. У плитким прорезима испод стврднуте површине наведеног мита, откривамо стварне мотиве на које се угледао „партијски гуслар“. Ти мотиви су борба углавном српског народа Козаре за голи живот против Независне државе Хрватске, која је спроводила геноцид над Србима у својим границама.

Козара је у другој Југославији прво проглашена за шуму од историјског значаја „у циљу да се сачувају успомене на борбе које су вођене у току Народноослободилачког рата у Козари као и да се сачувају споменици из ових борби.“[1] Већ тада за уже подручје заштите одређена је Мраковица на којој се данас налази Меморијална зона. У то вријеме јавиле су се и прве иницијативе о подизању споемника на Козари који би симболизовао трагедију и херојство народа и партизана Козаре.

Поводом обиљежавања 20 годишњице устанка на Козари против НДХ (1961), поново су се јавиле идеје о изградњи споменика на Мраковици. „Овим поводом у Приједору је 26. јануара 1962. године, у организацији тадашњег Среског одбора савеза бораца и Среског одбора ССРН, одржано шире савјетовање у коме су учествовали представници козарских општина (Бање Луке, Приједора, Босанске Дубице, Босанске Градишке, Босанског Новог и Лакташа), већи број друштвено-политичких радника и ратних руководилаца Козаре.“[2] Тада је формиран Одбор за изградњу споменика на Козари. Да би све било на нивоу који заслужује историја Козаре у Другом свјетском рату, 6. априла 1967. године централни дио Козаре око Мраковице, проглашен је националним парком. У Записнику са савјетовањима о питању урбанистичког уређења Мраковице и изградње споменика на Козари то је под тачком „5“ дефинисано овако: „Срески одбор Савеза бораца Приједор треба одмах да припреми потребне материјале и да поднесе захтјев Извршном вијећу НРБиХ за промјену назива ‘Историјска шума Козара’, у ‘Национални парк Козара’“.[3]

Расписан је конкурс за идејно рјешење споменика на Козари, а 1970. године у Сарајеву је одржана изложба радова пристиглих на конкурс. Идејно рјешење познатог академског вајара Душана Џамоње, под шифром „11570“, побједило је на конкурсу и у љето 1971. године почела је изградња Меморијалне зоне на Мраковици. Хамдија Поздерац, предсједник Скупштине СР БиХ, положио ја камен темељац 2. августа 1971. године. Споменик и Меморијални зид са именима погинулих партизана са Козаре, свечано су отворени 10. септембра 1972. године, а Меморијални музеј 4. јула 1973. године. Радове је изводило грађевинско предузеће „Техника“ из Загреба, а у финансирању радова учествовало је 400.000 грађана Југославије својим добровољним прилозима.[4]

Меморијална зона састоји се од Споменика, Меморијалног зида и Меморијалног музеја и њихове ближе околине. Споменик који симболише побједу народа и партизана Козаре диже се непуна 34 метра у висину, а бетонски блокови који се налазе око централног дијела Споменика симболиши пораженог непријатеља који је под ногама побједника. На Меморијалном зиду уписано је 9.921 име погинулих партизана Козаре у току читавог Другог свјетског рата. Од тога броја српских партизани чине непуних 96% свих страдалих козарских партизана. Страдали цивили Козаре којих је до сада пописано преко 43.000, а који у преко 90% припадају српском народу, немају Меморијални зид на којем би била уписана њихова имена. Од тога броја дјеца до 15 година старости чине преко 13.000 жртава.

И данас након 50 година од завршетка изградње Меморијалне зоне на Мраковици, она је један од симбола читаве Козаре. Многи људи долазе на Мраковицу да нешто науче о историји својих предака, нису ријетке ни организоване посјете основних и средњих школа и других група. За организоване групе у понуди су и часови историје које држе кустоси Меморијалног музеја на Мраковици. Национални парк Козара је свакако и мјесто гдје људи долазе да уживају у чистоћи природе, планинарењу и адреналинском туризму. Стручно особље Меморијалног музеја на Мраковици, бави се и научним радом и своје резултате објављује у научним и стручним часописима.

[1] Службени лист Народне Републике Босне и Херцеговине, 5. јул 1957. године.

[2] Марина Љубичић, „Козара, споменик слободе“, (Приједор: Национални парк „Козара“ Приједор, 2016), 3-4.

[3] Записник са савјетовања о питању урбанистичког уређења Мраковице и изградње споменика на Козари, 26. јануар 1962. године, 6-7.

[4] Марина Љубичић, „Козара, споменик слободе“, (Приједор: Национални парк „Козара“ Приједор, 2016), 5-7.