Раније смо детаљно писали о „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године и понудили неколико необоривих доказа да „бијеле траке“ нису коришћене за приједорске муслимане, као што су коришћене бијеле и жуте траке за Јевреје у Другом свјетском рату. (ОВДЈЕ ПОГЛЕДАТИ)

Ишчитавањем мемоарске литературе и записаних сјећања Муслимана, учесника догађаја на подручју Приједора током Одбрамбено-отаџбинског рата, установили смо да многи од њих не спомињу „бијеле траке“ у Приједору 1992. године. То се посебно односи на дјела настала непосредно након рата и у временском периоду који је претходио почетку кампање о „бијелим тракама“. Међутим, примјетили смо случајеве када учесници и свједоци догађаја у Приједору с почетка деведесетих година прошлога вијека, накнадно у своја сјећања умећу и причу о „бијелим тракама“.

Један од најзанимљивијих примјера јесте Резак Хукановић, који је аутор мемоарског дјела „Десета врата пакла“, објављеног на норвешком, српском и енглеском језику. Прије ратова за југословенско насљеђе био је познат као пјесник, а 1971. године постигао је свјетски рекорд у дужини рецитовања поезије. Према ријечима самог Хукановића, његова књига је у више издања достигла број од преко 100 000 продатих примјерака. За енглеско издање предговор је писао Ели Визел, нобеловац и један од Јевреја који је преживио Холокауст. Оно што је занимљиво, јесте да према ријечима Хукановића, он никада није упознао човјека који је написао предговор за његову књигу на енглеском језику. Ту сада долазимо да претпоставки шта је био мотив људи и организација које су дале вјетар у леђа једностраном приступу када је у питању рат у Приједору 1992. године, али и једностраном приступу сукобу на читавом простору данашње Босне и Херцеговине. Треба имати на уму да је Ели Визел био један од људи који је радио на промоцији теорије, да се у БиХ деведесетих година прошлога вијека спроводио геноцид који подсјећа на нови холокауст, овај пут над Муслиманима од стране Срба.[1] Такође, Визел је био један од првих утицајних људи који је тражио од Била Клинтона да се Сједињене Америчке Државе војно ангажују у БиХ на страни Муслимана.[2] О уплитању јеврејских либералних организација у рат на простору БиХ на страни муслимана више прочитати овдје: Злоупотреба холокауста у муслиманској ратној пропаганди: Студија случаја „Приједор 1992“

Сад да се вратимо на мемоарски запис Хукановића и његове недосљедности када су у питању наводне „бијеле траке“ у Приједору. На страни 16 у другом издању своје књиге на српском језику, пише о прогласу који је објављен преко Радио Приједора, а након одбијеног напада муслиманских снага на сам центар Приједора 30. маја 1992. године. Ту је наводно речено: „Сви Бошњаци и Хрвати општине Приједор обавезни су да на своје куће или на улазна врата станова ставе комад бјелог платна као знак распознавања, то ће бити и јасан знак лојалности новој власти у Приједору…“[3]

Да занемаримо да Хукановићев цитат наводног прогласа није тачан ни у једној ријечи. Стварни проглас након одбијеног напада муслимански снага на Приједор можете послушати на линку који остављамо на крају реченице и који се не обраћа грађанима одређене националности, него свим лојалним грађанима: РАДИО ПРИЈЕДОР.

Не можемо да не примјетимо, како Хукановић спомиње Бошњаке у вријеме када их још нема. Наиме, Муслимани  су промијенили национално име тек 1993. година, када се почињу називати Бошњацима. До тада су били Муслимани са велико „М“.

Ипак, оно што је још важније, јесте да Хукановић ни ту, ни било гдје у својим мемоарима не спомиње да је неко морао носити бијелу траку. Дакле, још један доказ да „бијелих трака“ није било у Приједору 1992. године, бар не у сврху маркирања једне националне заједнице како би се разликовала од друге и како би лакше била елеминисана.

Међутим, када је наратив о „бијелим тракама“ у Приједору промовисан од неких НВО група, медија, политичких организација и када се развила читава кампања која настоји да присили српске институције и јавност да призна постојање „бијелих трака“ тј. новог холокауста, Хукановић мијења причу. Тако у интервјуу за „МТВ Игман“ од прошле године, Хукановић мијења причу и спомиње да је била наредба преко Радио Приједора да сви „несрби“ ставе „бијеле траке“. Не само да се он након толико година и неспомињања бијелих трака у својим мемоарима, изненада сјетио „бијелих трака“, него опет износи нетачан податак када каже да је „несрбима“ наређено да морају ставити „бијеле траке“. Опет вам сугеришемо да послушате проглас са Радио Приједора који смо окачили изнад у тексту. Сумњамо да би Хукановић заборавио да раније спомене „бијеле траке“ да су заиста постојале. Иначе, у интревјуу за „Хајат“ од прије двије године, он каже како има одлично памћење баш због свога бављења поезијом и рецитацијом стихова.

Хукановићев интервју за „МТВ Игман“, о бијелим тракама говори од 6:20 до 6:38: ОВДЈЕ

Хукановићев интервју за „Хајат“, о своме памћењу говори од 3:19 до 3:32: ОВДЈЕ

Шта је утицало да Хукановић измјени своје сјећање на ратне године у Приједору, можемо само да нагађамо. Оно што можемо закључити јесте да, Хукановић не доноси тачне податке о прогласу који се чуо са Радио Приједора 1992. године и то два пута. Такође, у записним сјећањима не наводи бијеле траке, бар не у издањима објављеним прије почетка кампање о „бијелим тракама“. Накнадно у своја сјећања умеће бијеле траке, али је то највјероватније утицај са стране, а не нешто што је доживио или видио у Приједору 1992. године. Имајући у виду какав су медијски притисак и осуду преживјели неки који су рекли да нису носили „бијелу траку“, као што је Сеад Јакуповић,[4] разумљиво је Хукановићево понашање, али то га не оправдава.

Оно што Хукановић није избјегао да уради у својим мемоарским записима јесте сатанизација српског народа, а ту иде руку под руку са многим муслиманским публицистима. Тако нпр. Хукановић у својој књизи на страни 20 пише: „Појава масовне моралне изопачености међу Србима постала је свакодневница, начин живљења.“ Такође, Хукановић на страни 67 погрешно наводи дио пјесме Радована Караџића, писане у доба СФРЈ, гдје између осталог пише: „Сиђимо у градове да бијемо гадове“, а Хукановић у својој књизи овај стих погрешно цитира овако: „Сиђимо у градове да побијемо гадове“. И то узима као један од показатења изопачености будућег предсједника Републике Српске којег назива „крволочним лириком“. Нажалост, овакви примјери извртања чињеница и дехуманизације српског народа, конструишу слику о Србима међе регионалном и свјетској јавности. Једино нас тјеши чињеница да на примјеру Хукановића и многим другим примјерима, имамо аргументе који руше читав мит о „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године.

[1] Tilman Cilh, “Međunarodni kongres za dokumentaciju genocida u Bosni”, u: “Genocid u Bosni I Hercegovini 1991-1995: zbornik radova Međunarodnog kongresa za dokumentaciju genocida u Bosni I Hercegovini 1991-1995, održanog u Bonu od 31. avgusta do 4. septembra 1995. godine”, glavni urednik Smail Čekić, Sarajevo-Gotingen-Kuala Lumpur, 20.

[2] Драган Бисенић, „Порекло балканског интервенционизма САД(2)“, објављено на сајту НОВИ СТАНДАРД, ПРИСТУПЉЕНО 23. 10. 2023.

[3]Rezak Hukanović, „Deseta vrata pakla-Pola godine u logorima smrti Omarska i Manjača“, drugo, dopunjeno izdanje, Prijedor 2012, 16.

[4] Сеад Јакуповић један од  политичких представника муслиманског становништва са подручја Приједора, изјавиће 2018. године да је читао да су наводно бијеле траке ношене, али да није актер тих догађаја. Након ове изјаве на Јакуповића је вршен притисак да поднесе оставку на мјесто предсједника Скупштине града Приједора, јер није реаговао на начин који би бранио теорију о бијелим тракама. – „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijeodru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-seada-jakupovica-zbog-izostankareakcije-u-prijedoru/180614075   Приступљено 23.10.2023.