Пред вама је трећи текст у серијалу „Злочин и освета на Дрини“, настао на основу зборника докумената „Стари Брод – Страдање Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне“. У овом тексту укратко описујемо злочине муслиманских и хрватских усташа над Србима и освету српских устаника на подручју тадашњег среза Власеница.

Половином априла 1941. године, њемачке снаге улазе у Власеницу. Убрзо за њима долази из Загреба др Хасиб Бушатлић, рођен у Власеници, да у своме родном граду организује усташку власт. Бушатлић је такође у мају исте године, организовао усташку власт у Кладњу. Поред др Хасиба и Цигоја (Чигоја) Иван бивши аустроугарски официр, ради на учвршћивању усташке организације на подручју Власенице. Бушатлић је постављен за првог усташког логорника, а Цигоја за стожерника у Власеници. Бушатлић око себе окупља проусташки опредјељене муслимане у Власеници, а посебно муслиманску омладину. Предсједник општине Власеница Рагиб Кадић,  још док су њемачке трупе биле у Власеници, дијелио муслиманима заробљено оружје краљеве војске уз напомену: „Ево Вам пушке, требаће Вам да бијете влахе.“ За котарског (среског) предстојника (начелника) постављен је Ибрахим Грухоњић из Јање.

Усташке више власти нису биле задовољне радом др Хасиба и он се није дуго задржао на положају логорника. На његово мјесто постављен је Мушан Мутавелић за кога се у документима каже да је био злогласан и чувен по злочинима које је прије тога починио по Гацку и Невесињу. Међу организаторима и предводницима усташа из Власенице остали су упамћени предсједник суда Сулејман Спахалић, адвокат Шефкија Кадић, земљопосједник Суљо Кадић, чиновник Пашага Топчић, бивши народни посланик Хусеин Кадић, Расим Беговић, Салко Јашаровић, Шефкија Кадић, Славко Куртовић из Бање Луке, Махмут Мамић из Јајца. Познати кољачи из реда локалних муслимана били су: Мујо Кутрагић из Власенице, Хусо Топчић из Власенице, Медо Бргуља из Рашића Гаја, његови синови Хусо и Хасиб Бргуља, Фадил Механовић из Власенице, Авдо Незировић из Власенице, студент медицине Суљо Сушић из Власенице, Аљо Топчић из Власенице, Мехмед Јусић из Власенице, Бећир Голић из Градине, Фејзо Телаловић из Власенице, Мујо Даутовић из Власенице, Салих Алиспахић из Власенице, Расим Старогорац из Кнежине, општински полицајац Осман Тихић из Власенице, Осман Муминовић из Градине, Суљо Топаловић из Пиука и други.

Међу првим Мутевелићевим наређењима, било је да Срби и Јевреји у Власеници, не смију излазити из својих кућа послије 18 часова. Затим је слиједило уцјењивање и пљачкање богатих Срба, слање на присилан рад и слично. У јуну 1941. године, у Власеницу долазе Хакија Хаџић и римокатолички свештеник Брале. На збору окупљених муслимана у Власеници, изјавили су да ће „сав простор, 30 км. зрачне линије до Дрине, бити очишћен од српског уха.“

Након што су Нијемци у другој половини јула напустили Власеницу, почиње хапшење угледних Срба. До половине јула мјесеца неколико група ухапшених Срба је одведена у Рашића Гај и тамо ликвидирано. Након тога су 1. и 2. августа извршена масовна хапшења Срба, сматра се око 300 људи. У групама су одвожени према Завидовићима, Тузли и Зворника и они су углавном ликвидирани. Једну групу ухапшених Срба ослободили су српски устаници код Дубничке ћуприје код Нове Касабе. Видимо да су и на овом подручју тадашње НДХ били организовани Илиндански покољи, односно хапшења и ликвидације Срба уочи и на сам Илиндан (2. август).

Један од преживјелих са стратишта у Рашића Гају, Лазар Радаковић, овако је описао ликвидацију групе Срба у којој је и он био:

„Када смо били близу Рашића Гаја Хусо Бргуља је позвао са фућкањем свога оца Меду чија је кућа у близини а који је имао задатак да копа раке, да покаже гдје је ископана рака за нас, кад је овај дошао стави се на чело наше колоне и пошли смо још мало па са пута у шуму без пута, осетили смо терет и извесну несвестицу, неки је почео спомињати дјецу, неки почео да плаче а ја сам само гледао да се решим ланца који је био стегнут око лијеве руке уз друга ми Ђорђу Вучковића, шануо сам му како смо и били у пару да држи за катанац. Ја сам се највећим притиском који сам у лудачком страху окренуо и прекинуо катанац на самој раки, и побјегао пуцали су за нама.“

У ликвидацији Срба у Рашића Гају, учествовали су поред оца и браће Бргуља, још и Салих Алиспахић, Мујо Даутовић, Мујо Куртагић, Суљо Сушић, Фадил Механовић, ђак медресе Авдо Незировић, Мујица Мехмед, Хусо Топчић, Аљо Топчић и други.

Када су српски устаници на истребљење одговорили масовним устанком, успјели су већ 10. августа да ослободе Власеницу од усташа. Неколико дана прије тога усташе су похапсиле Србе који су остали у Власеници након претходних покоља, али су их српски устаници стигли ослободити прије него што су ликвидирани. Неколико дана прије уласка српских устаника у Власеницу, неколико усташа и маса муслиманскиих цивила, упали су у кућу породице Радивојевић. Ту су масакрирали 8 чланова Радивојевића, најмлађа жртва имала је 12 година, а најстарија 40 година. Након 5 – 6 дана у Власеницу улазе домобрани и остају у њој 15 дана. Након тога устаници истјерују домобране и по други пут ослобађају Власеницу, која је остала слободна до јануара 1942. године. У том периоду долази до размимоилажења устаника који се дијеле на партизане и четнике, што ће касније довести до братоубилачког рата на том подручју.

На подручју Мјесног одбора Доњи Залуковик, такође је била формирана усташка организација, а у њој су били између осталих: таборник Мујо Џиндо, замјеник таборника Ахмет Ивојевић, Мехо Кућанин, Рагиб Кучанин, Мехмед Штрбо, Шемсо Кучанин, Хасиб Кучанин, Ћамил Ивазовић, Хашим Врабац, Суљко Агановић, Сулејман Пињић и други. Иако је Пињић 1941. „одређивао кога од Срба треба послати у логор“, након рата 1946. године, био је на мјесту писара „код Шипада у Трибији – Олово“. На ликвидације српског становништва на том подручју, четници одговарају ликвидацијом муслимана. У децембру 1941. године, четници дочекују муслимане из села Невачке, Капе, Клиса, Рубинића, које је кренуло да се исели у Кладањ и многе од њих ликвидирају. У поменутим селима четници пале око 120 кућа и 300 других објеката.

Неки од докумената у поменутом зборнику, оптужују четнике да су издали и да су ушли у сарадњу са Нијемцима, који су половином јануара из правца Тузле, Зворника и Сарајева ушли у Власеницу. Ту су убили једног Србина и неколико ухапсили. Већ почетком фебруара 1942. године, Нијемци напуштају Власеницу, а у њу улазе четници под командом Драгослава Рачића. Тада долази до одмазде над муслиманима за претохдне злочине, када четници пљачкају муслиманску имовину и убијају одређен број муслимана у Власеници: Суљу Телаловића, Сејфу Телаловића, Агу Тагића, Реџу Таљића, Смаила Шахбаговића, Аљу Телаловића, Мују Топчића, Ибру Мусића. Међу ликвидираним муслиманима јављају се и презимена која налазимо међу усташким злочинцима, као што су Телаловић и Топчић, па остаје питање да ли су и поменути ликвидирани војно спососбни мушкарци учествовали у ранијим злочинима или су убијени из освете као чланови усташких породица.

Половином марта 1942. године у Власеницу улазе партизани, тј. Прва пролетерска бригада, а четници се повлаче из Власенице. Према неким документима из поменутог зборника, четници се и овдје оптужују за издају, јер наводно због њихове издаје „Црна легија“ успјева да уђе у Власеницу 1. априла 1942. године. Тада припадници „Црне легије“ и локалних усташа, чине велике злочине над српским становништвом тога краја: „Велики је број грађана бјежао испред ове усташке руље према Дрини, али су многи стигнути на путу, од црне легије побијени.“

Терор „Црне легије“ трајао је око годину дана „и за то вријеме њене сатније, одлазиле су у села, пљачкали, палили, убијали“. Легионари су остали у Власеници до 13. јула 1943. године, када су их истјерале снаге Прве пролетерске бригаде.

Што се тиче наводне четничке издаје, њемачки документи имају потпуно другачије виђење поменутих догађаја. Генерал Паул Бадер, војни комндант у окупираној Србији у свом десетодневном извјештају од 20. априла 1942. извјештава и о нападима усташа и партизана на четнике Јездимира Дангића. Дио извјештаја гласи:

„Продор хрватског, усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против главних снага Дангићеве групе. Ситуација на српско-хрватској граници је и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа. Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића. Изгледа да због тога комунистички настројени елементи међу Дангићевим присталицама и даље прелазе на противничку страну.“

Истина је вјероватно негдје на пола, то је био сукоб три супростављене војске и свака је гледала да осигура себи што бољи положај. Комунистички извори не скривају да је дошло до ситуације у којој су усташе нападале са једне стране, а пролетери са друге стране на четнике: „Реч је о борбама Пролетерске ударне групе против Дангићевих четника. Истовремено су и усташе Францетићеве Црне легије предузимале напад на четничку територију око Власенице, те су се, игром случаја, четничке снаге нашле између двије ватре.“

У мају 1943. године су на територији око Власенице дјеловале и муслиманске усташе из Кладња, водили су борбе са српским устаницима, палили села и чинили злочине над оним Србима које су успјели ухватити. Тако су у селу Жеравица убили Милицу Голијан и њено унуче од 5 година коме име није запамћено, бар не у изјави свједока.

Августа 1943. у Власеницу упада око 300 усташа које је „предводио Царатан“ и они су пљачкали српска села и хватали Србе које су доводили у Власеницу и ту их „тукли и злостављали“.

У априлу 1944. године, муслиманска СС „Ханџар дивизија“ скупа са муслиманским усташама из Кладња, дошла је у село Жеравице  и побило сво становништво које није успјело побјећи. У кући Лазе Теодоровића склонила се група од 10 жена и дјеце и са њима је био старац Цвијетин Тодоровић. Војници „Ханџар дивизије“ упали су у кућу и пуцали у затечене цивиле. Преживјели су само двоје дјеце и Цвијетин који су били рањени. Тада је у Жеравицама убијено 25 српских цивила. Ханџарлије су злочин поновили у августу исте године, када су опет палили село и том приликом убили Стевана Васковића (60 година) и Невенку Васковић (14 година) „мрцварили их и на крају бацили у ватру.

О судбини неких усташких злочинаца са подручја Власенице, након рата свједочио је Никола Билић:

„Ми смо у току борби ликвидирали од усташких зликоваца које сам до сада у своме саслушању споменуо сљедеће: Кадића Рагиба и брата му Суљу, убили су устаници одмах на првог дана устанка. Беговић Расим и Куртовић Славкоосуђени су на смрт новембра мјесеца 1945 године у Тузли. Да ли су стрељани ја не знам. Топчића Пашагу усташког логорника иза Мутавелића стрељали смо 1944 године у Власеници, др. Бушатлић Хасиб суђен је од Народног суда у Тузли у години 1945 на 20 година присилног рада заједно са Расимом Беговићем и Куртовић Славком (суђени су кад и ова двојица на смрт – прим. аутора), Кадић Хусеин је и данас на слободи у Сарајеву. Кадић Шефкија је неђе у затвору а да ли је осуђен незнам, Спахалић Сулејман је умро а жена му Ангела иначе културбундовака живи у Тузли, она је као културбундовка била такође подстрекач и иницијатор злочина. Шта је са Јашаревић Салком не знам, такође незнам шта је ни са Цигојом Иваном и његовим синовима Јозом и Пером активним усташким кољачима, чуо сам да је Перо послије ослобођења био запослен у филмском предузећу у Сарајеву иако је до задњег дана био активни усташа. Такође не знам шта је са усташким зликовцем Мујицом. Хасиба Бргуљу убили су устаници првих дана устанка а брата му Хусу убили смо ми 1943 године колико знам и Мехо Бргуља убијен је. Кољач Куртагић Мујо убијен је почетком 1944 године, Даутовић Мујо убијен је првог дана устанка, Механовић Фадил налази се у затвору у Сарајеву и очекује праведну казну од војног суда. Тузло Мујо убијен је од устаника првих дана устанка, Ајшић Мехмед убијен је од четника негдје у 1943 години. О судбини Сушића Сулејмана не знам ништа. Силвестер Ивановић суђен је 1945 године колико знам али не знам на коју казну. Усташког зликовца Јукића убиле су пролетерске јединице 1943 године у Доњем Залуковику. За Бобана и Царатана не би знао да кажем гдје су и шта је сад са њима.“