У литератури насталој у комунистичкој Југославији, која је обрађивала питање усташког покрета и режима у НДХ, често се можете срести с објашњењем да су усташама углавном прилазили најнижи слојеви хрватског и муслиманског становништва. Често су се такви описивали као „олош“. Међутим, ако се анализирају исотријски извори, видимо да ова констатација баш и није најтачнија.

Можемо се сложити да су многи од обичних усташких војника, они који су вршили клања, потицали из нижих слојева друштва, слабије образовани и често из сиромашнијих породица. Али, не можемо ни то питање генерализовати, јер је и међу обичним усташама био значајан број припадника који су долазили из, речено данашњим ријечником, средњег сталежа. Тако су нпр. многи пријератни жандари из реда муслиманског и хрватског народа, ушли у усташке оружнике (жандаре) и учествовали директно у Геноциду над Србима у НДХ. Било је свакако и људи других професија (трговаца, занатлија, службеника) који су се придружили усташким јединицама.

Учешће хрватске и муслиманске интелигенције у усташким редовима, а под тим мислимо на све структуре усташког режима, било је такође масовно. Усташкој идеји се није служило само клањем Срба над јамама. Исто као што се ни нацистима и њиховој политици истребљења Јевреја, није служило само пуштањем гаса у гасне коморе. Према томе, интелигенција у НДХ није прљала руке, али је својим учешћем у власти и животу усташке НДХ, омогућила и олакшала истребљење Срба, Јевреја, Рома и ликвидацију политичких противника усташког режима. Пошто је тема широка ако би анализирали подручје читаве НДХ или данашње БиХ, задржаћемо се само на подручју Босанске Крајине.

Током првих мјесеци постојања НДХ, усташка власт се негдје брже, а негдје спорије организовала. Српски службеници су отпуштани из службе и замјењивани су муслиманима и Хрватима. Српски свештеници су хапшени и протјеривани у Србију, као и Срби који су били поријеклом из Србије и Црне Горе. Усташке власти су узимали виђеније Србе за таоце, како би они били гарант да се Срби неће бунити. Српски младићи су позивани на кулук, бесплатни рад на поправци путних комуникација и сличне физичке послове. Пошто у том раном периоду није било масовних ливкидација Срба на подручју Босанске Крајине, хајде да дозволимо могућност да већина људи који су активно учествовали у власти и управи НДХ, нису знали шта ће се догодити. Али када су усташе, али и оружници и домобрани, кренули у љето 1941. године, да масовно хапсе и убијају Србе, више није било изговора. Сви су видјели шта се дешава и шта је циљ усташког режима. Зато су сви кадрови усташке власти у НДХ одоговрни што су били дио таковг система, као што су сви кадрови нацистичке власти у Њемачкој одговорни за дјела нациста.

А како се понашала интелигенција из реда муслимана и Хрвата, током и након масовних покоља Срба у Босанској Крајини? Да ли је остала у служби НДХ или је била на страни устаника или антифашиста (како је коме милије)? Највећи дио Босанске Крајине, административно је био подијељен у двије усташке Велике жупе. Велика жупа Сана и Лука са средиштем у Бањој Луци, и Велика жупа Крбава и Псат са средиштем у Бихаћу. Иако жупани поменутих жупа нису били са подручја Босанске Крајине, многи други функционери јесу. Додуше, Петра Гвоздића је на мјесту Великог жупана у Бањој Луци, замијенио у августу 1941. године, професор математике Хусеин Алић из Кулен Вакуфа.

На челу усташког стожера у Бањој Луци био је др правних наука Виктор Гутић. Он је био  један од главних пропагатора Геноцида над Србима у НДХ на подручју Босанске Крајине. На челу „Изванредног народног суда“ у Бањој Луци (ИНСБЛ), основаног по наредби министра правосуђа НДХ др Мирка Пука, налазио се др Оскар Вилфан. Његов замјеник био је судија Махмут Диздаревић. Током рада ИНСБЛ као државни тужиоци и њихови замјеници, именовани су: др Ибрахим Ибрахимпашић, др Петар – Перо Петрић, правник Фабијан Марић и други. Гутићев замјеник у Бањој Луци, био је др правних наука Феликс Неђелски.

Слична ситуација је била и у Бихаћу. Поджупан у Бихаћу је био др Салих Хаџалић, а предсједник усташког суда у Бихаћу био је др Смајо Градашчевић. Судија Мехмед Алајбеговић из Бихаћа, прво је био функционер у министарству вањских послова НДХ, па конзул НДХ у Минхену, да би 1943. именован за министра „скрби“. Слом НДХ дочекао је на мјесту минстра вањских послова НДХ. Не треба заборавити да су браћа Куленовић из Кулен Вакуфа, били у врху усташке власти. Др Осман Куленовић био је предсједник прве владе НДХ, а његов брат Џафер Куленовић био је једно вријеме потпредсједник усташке владе. Према анализи Бранка Бокана, од почетка устанка против НДХ 1941. године, па све до јесени 1942. године, са подручја Босанске Крајине преко 30 доктора наука било је у служби НДХ. На другој страни, међу партизанима је био само један и то др Васо Бутозан. Међу летницима, поред нешто официра, свештеника и учитеља, водећи интелектуалац био је правник Бранислав Лазичић. Такође и многи други високообразовани или боље образовани кадрови из реда муслиманског и хрватског становништва (доктори, учитељи, правници, службеници), били су у разним службама НДХ. Ако овоме додамо вјерски врх римокатоличке цркве и исламске заједнице, онда је подршка усташком систему још очитија.

Постепено ће интелектуалци, као и остали слојеви муслиманског и хрватског становништва, да прилазе партизанима. Прве три године то је ишло веома споро, али крајем рата када се видјело да ће НДХ бити уништена, долази до масовног преласка на партизанску страну. Међутим, остаје чињеница, да када је било најтеже, када се није знало за исход рата, да је већина муслиманске и хрватске интелигенције, активно или пасивно подржавала НДХ.