Знате ону сцену из филма „Бој на Косову“, када Обилић пита хећима Мустафу, ко је онај што га је ударио, а хећим одговара „родом је Србин, зову га Србин Хамза“. Даље хећим приповједа „потурици нико не верује, ако је Турчин крвав до лаката, он мора бити до рамена“. ВИДЕО

Слично је данас у свијету медија, када неко ко је Србин по рођењу, ради за медије који промовишу антисрпски наратив. Једна од перјаница тога наратива, јесте Србин по рођењу, Драган Бурсаћ. У младости припадник Војске Републике Српске, а у зрелим годинама припадник слоја новинара који су каријеру изградили на антисрпским основама. Већина његових колега, нема потребу да доказује своју исправност, док Бурсаћ као Србин и бивши припадник ВРС то и те како има. Зато он „шамара“ као Србин Хамза и кад не треба, и кад не зна, а у овом случају и кад напада књигу коју није прочитао. У овом случају Србин Хамза је карактерна особина човјека који се додворава, доказује, а никако нетрпељивост према туђем идентитету.

Прије неколико дана објавио сам на друштвеним мрежама да је из штампе изишла књига „Одбрана Приједора 1992. године“ чији сам аутор, а у издању Службеног гласника Републике Српске. Иако књигу још нико није стигао да прочита, (још није ни промовисана), дошла је и прва негативна критика од стране Драгана Бурсаћа (Србин Хамза). ПОГЛЕДАТИ

Главни ток критика је конципиран око питања муслиманских (од 1993. бошњачких) и хрватских жртава на подручје општине Приједор 1992. године. Да је којим случајем прочитао књигу, видио би да сам писао и о том питању. Србину Хамзи је засметао и сам наслов књиге, јер како може бити одбрана ако се током те одбране чине злочине. Као да „браниоци“ Сарајева, Сребренице, Мостара, Високог, Коњица и других градова који су били у рукама муслиманско-хрватске коалиције, нису чинили злочине над српским суграђанима?

О злочинима у Приједору над Муслиманима и Хрватима, писао сам у својој књизи. Међутим, не могу се отети утиску да те жртве за неке људе дођу, као изговор да конструишу наративе којима би дехуманизовали супротну страну, у овом случају српску. Када Србин Хамза спомиње најмлађу жртву у Приједору, не зна да је мали Велид умро у Бањој Луцу. Јасмин Медић, бошњачки историчар, писа је у једном свом раду да се то догодило, „како су изјавили бањалучки доктори, услијед недостатка кисика у болници Паприковац 20. свибња 1992. године.“ Могао бих још изнијети неких појединости о страдалој дјеци и старијим малољетницима у Приједору, али овдје ћу се зауставити јер не желим да њихово страдање користити за одговор Србину Хамзи.

Србин Хамза у настојању да дјелује што драматичније, пише како су Муслимани и Хрвати били предали своје оружје, а затим били ликвидирани. Овдје он износи ноторну лаж, јер већина муслиманских и хрватских насеља и села, предала је оружје тек када је њихов отпор скршила војска и полиција тадашње Српске Републике Босне и Херцеговине. Али, није ово први пут да Србин Хамза лаже у својим текстовима, па ћу у наставку изнијети неколико примјера за своју тврдњу.

Први примјер бескрупулозне лажи Србина Хамзе имамо у његовом тексту под насловом „Peku li nas rane svetog Nikole?“ Описујући злочин над српским цивилима у селу Горња Јошаница код Фоче, Србин Хамза износу лаж да је отац Драгољуб Вишњић, убио своје двоје дјеце, десетогодишњу Драгану и седмогодишњег Дражена. На ово су реаговали из фочанске Организације породица погинулих бораца и несталих цивила, али текст се и даље може пронаћи на интернету, а извињења за изнесену лаж нема. ПОГЛЕДАТИ

Други примјер гдје Србин Хамза лаже, јесте када цитира фалсификат наредбу са Радио Приједора, који гласи: “Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ovim ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosiće teške posljedice”.

Да споменута наводна наредба није прочитана са Радио Приједора, поред тога што не постоји снимак те наредбе, свједочи и Един Рамулић, један од главних активиста манифестације, тзв. „Дана бијелих трака“. Чак је оптужио људе из неформалне организације „Самопоштовање“, да су аутори тога фалсификата и мене да тај фалсификат користим: „Pojavio se i prekucani tekst navodne naredbe emitovane na Radio Prijedoru 31.maja 1992.godine. Sada je više nego očigledno da je autor tog falsifikata upravo neko iz Samopoštovanja. Boris Radaković sada koristi taj falsifikat, koji se dijeli na društvenim mrežama, štampa u nekim brošurama ali i objavljuje u medijima poput Radio Slobodna Evropa.“ ОПШИРНИЈЕ ПОГЛЕДАТИ

Трећи примјер лажи Србина Хамзе, јесте када он пише о младићу, којег именује као Елведин Кадирић, пишући да је био заробљен, мучен и ликвидиран  од стране српске војске. Међутим, касније се испоставило да се тај момак звао Јасмин Малојчић звани Хондо и да је ослобођен из логора за ратне заробљеника „Мањача“, али је касније погинуо несретним случајем. О томе је свједочила његова сестра Јасмира. Фотографија несретног младића и данас кружи интернетом под лажним именом и лажним подацима о његовом страдању:

Након ових примјера, хајде да још кажемо коју ријеч о Србину Хамзи. Бурсаћ (Хамза) назива Приједорске Србе четницима, а исто тако их је називала усташка пропаганда пред Илиндански покољ Срба у Приједору 1941. године. Наиме, усташке власти су исценирали наводни напад четника на Приједор и то узели као оправдање да крену са покољем српског становништва.Такође, током прве велике усташке офанзиве на подручју између Козаре, Грмеча и Мркоњић Града у августу 1941. године, командант те офанзиве Драгутин Румлер пише да је ликвидирано око 10.000 четника. Дакле, када треба дехуманизовати Србе, само их означите као четнике и онда их можете убијати, омаловажавати, а у случају Србина Хамзе одузети им право на одбрану свога града.

Србин Хамза није никад објавио бар фусноту, а камо ли текст о злочину муслиманских усташа у његовом родном насељу Тук Џевар у Босанском Петровцу. Муслиманске усташе из Босанског Петровца су 1941. године, запалиле 40 Срба у кући Паје Новаковића.

Србин Хамза својата све Бурсаће који су били истакнути партизани и антифашисти, иако је питање с ким је у сродству, а с ким није, битно да се презивају Бурсаћ. Са друге стране, није се сјетио свог презимењака Миле Бурсаћа из села Пишталине (Босанска Крупа) у чијој кући су муслиманске усташе 1941. године, побиле 96 Срба.

Србин Хамза највише пише текстове прилагођене бошњачкој публици, а у задњих пар година, и публици Црногорских шовиниста, али питање је колико он сам истински вјерује у те текстове. Кад пише против Војске Републике Српске, треба знати да му је отац погинуо као припадник те војске, а он и брат су такође били припадници ВРС. Када пише о некаквој „цркви Србије“, треба знато да је поп те „цркве Србије“ сахранио и његовог оца и мајку. Да ли је на крају свега и породица Србина Хамзе била четничка и агресорска и да ли је сљедбеник „цркве Србије“? О томе нека се запитају они што га кују у звијезде.

И да се разумијемо, имали смо ми Срби и већих издајника. Сјетимо се неколико генерала Срба у војсци НДХ, српских официра у тзв. Армији РБиХ и других који су окренули леђа своме народу и прешли у туђи табор. Не требају нама текстови од Србина Хамзе да јадикују над нашим жртвама. Нама су наше жртве вриједније од кликова на интернет текстове које пише Србин Хамза. Али, ако већ Србин Хамза жели да његову критику озбиљно схватимо, нека прво прочита то што критикује.