Сасина је село насељено Хрватима. Налази се на путу између Санског Моста и Бањалуке. Удаљено је од Санског Моста неких десетак километара. Током Другог свјетског рата, по узору на многа друга хрватска села, Сасина је била тврђава НДХ. Усташки покрет брзо је нашао своје присталице у овом мјесту. Сасински римокатолички свештеници одмах су се ставили на располагање НДХ. Један од њих, фра Лука Тешић, био је заклети усташа.

Укупно је, током првих мјесеци постојања НДХ, на основу једног извјештаја, у Сасини било 18 заклетих усташа (они који су положили усташку заклетву). Међутим, на основу неких других показатеља, било их је још бар толико незаклетих, „дивљих усташа“, а временом је тај број само растао. У Сасини је било и домобрана. Усташки логорник у самом Санском Мосту, Миле Љевар, био је родом из Сасине.

Сасинске усташе су, као и сви њихови саборци из других мјеста, окрвавиле своје руке у Илинданском покољу Срба широм Босанске Крајине. Усташки извјештај од 28. октобра 1942. године, наводи да је сасински жупник фра Лука Тешић, у љето 1941. године „…са својим сељацима водио покољ по Санском Мосту и околини…“ Поред фра Луке, у Илинданском покољу, истакли су се и крвници Срећо Љевар и Пејо Шалић. Из Сасине су још познати крвници: Ладан Кларић – кнез села Сасине и Винко Дакић. Пред судом српских партизана, кнез Кларић се бранио да је све радио по налогу фра Луке. Судије према њему нису имале милости.

Усташе из Сасине (поред усташа из саме Сасине, међу њима је било усташа и из околних села која су била под црквеном јурисдикцијом жупе Сасина: села Томашица, Шкрљевита итд) учествовале су и у нападу на Српска села око Приједора, од 12. априла 1942. године. Ти злочини су познати под називом „сасински покољ“. Нападнута су села Горњи и Доњи Усорци, Томашица, Криваја, Марићка, Пејићи, Ракелићи, Миљаковци, Гаћани, Саничани и Ћела.

Заједно са усташама из Сасине, у овоме су учествовале и усташе из Санског Моста, Трнове, затим локалне усташе из Ћеле и околних села. У селу Гаћанима усташе су, између осталих, заклали и „Супругу Новака Врањеша,… а његову кћер Боју-сисанче оставили на грудима мртве мајке.“ И овај пут фра Лука Тешић био је на челу усташа из Сасине. И село Буснови код Приједора, током рата стријепило је од упада џелата фра Луке.

Данас се погинули и ликвидирани усташки војници из Сасине настоје приказати као невине жртве, а убијени римокатолички свештеници који су предводили усташе, називају се „мученицима“. Поред фра Луке ту је још и фра Мирослав Бузук. Он је од 1942. године био жупник у Сасини. Своје везе са партизанима је користио да их шпијунира за рачун Нијемаца и НДХ. Крајем рата његова права улога је откривена. Фра Бузук је стрељан.

У једном Зборнику текстова о жупи Сасини из скорашњег времена, пописано је укупно 248 погунулих из ове жупе у Другом свјетском рату. Већина је из самог села Сасине. У том Зборнику се говори о „четничким и партизанским жртвама“. Наиме, у неким селима, као што је Марићка и њена околина, велики број сељака био је у четницима. Они су се такође сукобљавали са усташама из Сасине.

Када мало боље погледамо поменути списак погинулих из Сасине, видимо да су већина војници или други службеници НДХ.  Тако се на том списку, између осталих, налазе: фра Лука Тешић, фра Мирослав Бузук, усташки логорник у Санском Мосту – Миле Љевар, крвници Срећо Љевар, Пејо Шалић, Винко Дакић и многи други. Њима се служе и мисе, спомињу се као жртве или мученици, једном ријечју џелати се преводе у ред невиних страдалника.

Након што је Сасина са околином, очишћена од усташа, приступило се формирању нове власти и ширењу прокламоване идеје „братства и јединства“. Српски партизани вјеровали су у ову идеју, прокламовану од стране врха КПЈ, и мислили су да ће пружањем руке дојучерашњим непријатељима доћи до вјечног мира на овим просторима.

У ослобођеној Сасини, 3. и 8. септембра 1944. године, одржана су два народна збора. На њима се говорило о новој власти, партизанској борби, „братству и јединству“ итд. На тим зборовима позвани су Хрвати из Сасине да се придруже Народно-ослободилачкој борби. Одзив је био симболичан. Из Сасине је партизане (НОВЈ) отишло укупно 30 људи. Највише током 1944. године (20) када је рат већ скоро био готов. Током 1943. године у партизане одлази 8, а током 1942. године двојица становника Сасине. Ако знамо да је, поред других градова и села, Сасински Мост ослобођен  20/21. октобар 1943. године, онда можемо претпоставити да народ из Сасине прилази партизанима тек кад су били сигурни да НДХ губи рат.

Када упоредимо број погинулих сељака из Сасине у редовима војске НДХ, видимо да је Сасина пролила много крви зарад усташких начела. Ово је седми текст о усташким упориштима у селима и варошима Босанске Крајине. Овим настојимо показати да су усташке идеје наишле на плодно тло међу хрватским и муслиманским сеоским масама, а не да су усташе „увезене“ са стране.

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Стара Ријека