Када се преко градског моста у Приједору пређе у насеље Тукови, наилази се на сплет села у којој већину чине муслимани. За нашу тему најважнија су села Хамбарине и Чараково. Хамбарине се налазе на путу Приједор-Љубија, након што се изађе из Тукова. Чараково је на путу Приједор-Сански Мост, са десне стране када се изађе из Приједора, тј. насеља Тукови. У околини ових села налазе се још и села Зецови, Раковчани, Ризвановићи и Бишћани. Сва ова села су одувијек имала огромну муслиманску већину.

Током Другог свјетског рата у овим селима су постојале усташке формације, а и домобранске јединице су узимале регруте са овога подручја. По злу су биле познате муслиманске милиције (усташе, „дивље усташе“) из ових села. Због тренутног мањка података, обрадићемо само села наведена у наслову нашег рада.

Након успостављања НДХ, представници муслимана из ових села прихватили су нову државу. Служећи НДХ и Нијемцима, муслимани су се надали многим привилегијама за себе. Ипак, како је вријеме одмицало, неки су сматрали да Загреб не поклања много пажње муслиманском питању у НДХ. У једној „Представци“ Вакуфско-меарифског повјеренства из Приједора од 23. септембра 1941. године, између осталога се каже да „се у приватној и државној служби намјештају само католици… иако је послије истјеривања Срба остало довољно мјеста“. Из овога документа сазнајемо и да „преко 75% свих домобрана и часника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они носе највише терета око очувања ове државе“.

Они муслимански представници који нису били најзадовољнији са политиком НДХ, планирали су да се преко своје оданости Нијемцима изборе за аутономну БиХ. У таквој творевини су гледали свој интерес. Оно што није било промјенљиво код ових муслиманских кругова, била је нетрпељивост према Србима.

Већ у првој години НДХ, муслимани из Хамбарина и Чаракова су дали неколико стотина усташа и домобрана из својих редова. Усташка власт је почетком августа 1941.  масовно подијелила оружје муслиманском и римокатоличком живљу у селима око Приједора. Муслимани су највише било окупљени у муслиманским милицијама. У првим масовним ликвидацијама Срба на подручју Приједора (Илиндански покољи) учествовали су и муслимани из ових села.

Српски партизани су, да би избјегли веће крвопролиће, упозоравали муслимане из ових села да престану са нападима на њих и пљачком српских села.У писму штаба 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда од 12. марта 1942. године упућеног муслиманима из Брезичана, између осталог пише: „Објасните вашим пријатељима у Хамбаринама, Југовцима, Бишћанима и Чаракову и другим селима да не пуцају у нас, да не пљачкају наша села, јер ми ћемо бити немилосрдни према свима који буду и у будуће пуцали на наше другове и пљачкали наша села.“

О плановима неких муслиманских вођа из Хамбарина и Чаракова, свједочи нам извјештај Водног оружничког заповједништва у Приједору од 24. марта 1942. године. У њему се за села Хамбарине и Чараково, али и околна села, каже да је један дио муслимана „отпочео да предузима живу акцију да се сви муслимани здруже, да траже од војних власти оружије и чим се сви наоружају да ће отпочети сами чишћење без судјеловања војске и усташа у земљи, те да на тај начин изазови опћи устанак у Босни“. Главни агитатори за ову ствар били су  Мухарем Цикота син Хафизов и Вехидбег Крупић, оба из Приједора.

Ова двојица су на једном састанку у Чаракову 18. марта 1942. године „говорили сакупљеној маси како треба муслимани сами да самостално наступе против четничко-комунистичке банде“. По овим плановима, Хрвати који не би хтјели да се боре за Босну, требало је разоружати. Из овога се види колика је нетрпељивост била према Србима, зато и не чуди велики одзив муслимана у редове војске НДХ.

Пред прво ослобођење Приједора 1942, имамо један партизански обавјештајни извјештај у којем се наводи да у Чаракову и Хамбаринама има око 200 наоружаних непријатељских бораца. Са друге стране, у партизанским редовима око Приједора, скоро да није било муслимана из ових и околних села.

Када је почео напад на Приједор у поноћ 15/16 мај, усташе и домобрани из Хамбарина и Љубије похитали су у помоћ својим саборцима. У Туковима ове снаге је пресрео 1. батаљон „Петар Шкундрић“. Дошло је да очајничке борбе. Српски партизани су издржали шест непријатељских јуриша. Партизани су се након тога повукли према Приједору, пробијајући се у град под борбом преко моста на Сани. Нешто касније српски партизани су, из запљењених топова, засули гранатама непријатељске положаје у Хамбаринама. То је довело до повлачења непријатеља према Благају и Новом Граду (Босански Нови).

Ипак, у ослобођеном Приједору (ослобођен 16. маја), поготово у муслиманским селима са лијеве обале Сане, слабо је прошла парола „братства и јединства“. То видимо из занемарљивог брога оних који су пришли партизанима и борби против НДХ и нациста. Тако имамо да је у партизанима током Другог свјетског рата погинуло: Чаракова – 2; Хамбарина – 7; Бишћана – 6; Раковчани – 3; Ризвановићи – 2; Зецови – 1. Од тога броја само двије жртве су из 1943. године, све остале из 1944. и 1945. године, тј. када је рат већ био добијен. На страну НДХ, само током ових борби за прво ослобођење Приједора, муслимани из Хамбарина и Чаракова су имали више жртава него што су у партизанима током цијелог рата.

Након поновног успостављања усташке власти у Приједору 10. јуна 1942. године, Хамбарине и Чараково постају опет усташка упоришта. Тако ће остати до другог, коначног ослобођења Приједора 7. септембра 1944. године. Након ослобођења Приједора, непријатељске снаге са овога сектора окупиће се на потезу од Хамбарина до Љубије. Ту ће још неколико дана пружати отпор. У свом повлачењу према Новом Граду (Босански Нови) претрпиће огромне губитке. Неколико стотина припадника муслиманске милиције из Хамбарина, Чаракова, Зецова, Бишћана, Ризвановића, Раковчана и Љубије, изгинуће при том повлачењу.

Иако су знали да су рат изгубили, као и да они који нису окрвавили руке неће сносити никакве посљедице, ове муслиманске усташе су одбијале да се предају. То упечатљиво говори о њиховој острашћености и умјешаности у злочине над српским становништвом.

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Сасина