Одмах на почетку да појаснимо наслов да не би било забуне. Мисли се на територију НДХ и антифашисте комунисте из редова свих народа са простора НДХ (антифашисти из редова српских националиста третирани су од стране хравтске државе као и Срби антифашисти под комунистичким вођством). Свакако да је НДХ као савезник Њемачке, Италије и Јапана, објавила рат САД-а и Великој Британији, а њене јединице узеле учешћа на источном фронту према Русима. Наслов је ту да би вам привукао пажњу на оно што имам рећи у овом тексту.

На данашњи дан, 10. априла 1941. године, проглашена је Независна држава Хрватска. Главни циљ њеног вођства на челу са Антом Павелићем и усташким покретом, био је стварање чисте хрватске државе. Главна мета били су Срби, па затим Јевреји, Роми и сви остали који су се на било који начин супростављали хрватској држави. Дргим ријечима, могли сте бити декларисани антифашиста до миле воље, али тек ако би на неки начин радили протв НДХ били би сте санкционисани или ликвидирани.

Антифашистичко опредјељење, поготово у  почетку НДХ, није значило ништа због чега би неки Хрват, муслиман, Нијемац, Мађар, Словенац, Италијан итд, морао страховати за свој живот. Хрвате или муслимане антифашисте-комунисте, само би опомињали или затворили на одређено вријеме, па потом пуштали. Тек када је српски устанак, онај дио под комунистичким вођством,  узео веће размјере, тек тада су кренуле и ликвидације шачице антифашиста Хрвата, муслимана и осталих. Шачице у односу на ликвидиране Србе.

Са друге стране, сваки Србин, био антифашиста или не, морао је страховати за свој живот. Чак и онда када би Србин, повинујући се геноцидним законима хрватске државе, престао да пише ћирилицом, себе називао грко-источњаком, па чак и када би прешао у римокатоличанство или ислам, морао је страховати за свој живот. Србин је био реметилачки фактор (нешто што и данас можемо чути преко „антифашистичких“ и људскоправашких медија) био је „накот“ којег се требало ријешити на било који начин. Уз њега исто су пролазили прво Јевреји, а недуго затим и Роми.

Када гледамо карту слободних територија на простору НДХ током рата, било на Козари, Бихаћкој републици, истоку Босне, итд, упада у очи да су то углавном биле већинске српске територије. Нема ни једног града нити села, са апсолутном хрватском или муслиманском већином становништва да је је у прве двије године дало више од неколико десетина бораца против НДХ и нацизма. Али зато је већина тих градова и села дала на стотине или хиљаде бораца у усташке формације или домобране. Сличних примјера скоро и да нема до пред крај рата.

Више је 1943. године, далматинских Хрвата пришло партизанима због борбе против Италијанских територијалних претензија на Далмацију, него што их је у бој покренуо антифашистички дух и опредељење. Више је, укупно гледано, Хрвата и муслимана пришло партизанима због комунистичког антимонархистичког и у неким случајевима антисрпског опредељења, него што их је у партизане привукла идеја „братства и јединства.“

Приложићу два примјера за ову што сам изнио:

1.Забиљежени су случајеви пред крај рата, да су комунисти домобране мамили у своје редове и повицима да се боре против четника који наводно иду и кољу све пред собом. Ако гледамо из тактичког угла, такав поступак је оправдан јер је убрзавао предају домобрана и њихов прелазак на страну партизана. Али свакако показује и свијест тих домобрана који и пред крај рата, радије иду против Срба неко за идеале „братства и јединства“. Домобрани су чак знали питати и тражити да им се у партизанима признају чинови из њихове војске.

2.Муслиманске формације у служби НДХ на простору тзв. Цазинске крајине, комунисти су придобијали и тако што су им у почетку остављали њихова обиљежја. Тако су те муслиманске формације у партизанима, на капама дуго носиле полумјесец и звијезду. Замислите четнике који прилазе партизанима и задржавају кокарде на својим шубарама и капама. Колико знамо тога није било.

Бити Србин у НДХ значило је бити осуђеник на смрт или прогон. Бити антифашиста а не бити Србин није морало значити и смртну пресуду или прогон. Зато су многи Срби у часовима своје пропасти, јуришајући длановима на усташке бајонете узвикивали: „Овако умире Србин!“ Никад не заборавите геноцид хрватске државе над својим народом, а опростите тек онда када вас потомци злочинаца замоле за опрост. Нисте дужни да чувате туђи образ.