Већ дуго у нашој јавности влада мишљење да партизани нису имали никакве везе са српским идентитетом, а још мање са хришћанством. Чак неки савремени грађански активисти (шта год то значило) и разни декларисани антифашисти (њихове активности мало имају везе са антифашизмом) негирају српски карактер партизанске борбе у прве три године Другог свјетског рата (који је апсолутан), и већински српски карактер партизанске борбе у посљедње двије године рата. Често чак партизанску борбу супростаљвају српском националном идентитету. Преко неколико трагова Косовског предања међу партизанима Козаре, показаћу да је партизанска борба (поготово у почетку) израсла из српске традиције и историје отпора завојевачима. Језгро те традиције и историје свакако је Косовско предање.

Прве устаничке групе на Козару, крајем јула 1941. године, кретале су у борбу зазивањем божије помоћи: „Сељаци су око нас. Узбуђење. Осјећамо историјски значај ових тренутака, то нас надахњује. На столу је флаша ракије и у чашице се точи устаницима. Хоћемо ли са божјом помоћи? – питају. Нека нам је у добри час и да буде срећно! Љубимо се. Како тај стари кнежопољски обичај улива снагу!“

Овоме се може приговорити чињеница да у почетку сви устаници нису били под утицајем комуниста. Али, и након што су комунисти успјели да се ставе на чело скоро свих устаника на Козари, српски идентитет устанка није избрисан. Тако имамо много примјера у којима су др Младена Стојановића, команданта Козаре, сељаци називали нашим или српским Обилићем. Чак су и причане приче како Младен на крилатом коњу прелази са Козаре на Грмеч да и тамо организује устаничке јединице. Дакле, Косовско предање и српска епика су присутне већ прве године устанка.

У неким комунистичким документима срећемо и поређење непријатеља или издајника са ликом Вука Бранковића. Најпознатије поема о Козари, Скендерова „Стојанка мајка Кнежопољка“, прожета је Косовским предањем и српским индентитетом:

„Јооој,

три года српска у мом вијеку,

три Обилића у мом млијеку,

јој, Срђане-Ђурђевдане,

јој, Мрђане-Митровдане,

јој, Млађене-Илиндане:

Козара извила три бора под облак,

Стојанка подигла три сина под барјак!“

Иако по рођењу муслиман, касније по националном опредељењу Србин, Скендер Куленовић је био на Козари за вријеме велике офанзиве и својим очима гледао страдање народа, али је опипао и дух народа. Он је, како видимо, био дух Обилића, свјесног страдања за слободу и вјеру.

Брано Ћопић, вјероватно најчитанији српски писац у другој Југославији, у својим романима и приповјеткама о Другом свјетском рату, као један од централних књижевних мотива користи Косовско предање. Ћопић је исто као Куленовић, био живи свједок борбе српског народа за голи опстанак. Зато је у своје приче преточио народни дух и борбу у којој је и сам учествовао.

Темељ отпора народа Козаре и читаве Босанске Крајине, изливен је из српске историје и народне епике са Косовским предањем као носећим зидом партизанске борбе. Комунисти су то знали и искористили у своју корист. Зато су и успјели да српски устанак на Козари ставе под своје вођство, али то не мијења српски карактер устанка.