Дигла се велика галама наводних антифашиста из Сарајева против мисе и комеморације усташким жртвама с краја Другог свјетског рата. У први план се истичу цивилне жртве из Сарајева страдале пред сам крај рата. Жртве се именују као „антифашисти“. Међу тим жртвама поред Срба био је значајан број муслимана и осталих грађана Сарајева. Баш зато данашњи „антифашисти“ Сарајева у својим демонстрацијама против помена страдалим усташама истичу убијене Сарајлије у посљедњим мјесецима Другог свјетског рата. Тиме се замрачују страдали становници Сарајева и околине од 1941-1945, а посебно страдали у прве три године рата. Зашто? Па зато што су ти страдали углавном Срби и Јевреји. Те злочине су углавном вршиле усташе из Сарајева, већином муслимани. У Сарајеву су се уписивали добровољци и у усташке и у СС јединице и то у хиљадама. Данашње Сарајево жели да сапере недужну крв Срба и Јевреја са својих улица, да релативизује злочин усташа Сарајлија, тако што за све оптужује усташе Хрвате ван Сарајева.

Хајде да видимо какво је стање у Сарајеву било од 1941-1943 године:

„Сарајево је привремено, до пораза немачке војске под Стаљинградом, у зиму 1943, било најфанатизованије нацистичко упориште. Јуриш уличне руље на главну Сефардску синагогу („Темпл“) уследио је одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров. Од десет хиљада Јевреја, рат је преживело 1.400. Ликвидација је почела пре почетка холокауста у осталој Европи.“ – (Милорад Екмечић,“ Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом Веку“, Београд, 2008, 474.).

Ако се питате како је могуће да су усташе и нацисти имали толико успјеха код регрутовања Сарајлија у своје редове, прочитајте како је атмосферу у Сарајеву тридесетих године прошлога вијека, описао један од најзначајнихих комуниста из БиХ Осман Карабеговић:

„Све је на мене утицало затвореношћу и чинило ми се да град веома мало комуницира са другим крајевима Босне и Херцеговине. Дјеловао је устајало, притиснуто тешком прошлошћу, с оштро израженом подвојеношћу Муслимана, Срба и Хрвата.“ – (Осман Карабеговић, „Мој боравак међу Козарчанима у првим мјесецима ослободилачке борбе, Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања“, I, Београд, 1971.)

Штавише, током грађанског рата у БиХ, у саставу тзв. Армије РБиХ налазиле су се и формације ХОС-а које су биле састављене од Хрвата и Муслимана. Хосовци су његовали усташке традиције што се јасно види по њиховим ознакама и њиховој химни гдје се отворено величају усташе. Нисам нигдје нашао да су се Сарајлије буниле против усташлука у својим редовима почетком деведесетих. Деведесетих година помен ликвидираним усташама био је „антифашистички“ за Сарајлије:

Кад кажем да антифашизам данас не станује у Сарајеву, не мислим да нема појединаца заиста атнифашистички а тиме и антиусташки опредељених. Међутим, ако гледамо данашњи дух Сарајева, он је далеко од антифашистичког. Довољно је нпр. погледати шта све пишу и говоре медији из Сарајева о појединим народима и државама, нпр о Србима, Србији и Републици Српској, или о Русима и Русији итд. Употребљавају језик мржње а често овим народима и државама љепе етикете фашизма, нацизма, шовинизма, геноцидности итд. Са друге стране бесрамно лажу о својој прошлости и присвајају антифашизам који је у БиХ углавном српски, а одбацују усташлук којем су у већини служили. Поред тога данас у Сарајеву постоје организације и групе које отворене његују насљеђе фашизма и усташлука. Зато кажем, антифашизам данас не станује у Сарајеву!