Теза о наводним четничким злочинима над српским народом са Козаре у љето 1942. године, скоро 80 година изазива расправе и подјеле у народу. Овај фалсификат пласиран од стране комунистичке пропаганде током Другог свјетског рата, данас добија нови замах преко друштвених мрежа, појединих медија и самопроглашених антифашистичких организација. Због тога ћемо овом фалсификату супроставити историјске изворе и чињенице.

Након што је осуђен на истребљење у Независној држави Хрватској (НДХ), српски народ се самоиницијативно дигао на устанак. Један од првака Комунистичке партије Југославије (КПЈ) из Босанске Крајине, Осман Карабеговић, о томе је записао: „Требало је организовати на неки начин тај спонтани и широки покрет маса и дати му одређени смјер“.

Силина народног бунта у Поткозарју изненадила је комунисте, који су планирали, како сами тврде, да оружану борбу отпочну у „виду акција и диверзија“. Првоборац Саво Кесар пише: „Тако је 31. јула 1941. дошло до непредвиђене узбуне. Зазвонила су звона неких цркава. Заклептала су клептала. Народ је појурио на зборишта код цркава, школа… На зборишта су дошли и комунисти и другови који су радили на припреми устанка. Ни они нису знали да ли је издата директива за општи устанак или није, па су се ставили на чело маса и кренули у акцију за које планова до тада није било“.

Организовању српских устаника, поред комуниста, приступили су и официри војске Краљевине Југославије, који ће у народу постати познати  као четници или дражиновци по своме вођи Драгољубу Дражи Михаиловићу. Усташке власти и нацисти све су устанике, без обзира на њихово опредјељење, називали: бандитима, четницима, комунистима, бунтовницима итд.

На простору Козаре и околине, због, прије свега, велике популарности  „народног доктора“ Младена Стојановића, већина устаника пришла је партизанима на чијем челу су били комунисти, иако огромна већина партизана првих година рата нису били комунисти. Мањи број устаничких села на овом подручју имао је четничку организацију. Занимљив је податак, да се још у јануару 1942. године опомињу поједини партизани на Козари да мјесто кокарде ставе петокраку.

На другој страни, подручја која леже западно и јужно од Козаре: Мањача, околина Бање Луке, Челинца и Мркоњић Града, у већини или добрим дијелом, организовани су по четничком систему. У првим мјесецима устанка није било сукоба између ове двије струје. Сви су устаници водили заједничку борбу против усташа и нациста. Штавише, све до првих мјесеци 1942. године није се знало ни ко је партизан ни ко је четник. Тако нпр. Раде Радић са својим борцима учествује у нападу устаника на Котор Варош 19/20 јануара 1942. године. Он ће тек крајем марта исте године да своје устанике опредијели за четнике.

Лазар Лазо Тешановић је такође у почетку устанка био скупа са осталим устаницима. Једно вријеме је био на положају граховског сектора, одакле се вратио на позив штаба Дрварске бригаде, која га је упутила у Подгрмеч. У ослобођеном Дрвару, септембра 1941, жалио се комунисти Велимиру Стојнићу како „другови у штабу немају повјерења у њега“. Комунистима су сви који се нису слагали са њиховом политиком били сумњиви, што је довело до многих ликвидација неподобних у партизанским редовима.

Након разлаза устаника, услиједили су крвави обрачуни између партизана и четника. Састав јединица и једних и других, у то вријеме, чинили су скоро искључиво Срби. Највећи обрачуни, прије непријатељске офанзиве на Козару, били су:

– Сукоб у Липовцу 5. марта 1942., када је чета пролетера кренула да народ око Челинца одврати од четничког утицаја, приликом којег је рањен и др Младен Стојановић. Младен је лијечен у једној кући у селу Јошавки код Челинца. Почетком априла ликвидираће га једна четничка група, за шта су комунисти оптужили Раду Радића, који се добро познавао са др Младеном. Остаје нејасно зашто партизани нису спасили Младена када је један њихов вод, на челу са Војом Ступарем, прошао око 700 метара од куће у којој се лијечио Младен. Или, зашто партизани нису послали јаче снаге да извуку свога легендарног команданта.

– Почетком априла 1942. године, напад партизанских јединица са Козаре и Грмеча на четничка села у околини Бање Луке, Челинца, Мркоњић Града. О силини партизанског напада  у којем је учествовало око 1520 партизана, говори и чињеница, да су те снаге, које су биле добро наоружане, продрле у штаб Уроша Дреновића у Медној. Пред силом партизана, Дреновић се са остатком својих људи повлачи у Мркоњић Град и ступа у везу са Италијанима. Читаве четничке формације, од по неколико десетина бораца, предавале су се без борбе пролетерима. На основу партизанских докумената, видимо да су то били сељаци, без војног искуства, који су настојали да заштите своја села од страдања.

Четнички командант Вукашин Марчетић, писао је команди Другог крајишког народноослободилачког одреда, питајући зашто су партизани дошли у „његов сектор“. Добио је одговор да су тај крај ослободили партизани и да имају право бити ту, иако, како смо навели, устаници су у почетку били јединствени у борби.

Четници су након ових партизанских напада, а имајући у виду и незапамћено страдање српског народа, били приморани да направе споразум са Нијемцима и властима НДХ о ненападању и борби против комуниста. Овим су постигли два циља: добили су нешто оружја којег нису имали и другу опрему те гаранције да усташе неће улазити у српска села под четничком управом и чинити злочине. Другог излаза није било, осим борбе  против свих других војски: партизана, окупатора, усташа, домобрана и муслиманских милиција. Тиме је спречено страдање српског становништва на тим просторима у размјерама какве су биле нпр. на Козари. Ово је комунистичка пропаганда успјешно искористила да улије мржњу у своје борце према четницима.

Сада долазимо до велике офанзиве (не и једине) на Козару, коју су извеле нацисти, усташе и домобрани, од 10. јуна до 17. јула 1942. године. Ратна и послијератна комунистичка пропаганда је тврдила да су четници са усташама убијали народ по Козару:

„Огрезли у крви невиног народа Козаре, остављајући пуста села гдје су посијали смрт, ове луђачке слуге фашизма настављају своје злочине. У крајевима гдје су четнички лупежи успјели да заведеном народу наметну своју власт, купе данас омладину и одвлаче је у касарне, шаљу их на Источни фронт или против народно-ослободилачке војске“.

Историјска наука је утврдила, да су на Источни фронт ишли Хрвати и муслимани, а Срби нису ни у симболичном броју. Око наводног ангажовања четника током офанзиве на Козару, партизански официри, Мирко Пекић и Драгутин Ћургуз у књизи „Bitka na Kozari“ пишу:

„На радним картама штаба борбене групе ‘Западна Босна’ приказано је 1000 четника Раде Радића на Црном врху, 300 четника Тешановића на Чемерници и двије чете четника Дреновића на Мањачи“.

На основу ових података није тешко закључити, да су наведене четничке јединице биле далеко од Козаре, односно да су се налазиле на својим теренима око Бање Луке, Челинца, на Мањачи и Чемерници. Другим ријечима, четничка нога није ни крочила на Козару, а камоли да је клала српски народ. Чак и поменути аутори дозвољавају могућност да се радило  „о индиректном учешћу четника, односно да су „Споразумом са усташама и Нијемцима они преузели на себе дио положаја за одбрану Бањалуке и на тај начин омогућили масовније учешће усташко-домобранских јединица на Козари“. Да ова теза којим случајем и има основе, поставља се питање које би то партизанске снаге могле да нападну Бања Луку?  Расположивих партизанских снага за озбиљан напад на Бања Луку у том тренутку није било. Са друге стране, комунисти су показали свој став према четницима шаљући партизане у напад на четничке положаје, чиме је могућа сарадња између ова два покрета на том простору дисквалификована.

Приговарати четницима (тим „великосрпским“ снагама, како су их називали комунисти) да су помогли офанзиву на Козару сасвим је неумјесно, поготово када се има у виду да су четници на све начине настојали да сачувају српски народ од страдања, што су у доброј мјери и успјели, али по цијену споразума са НДХ и нацистима. Као што смо већ споменули, то је био једини начин да се спаси становништво на четничким територијама, иако је то рушило углед четничких вођа међу народом Босанске Крајине па чак и у селима у којима је народ био за четнике, о чему свиједоче и четнички документи.

Према једном извјештају, четници су 13. јуна нападали партизане од Бронзаног Мајдана ка Ракитовачи (3 км сјеверно од Бронзаног Мајдана). На карти коју доносимо испод текста, види се, да су партизанске снаге допрле до Бронзаног Мајдана, Бистрице и Пискавице, угрожавајући четничку територију. Ако имамо у виду први продор пролетерских јединица у четничка упоришта током априла 1942., ово је био други пут у два мјесеца да су партизани угрожавали четничку територију.

Распоред јединица 2. крајишког одреда уочи офанзиве на Козару

Иако, како смо показали, четници нису ни пришли Козари, то није сметало комунистичкој пропаганди да четнике назива „српским усташама“ и да шири лажи како четници „лиферују српско месо за усташку клаоницу у Јасеновцу“.

Неки комунистички документи откривају карактер „усташко-четничке сарадње“ па се тако у једном документу каже:

„Иако су хрватске масе мрзиле четнике из дна душе, усташка држава која је била и те како пољуљана и разривена нашом борбом морала је услијед својих тешких слабости по жељи Нијемаца да ствара споразум са четницима“. Ово је најближе истини, јер, не само да су хрватске масе мрзиле четнике, него су и усташе, кад год су били у прилици, нападали четнике све до самог краја рата. Чак су и цијели српски народ називали четницима, како би код Хрвата и муслимана развили што већу мржњу према Србима. Тако нпр. Миро Балабан (комуниста) свједочи да је крајем маја 1942. године, у Босанској Дубици, извршено велико хапшење Срба који су спроведени већином у логор Стара Градишка. Ту су усташе заточеним Србима псовали „мајку четничку“.

Није било говора о некој добровољној и савезничкој сарадњи између ове двије до сржи супростављене војске, него само о споразумима о ненападању и борби против комуниста. Ово није значило да су сви партизани смртни непријатељи четника, него само комунисти који се боре и за револуцију, а дешавало се да неке партизанске чете или појединци пређу током рата у четнике и обрнуто из четника у партизане. Велика је трагедија што су два покрета отпора, који су били попуњени скоро у потпуности борцима српске националности, главну битку 1942. године, водили једни против други.

Током офанзиве на Козару, у љето 1942. године, забиљежени су покушаји усташа да преобучени у четнике, српском народу докажу како су и четници тобоже на њиховој страни и како кољу српски народ. Ово је, између осталог, посвједочио очевидац Душан Милаковић: „Поватали нас једно 400. Доћерају у Ламовиту, у школу. Иде један усташа, један четник. На њему кокарда, све четничко. Још четника. Свукуда кокарде. А онај усташа свукуда с њима. И носи вако велики сврдлић. Ону бургију. Иде и вади људма очи. Пружамо ноге. Пружамо руке. Гледа. Иде и вади очи живијем људима. Једно пет-шест људи нојка је… Извадло очи, живије. Вади и онај четник. Да! Усташа онај вели:

– То је ваш брат четник! Види шта ради од вас!

Четник врти бургију и вади. Не знам му име. Ко ће знати! Није то био четник, већ усташа. Само метно кокарду. Какви четник, какво шта!“

О односу четника према Нијемцима, између осталог, говори и извјештај мајора Славољуба Врањешевића генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у прољеће 1944. године:

„…што се тиче односа четника према Немцима, они су само трпељиви, наша настојања у вези наређења Врховне команде да се прекину сваки односи нису успели, јер су ти односи од раније били узели маха. Можда би се и успело прекинути ове односе, али би наше јединице биле онда немоћне борити се са свима непријатељима, зашто би нарочито недостајало муниције“.

Истина је, како су истицали комунисти и неки историчари, да су четнички споразуми са Нијемцима и НДХ о ненападању, утицали на стишавање устанка на четничкој територији и донекле олакшавали борбу хрватске и њемачке војске против партизана. Али, ни у много већим и многољуднијим европским државама, као што је нпр. Француска, није дошло до општег устанка све до пред крај рата. Такође, комунисти нису крили да је њима било важно да се устанак под њиховим вођством шири, а жртве су биле мање важне од борбе за првенство међу устаницима. Томе могу посвједочити ријечи Косте Нађа: „Никад се нисмо круто везали за једну територију и није нам било пресудно хоћемо ли један ослобођени град изгубити. Важно је било да устанак стално расте. Знали смо да ћемо привремено изгубити и Приједор и Љубију, али било је важно да не изгубимо оно што смо добили с Приједором и Љубијом…“.

За крај треба истаћи и то, да о карактеру антифашистичке борбе на Козари и Поткозарју, говоре плоче на Меморијалном зиду на Мраковици. На плочама су исписана имена бораца погинулих на простору Козаре и Поткозарја у партизанским јединицама током рата. Од укупног броја имена бораца њих 9.495 (око 96%) чине Срби, 288 (2,9%) муслимани, 91 (0,9%) Хрвати и 47 (0,4%) остали.