Плакат из маја 1941. године. Испод  насловом „Срби!“, исписаном на њемачком и српском језику (латиницом и ћирилицом), пише да је због одмазде убијено 27 Срба у Санском Мосту.

На крви наше дјеце, на костима наших ђедова, у слободи избореној нашим мишицама, развио се њихов презир према нама, њихове осуде свега што носи Срба знамен, етикете фашистоидности и геноцидности приљепљене народу збјегова и логораша.

Чујем потомке усташа, балиста, домобрана, разних милиција и других џелата мога народа, како се бусају у своја антифашистичка прса и говоре антифашистичке пароле. Говоре како су баш њихови прадједови пружили масован отпор фашизму и нацизму. Ангажују историчаре занатлије да пишу књиге о томе. Уз новчану надокнаду у данашњем материјалистичком свијету није тешко пронаћи писце таквих пропагандних памфлета.

Машу тробојкама са петокракама, обиљежавају датуме из Народно-ослободилачке борбе, славе Тита и партизане. Пјевају пјесме револуције, пјевају Интернационалу, можда некад заиграју и Козарачко коло. Али никад, баш никад са њихових усана нећемо чути стихове Скендерове:

„Јооој,

три года српска у мом вијеку,

три Обилића у мом млијеку,

јој, Срђане-Ђурђевдане,

јој, Мрђане-Митровдане,

јој, Млађене-Илиндане:

Козара извила три бора под облак,

Стојанка подигла три сина под барјак!…“

Држе говоре, сјећају се офанзива, подвига партизанских команданата, митраљезаца и бомбаша. У исто вријеме Јасеновац називају српским митом, од Гаравица код Бихаћа хоће да направе рекреативну зону. У заборав су бацили неколико десетина хиљада страдале српске дјеце до 14 година у НДХ. Кажу то је српска пропаганда. У музеје кад дођу и виде ћирилицу испод слика партизана, кажу то је национализам. Питају „гдје је латиница“. Баш као и усташе некад, они добијају изливе гњева на ћирилична слова.

Такви антифашисти пишу у својим чланцима и на својим фејсбук профилима, како ће антифашизам да побиједи у БиХ оног дана кад се укине Република Српска. Тај остатак недокланог племена. Наш Сион, наш Термопил, наше Куликово поље, ново Косово.

Од таквог антифашизма стрепим, таквих антифашиста се гнушам. Због њих залуд Козарачка епопеја и смрзнута нејач на Грмечу. Џаба падоше Марије на Петровачкој цести, и залуд пркос Лепе Радић на вјешалима.

 

АУТОР: Борис Радаковић