Пред крај одбрамбено-отаџбинског рата  Приједору је запријетила опасност да падне у руке хрватско-муслиманске коалиције, помогнуте и авионима НАТО пакта. Ипак, херојством припадника Војске Републике Српске и грађана Приједора такав сценарио је избјегнут.

Вријеме о којем пишемо представља једну од тежих ситуација за српски народ у ратовима деведесетих. Те 1995. године Срби из Републике Српске Крајине протјерани су са својих огњишта, у акцији хрватске војске која је била помогнута и снагама НАТО пакта. Цијели западни дио Босанске Крајине био је окупиран снагама хрватско-муслиманске коалиције. И овај пут те снаге су имале одобрење и помоћ западних сила. Стотине хиљада српских избјеглица са ових територија закрчило је путеве и градове Републике Српске. На све стране страх, патња, нервоза, дјечији плач.

Бомбардовање колона избјеглица на Петровачкој цести и цести између Приједора и Новог Града призвало је у сјећање сличне страхоте из Другог свјетског рата. И овај пут иста хрватско-муслиманска сарадња против Срба помогнута западним силама. Поред Њемачке и Италије ту акцију су одобрили и подржали и српски „савезници“ из Другог свјетског рата (САД, Британија, Француска, итд.) који су 30. августа започели ваздушну операцију против Републике Српске под називом „Намјерна сила“. Током те акције која је трајала до 13. септембра, бомбардовано је и подручје Приједора. Од 9. до 10. септембра бомбе су падале на  Омарску, Јутрогошту и Чараково. Два дана касније, бомбардован је  радио-телевизијски одашиљач на Лисини, да би сутрадан био потпуно уништен. То је довело до прекида свих веза. Војска Републике Српске морала се ослонити на алтернативне начине да би одржавала везу између својих јединица.

Нато бомбардовање је фактички била ваздушна подршка за операцију хрватско-муслиманске коалиције „Маестрал“ од 08. до 17. септембра, тад падају Дрвар, Јајце, Петровац и Шипово. На другој страни 11. септембра пада Возућа, у коју улазе и муџахедини чинећи страшне злочине. Тих дана као да су се исток и запад ујединили против Срба у Републици Српској.

НАТО бомбардовање имало је за циљ и да олакша напад хрватске војске на општине Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу. Операција је носила назив „Уна 95“ и почела је 18. септембра. Оперативна група ВРС која је била задужена за одбрану општина на Уни и Сави до Градишке, имала је командно мјесто у Приједору. Припадници ВРС у грчевитој одбрани успјели су да одбију хрватски напад преко Уне и Саве. За ову акцију свим снагама се залагао и амерички дипломата Ричард Холбрук који је у својим мемоарима записао:

„Убјеђивао сам Туђмана да узме Сански Мост, Приједор и Босански Нови све важне градове који су постали свјетски познати симболи етничког чишћења. Ако буду заузети прије него што отворимо преговоре о територији остаће под контролом Федерације, иначе би било тешко поново их добити у преговорима.“  За српске избјеглице и страдање цивила Холбрук се није интересовао.

Хиљаде и хиљаде избјеглица из Санског Моста, Крупе и других општина које су у међувремену пале, преплавиле су Приједор и околину. Уз избјеглице које су раније дошле из других окупираних области, Приједор је личио на један велики избјеглички камп. У граду је завладала страшна паника и почело се размишљати о напуштању Приједора. Средином октобра Приједор се нашао и на директном удару артиљерије тзв. Армије БиХ.

Из правца Санског Моста снаге тзв. Армије БиХ кренуле су ка Приједору у покушају да освоје центар Поткозарја. Њихова артиљерија дејствовала је по Приједору од 13. до 17. октобра 1995. године. На ужи дио града пале су 64 гранате. Највише граната пало је  првог дана, укупно 39. Мете су биле индустријска постројења и цивилни објекти. Од посљедица гранатирања једно лице је погинуло, док је 18 рањено.

Ипак, снаге ВРС са подручја Приједора и околине успјеле су да зауставе напредовање непријатеља и одбране град. Ово је био други пут (први пут 1992. године када је одбијен напад Патриотске лиге на град, борбе су се водиле у самом центру Приједора) у Oдбрамбено – отаџбинском рату да је Приједор успио да одоли непријатељу.

АУТОР: Борис Радаковић