Ивањска је велико село на путу између Бање Луке и Приједора, насељено углавном Хрватима и Србима. Током одбрамбено-отаџбинског рата (1992-1995) име села је промијењено у Поткозарје. У краљевини Југославији и током Другог свјетског рата, Ивањска је била општина којој су припадала и околна села. У самој Ивањској већинско становништво били су Хрвати.

Након успостављања НДХ, у Ивањској и околини, хрватско становништво се наоружало и ушло у усташке и домобранске формације. Независну државу Хрватску сматрали су својом државом која им је донијела ослобођење. Државни врх НДХ распиривао је мржњу према Србима. Хрвати из Ивањске узеће активног учешћа у геноциду над својим српским комшијама. О њиховим злочинима свједочили су преживјели Срби.

На основу тих свједочења сазнајемо да је „већина католика одраслих у Ивањској“ припадала усташама. Почетком августа усташе из Ивањске врше злочине над Србима у селу Нишевићи (срез Приједор) и у самој Ивањској. Злочини усташа се настављају током 1941. године. Врше убиства Срба и у селу Верићи (срез Бања Лука). Усташе из Ивањске стигле су и до села Славићке и Радосавске (срез Бања Лука), и тамо су злостављали, пљачкали и убијали Србе.

Међу најистакнутијим усташама у Ивањској на почетку усташке власти, спомиње се име Јуре Томића. До септембра 1941. године био је на челу општине Ивањска. Потом је смијењен и након краћег притвора враћен у Ивањску као усташа. Учествовао је у масовним покољима Срба током 1941. и 1942. године. У априлу 1942. године Јуре Томић је са својим усташама убијао Србе у селу Бистрица (срез Приједор).

Друго име које се спомиње међу усташама био је Паво Мајданџић. Према свједоцима он је био у усташкој „Црној легији“ из Ивањске. Учествовао је са својим усташама у офанзиви на Козару: „Јуна и јула 1942. године, он је као усташа „Црне легије“ из Ивањске заједно с цијелом легијом учествовао у операцијама на Козари.“

Као кољач из Ивањске спомиње се и Иван Пезић. Прве комшије Хрвати из Ивањске, за које се каже у свједочењима да су били у цивилу или униформи и купили и убијали Србе су: Марко Жутица, Клечина Здравко, Клечина Иво и Иво Пипин, Анте Пјевић  итд.

На почетку офанзиве на Козару (трајала од 10. јуна до 18. јула 1942) из Ивањске су кренуле њемачке оклопне јединице, а иза њих кретале су се усташко-домобранске снаге које су чистиле терен од српских партизана и цивилог становништва. Ивањска је била и једна од станица гдје се прикупљала отета стока од српских сељака са Козаре.

Прије велике офанзиве на Козару, усташе из Ивањске су учествовале у покољу Срба у селу Пискавица и у самој Ивањској током фебруара 1942. године. У то вријеме усташе са подручја Бањалуке извршиле су страшан покољ у селима Дракулић, Шарговац и Мотике. То су села у близини Пискавице и Ивањске. У Пискавици је у два наврата, 5. и 12. фебруара 1942, вршено уништавање српског становништва. За 12. фебруар, преживјела Дара Милошевић је између осталога рекла:

„Најприје су побли Милаковиће. Један чоек се био склонијо у сијено и осто жив. Чуо је како вичу: ‘Држте мајарице!’ Тако шокци у Ивањској зову домаћице. То су биле усташе из Ивањске. Тај што је викао био је из Ивањске, неки Ацо Пејић. Касније се шлогирао. Њега су стријељали.“

Дара свједочи и о кукавичлуку једне групе партизана на дан покоља:

„Сјутрадан, у четвртак рано ујутру, зове мене моја јетрва Здравка да се јопет вратимо у Кевиће и да буднемо код њене матере…. И лакше би из Кевића било бјежати, јер је равно. Попртимо ми дјецу и кренемо њеној матери у Кевиће. Кад смо дошле до нашег точка и бунара крај потока, туј нас сретне 10 партизана. А један је цивил. Један Велимир. Питају куда ћемо. Кажу да не смијемо бјежати. Кажу нам да се вртимо кући у Милошевиће и да ми спремамо ручак, а они ће нас чувати. Било је то око осам сати ујутру. Зимско доба, па је и то рано. И тај Велимир је нас лијепо вратијо. С њима је био и Илија Милошевић. Он је у нашој ладари уватијо четри кокоши и ми смо то посјекле и очистиле, па свариле у оном котлу на нијем веригама изнад огњишта…. Они су били у кући тог Јована. Усташе су ушле у кућу. Ми смо остали у нашој кући, мог свекра Симе. Вратли се из оне мале Миланове куће. Пошли смо ко мало ручат. Кад су они запуцали, оставли смо онај трлог, покупли дјецу и јопет ошли у Миланову кућу. Пуцање се примицало. Они партизани се извукоше и одоше. Ми мисли да ће нас чувати. Они нас оставише. Побјегоше. Кад су опазли усташе да иду од Милаковића брда, опали једноч на њи. Само и још више подражли. И онда побјегли. Нису се нама ћели ни јавити. Да су нам јавили, јопет би се неђе склонли. Бар неко. Они су побјегли преко пруге, према Козари, а ми смо остали. Само жене и дјеца. Одрасли мушкарци су побјегли прије, због тргања пруге.“

Ћиро Зрнић, првоборац и партизански официр, из Пискавице, такође је свједочио о покољу у Пискавици. Лазар Лукајић је његово свједочење, као и многа друга, сакупио у књизи „Фратри и усташе кољу“. Дио тог свједочења гласи:

„Ми партизани на Козари одмах смо чули да је у Пискавици извршен покољ. Онда ћемо ми трећи дан, други или трећи дан, с Козаре доћи да се то сахрани. Било нас је с оружјем једно дванест. Најприје смо дошли у Милаковиће. Сахрањивали смо то по ноћи. Дању нисмо смјели. Ивањска, пуна усташа и домобрана, била нам је под носом. Ти никад нјеси могао знати ко је усташа, а ко домобран у тој хрватској војсци. Међу домобранима је било крволока већих од усташа, а међу усташама је било честитих људи, али врло ријетко. Вођа те наше партизанске групе, која се привукла у Милаковиће, био је Млађо Обрадовић. Он је онда био командир чете.“

Свједок Дражо Милаковић је причао:

„Нису Милаковиће поклале усташе из Загорја, Славоније, нити Међумурја, већ наше комшије из Ивањске Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с којима смо, до тог Рата, живјели у некој слози и љубави…“

Као што је већ напоменуто у тексту, у вријеме када усташе из Ивањске врше покоље у Пискавици и Ивањској, њихове колеге са подручја Бање Луке уништавају Србе у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама. У Мотикама су усташама помагали и усташе из овога села као и цивили који су наводили усташе на српске куће. Познате усташе из Мотика били су: Матија Жижак, Иван Рајкан, Нико Пустајиа, Марко Домазет, учитељица Мара Ковачевић, Марић Илија, Мајданџић Петар, Јосиповић Фрањо, Мартиновић Иво, Франић Анто.

Прије него што ће усташе кренути у истребљење Срба у Мотикама, село је било блокирано од стране тзв. „Легије Мотичана“. То су све били домаћи људи, комшије Хрвати из Мотика: Петар Марић, Анто Стјепанчевић,  Иво Стјепанчевић, Анто Поповић, Стипо Касиповић, Мато Домазет, Иво Домазет, Иво Дурбић, Миле Јосиповић, Нико Мандић, Нико Касиповић, Јуре Дурбић, Нико Долић, Иво Ковачевић, Миле Касиповић, Јосо Јосиповић, Славко Голуб итд.

Ивањска је током читавог рата била неосвојива усташка тврђава. Тек пред сам крај рата партизани су успјели да овладају тим подручјем. У јануару 1944. у Ивањској су се налазиле јаке усташке снаге. Штаб III бригаде VI дивизије I пролетерског ударног корпуса Н.О.В. Југославије, у оперативном извјештају штабу VI дивизије 4. јануара у вези напада на Залужане и осигурање фронта према Ивањској, пише о непријатељским снагама на терену:

„У станици Ивањска налази се непријатељска бојна у јачини од 700-800 легионара, у Клашници до 450 домобранске војске. На аеродрому 300-400 домобрана и 200 Њемаца….“У истом извјештају се каже да је непријатељ из Ивањске 1. јануара напао „наше снаге на тамошњим положајима. Непријатељ је напао у јачини од око 200 војника на наше лијево крило. Исти је био одбијен са губитцима од 10 мртвих, док је на нашој страни био један мртав и један рањен.“

Усташе у јачини од 150 људи, поновиле су напад сутрадан, 2. јануара 1944. на брдо Бобија, али су биле одбијене. У склопу плана за ослобођење Приједора у септембру 1944. године, планиран је „демонстративно нападати Ивањску.“ Усташе су још тад чврсто држале своје положаје у Ивањској.

Средином септембра 1944. године, партизани су у покрету од Верића ка Ивањској, водили борбе  „са домаћом милицијом. Милиција се разбјежала. Убијен је један милиционер и један рањен.“ Ријеч је о домаћој усташкој милицији са овога подручја.

Према партизанским документима, 15. септембра 1944. ослобођена је Ивањска. Током прве половине септембра исте године, скоро свакодневно су вођене борбе између партизана и непријатеља у Ивањској. Ипак, у околини Ивањске још је било усташких јединица. Тако 22. октобра 1944. воде се борбе са усташама из оближњих Шимића.

Ипак, усташтво и његове идеје нису тако лако поражене на подручју Ивањске. У једном извјештају којег је сачинило Среско повјеренство КПЈ за Бања Луку, за период од 15. до 28. марта 1945. године, каже се:

„У хрватској Ивањској опет усташе из Б. Луке преко оних с којима држе везу говоре, да ће они доћи ускоро на Ивањску, да ће правити офанзиву и тд., што смо ми почели мјере раскринкавања усташтва, доказујући чињеницама њихов неизбјежни слом ка и фашизма уопће…. Новоформирани одбори НОФа у хрв. Ивањској још се нису укопчали у рад, изузев одбора у срп. Ивањској који понешто ради“.

И након рата на подручју Ивањске и околине, вођене су борбе са остацима усташких крвника.

 

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Орахова