Орахова је већинско муслиманско село које припада општини Градишка (Босанска Градишка) у Републици Српској. Удаљено је од Градишке непуних 30 километара. Срез Босанска Градишка био је један од најстрадалијих срезова Босанске Крајине, а послије Босанске Дубице најстрадалији срез у Поткозарју. У геноциду је страдало преко 10.000 Срба.

На хрватској обали ријеке Саве, у близини Орахова, налази се село Млака. Оно је било дио комплекса логора Јасеновац. Усташе из Млаке и околине знале су често прелазити Саву у својим крвавим походима на српска села око Градишке. У томе су им помагали многи мјештани из Орахове. Према једном свједочењу: „Девет стотина усташа је дала Орахова!“

Тачан број усташа из Орахове нисмо могли утврдити, али свакако да је он био велики. Многи свједоци спомињу да су и цивили из Орахове учествовали у геноциду над Србима и пљачкању српских села. Зато горе наведено свједочење и слична свједочења, говоре да су скоро сви војно способни мушкарци, без обзира којој формацији НДХ припадали или пак били наоружани цивили из Орахове, били у строју НДХ: „То су биле тешке муке , усташе су вјечито испадале из Дубице и из Орахове…“, присјећао се и Томо Клинцов рођен 1928. у селу Драксенић.

Ипак, у почетку рата, усташе из Орахове се нису баш прославиле у борби са српским партизанима. Крајем децембра 1941. године Орахову су ослободиле снаге Другог крајишког НОП одреда. Муслимански живаљ Орахове примио је српске партизане на фин начин: „Муслимани су излазили из кућа и поздрављали из почетка бојажљиво партизане а ови су им срдачно оздрављали…. Муслимани су нудили партизане колачима и нашој заштитници дали бијелу кафу.“

Ипак, даљи ток рата показаће да је ова гостопримљивост Орахове била изнуђена партизанским побједама а не искреним симпатијама према отпору српских сељака под вођством КПЈ. Све парола о братству и јединству нису уродиле плодом. Чим се Орахова нашла опет у усташким рукама, наставила је да буде упориште усташких бојовника.

Тако у марту 1942. у Орахови партизани организују народни збор и рад Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Међутим, већ 4. јуна Орахова је мета првог партизанског авиона којим је управљао бивши домобрански пилот Фрањо Клуз. Клуз извјештава: „Јутрос у 7,45 часова извршио сам лет са бомбардовањем Орахова и усташких колона које су се кретале у правцу Међеђе.“ Почетком велике офанзиве на устаничку Козару 10. јуна 1942. године, Орахова постаје једно од упоришта из и кроз које се крећу јединице НДХ у нападу на Козару.

У јануару 1943, према извјештају штаба Пете козарске бригаде, у Орахови се налазило 150 непријатељских војника. Тада снаге Друге и Пете крајишке бригаде надиру ка Орахови. У бројно стање непријатеља у Орахови сигурно нису ушли и наоружани цивили или „дивље усташе“. Наиме, на основу свједочења преживјелих Срба видимо колико су становници Орахове били усташки расположени.

Када су у прољеће 1943. партизанске снаге опет за неко вријеме, овладале тереном Орахове, преко пропагандног апарата шири се идеја братства и јединства. Партизани су покренули акцију у којој су становници Орахове, у првом реду омладина, ишли у српска села да становништву које се ту стационирало након многих офанзива и збјегова, помогну при орању њива. У комунистичким документима се наглашава да се овај примјер сарадње „муслиманског живља са нашим Народом“ истиче и да се у пропагандним чланцима о томе пише: „Пример Муслимана из Орахове иду орати у Рављанску општину треба изнијети да буде узор осталим Муслиманима како треба да раде.“

О правом лицу примјера „Муслимана из Орахове“  тек скоро су проговорили ријетки преживјели свједоци. У књизи „Књига сјећања“ аутора Тање Тулековић, сакупљена су њихова свједочанства.

О тим орачима из Орахове 1943. године, Славко Ђекановић  рођен 1929. у Међеђи код Босанске Дубице свједочи: „Партизани су из Орахове мобилисали те муслимане и десетак кола да се народу узоре и посије нешто баште. Били су ту 5-6 дана па су отишли, а требала је доћи друга смјена партизана. Одмах сутрадан ујутро су удариле усташе испод шуме. Водили су их ти муслимани који су били овдје и орали. Све су рекли гдје ко има…. То јутро затекли су дјецу и жене и поклали их. Било је ту и избјеглих и домаћих људи одавде. То није убијано оружјем! То је клато!“

У комунистичким документима који су слиједили линију „братства и јединства“, о орачима из Орахове писано је похвално: „У дубичком срезу, муслиманско село Орахова је дало доста плугова за вријеме сјетве нашем становништву које је опљачкано. Линију братства становништво терена Козаре правилно је схватило.“

Као да нису били довољни покољи над Србима 1943. и учешће становника Орахове у њима, и 1944. организована је слична „помоћ“ напаћеном српском народу око сјетве. И овај пут у комунистичким документима пишу се похвале орачима из Орахове: „Код народа дубичког среза са великим задовољством примљени су ови орачи муслимани. Муслиманско село Орахова ораће кроз цијелу сезону на рављанској општини са 25 плугова што значи да ће узорати око 3000 дулума земље.“

Друга страна приче о орачима из Орахове чекала је скоро 80 година да буде испричана. Ранку Тороману рођеном у Доњој Градини 1934, усташе су убиле двије сестре. „Сестре су ми заклане негдје у априлу 1944. године. Имале су 12-13 и 14-15 година. Наишле су усташе из Орахове. Партизани су били организовали акцију да се нешто посије, узоре, а ми немамо ништа. Дођу омладинци из Орахове са воловима и плуговима и то узору. Ми смо тада били у засеоку Швабе под Просаром. Они кажу усташама гдје има народа и ови поране ујутро.“

Стајка Марчета рођена 1927. године у селу Међеђа, свједочила је: „Било је то 15. фебруара  1944. године. Излазила сам из шумице и гледам са брдашца доље на куће у селу… све усташе опколиле, и са њима муслимани из Орахове.“

Идеје „братства и јединства“ и антифашистичке борбе нису имале значајног одјека међу сељанима Орахове. О томе Срески Комитет КПЈ за Градишку у извјештају од 25. марта 1945. пише: „ Општина Орахова на коју је до сада продирала власт и организација Дубичког среза, премда је то саставни дио нашег среза остала је, по страни НОП-а.“

До самог краја рата Орахова је била непоколебљиво усташко упориште. О томе говоре и партизански документи настали пред крај рата: „С. Орахово и околни засеоци су насељени муслиманским живљем, које је у великој већини усташки расположено, иначе је село очувано и економски још увек добро стоји, па то такође имати у виду приликом проласка кроз њих, но на војнички правичан и достојанствен начин.“

Било је примјера да су пред крај рата, као нпр. у јулу 1944. године, поједини муслимани из Орахове напуштали партизанске редове и одавали усташама партизанске позиције. Иначе, није било много муслимана из Орахове у партизанима.

Посљедња усташка акција на српска села око Градишке и Дубице организована је 17. фебруара 1945. године: „Из смјера Дубице, Јасеновца и Орахове усташе су становништву моштаничких села зашли са леђа, онемогућивши му да бјежи према Козари. Ова усташка акција однијела је 122 живота.“

У априлу 1945, када је исход рата био одавно познат, забиљежене су борбе између српских партизана и усташа на подручју Орахове. У Орахови је направљена засједа на коју је наишло између 40 и 50 усташа. Биланс сукоба је 20 убијених усташа и 2 заробљена.

И о тим послљедним  данима Другог свјетског рата на подручју Орахове имамо свједочење очевидаца. Ранко Тороман је свједочио: „Крај рата дочекали смо у Међеђи јер је у Градини све било изгорило. Знало се само гдје је била кућа, ту нарасте велика коприва. Ишли смо на Саву, да нађемо обуће, одјеће. На обали нађемо четворицу у домобранској униформи, али то су биле усташе. Питали су нас за пут за Орахову. Ми побјегнемо у команду партизана и кажемо им за то. Нешто партизана и ја кренемо наоружани према њима. Похватамо их и доведемо пред команду у Доњој Међеђи. Народ их туче. Једна жена, не знам јој име, стара баба, седам јој синова изгинуло, штапом их туче и помиње сваког од својих синова име, и пита гдје су! Потом их кренуше за Дубицу.“

На примјеру Орахове кристално се јасно види сва погубност по српски народ форсирања идеје „братства и јединства“ међу народима у Босни и Херцеговини и широм бивше Југославије. Два пута „орачи“ из овога села дошли су главе многим српским сељацима у селима између Дубице и Градишке.

Уз велике жртве и опраштање џелатима Срби су градили другу Југославију. Најмање чиме се могло узвратити Србима од стране комунистичке власти, у првом реду српских комуниста, било би нецензурисано образовање о Народно-ослободилачкој борби. Међутим, српске жртве постале су „антифашистичке жртве“, усташки злочинци из редова хрватског и муслиманског народа постали су „фашистички злотвори“. Безимене жртве и безимени злочинци били су слаб гарант опстанку друге Југославије.

 

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Сухача