УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Кулен Вакуф

Категорија: Други свјетски рат

Кулен Вакуф је насељено мјесто које данас припада граду Бихаћу у Федерацији БиХ. Средином тридесетих година двадесетог вијека општина Кулен Вакуф имала је око 16.000 становника. Већину су чинили Срби, иза њих долазили су муслимани и неколико стотина Хрвата. Пошто није било пописа становништва 1941. године, можемо претпоставити да је почетком Другог свјетског рата број становника Кулен Вакуфа прелазио преко 16.000.

У периоду између два велика рата становништво је живјело у прилично толерантном  духу, са повременим сукобима на националној и вјерској основи. Распад Краљевине Југославије нагло ће погоршати односе између Срба с једне стране, те муслимана и Хрвата с друге стране. До јучерашњи пријатељи преко ноћи ће постати непријатељи на живот и смрт.

Јуко Павичић поријеклом из села Боричевац, удаљеног око десет километара западно од Кулен Вакуфа, неколико пута прије рата обилазио је неке локалне муслимане и римокатолике и с њима причао о „(хрватском) сепаратизму“. Био је и активни усташа на почетку рата.

Домаће усташе окупио је и на њихово чело се ставио Миро Матијевић. Он је држао кафану у Кулен Вакуфу у близини жандармеријске станице. У првим  мјесецима усташке власти успио је око себе окупити минимум 111 домаћих усташа из самог Кулен Вакуфа и околних муслиманских и хрватских села. Од тога броја муслимана 72 и Хрвата 39. Међутм, пошто немамо тачне податке за усташе из неколико села, као ни податке о наоружаним цивилима, „дивљим усташама“ та бројка је свакако била знатно већа.

Нека од имена куленвакуфских усташа су: Авдо Буржић (Кулен Вакуф), Бего Кадић (Кулен Вакуф), Ахмет Кадић (Кулен Вакуф), Махмут Кадић (Кулен Вакуф), Хућа Зелић (Кулен Вакуф), Мехо Мушета (Кулен Вакуф), Мустајбег Куленовић? (Кулен Вакуф), Реуф Куртагић (Кулен Вакуф), Хилмија Алтић (Кулен Вакуф), Хурија Алтић (Кулен Вакуф), Мумага Мехаџић (Кулен Вакуф), Махмут Куленовић (Кулен Вакуф), Ибрахим Пехливановић (Кулен Вакуф), Мухо Бибановић (Кулен Вакуф), Мухо Исламагић (Кулен Вакуф), Аган Козлица (Орашац), Бего Козлица (Орашац), Козлица Хусо (Орашац), Алаго Русаџић? (Орашац), Мујаго Шушњар-Вукалић (Орашац), Адем Куленовић (Орашац), Есад Хукић (Орашац), Рамо Глумац (Орашац), Осман Глумац (Орашац), Реџо Хаџић (Орашац), Ибрахим Војић (Орашац), Бехрам Џафица (Орашац), Алија Башић? (Орашац),  Мехо Мешић? (Орашац), Ахмет Рамула Бећин? (Орашац), Хусеин Мешић (Орашац), Мешић Суљо (Орашац), Орић Расиф (Орашац), Шабег Реџо (Орашац), Карпуш Џаџо (Орашац), Хоџић Ислам (Орашац), Шабетић Реџо (Орашац), Шабетић Џафица (Орашац), Кајић Ибрахим (Орашац), Кајић Расиф (Орашац), Мушетић Џаџо (Орашац), Алибакчевић Адем (Орашац), Ступац Сулејман (Орашац), Ступац Хусеин (Орашац), Хрњица Ибрахим (Орашац), Куленовић Реуф (Кулен Вакуф), Вајић Ахмет (Орашац), Вајић Мухо (Орашац), Делић Хусо (Орашац), Делић Мухо (Орашац), Вајић Кадрија (Орашац), Вајић Велага (Орашац), Мушета Џаја (Орашац), Лало? Штркљевић (Клиса или Кулен Вакуф), Хасан Сарачевић? (Клиса), Суљо Пехливановић (Островица), Наил Хрњић (Островица), Смајо Џигумовић (непознато мјесто рођења), Никола Бужења (Вртаче), Иван Бужења (Врточе), Божо Бужења (Врточе), Миле Маричић (Врточе), Вид Маричић (Врточе), Божо Маричић (Врточе), Дане Маричић (Врточе), Перица Маричић (Врточе), Миле Маричић (Врточе), Јосо Шикић (Калати), Миле Павичић (Калати), Марко Ходак (Калати), Јуро Иваниш (Калати), Иван Павелић (Калати), Иван Ивезић? (Калати), Аћо Ивеза (Калати), Блаж Бабић (Калати), Јосо Шикић (Калати), Марко Павичић (Калати), Блажевић Јуро? (Калати?),  Осман Вајзовић (село Палучци-Мартин Брод), Никола Иваниш (село Палучци-Мартин Брод), Мехмед Кадић (село Палучци-Мартин Брод), Сахвет Вајсовић (село Палучци-Мартин Брод), Реум Суљић (село Палучци-Мартин Брод), Хилмија Куленовић (село Палучци-Мартин Брод),

Упитник се налази код имена и презимена која су у документима слабо читљива. Све усташе су са подручја Кулен Вакуфа, а у заградама се налази мјесто њиховог послиједњег боравка. Из Кулен Вакуфа били су Џафер Куленовић, потпредсједник усташке владе и Хусеин Алић, „побочник усташког стожера у Сарајеву и велики жупан Жупе Сана и Лука“.

Већ у мају 1941. године, куленвакуфске усташе су се биле толико осилиле, да су, према изворима НДХ имали став да: „они одговарају да за њих не постоји никаква (виша) власт, и да могу радити што год им је воља“.

Усташку самовољу ускоро су осјетили и српсска села око Кулен Вакуфа и малобројни Срби у самом Вакуфу.  Према сјећању свједока, крајем јуна у Кулен Вакуфу усташе су убиле 26 Срба и неколико муслимана. Током јула на подручју Кулен Вакуфа и сусједног Доњег Лапца врше се масовна ликвидација Срба. У геноциду нестају читава српска села.

Прво су усташе са подручја Доњег Лапца 1. јула убиле око 300 Срба у селу Суваја. Другог јула у селу Осредци (Лички Осредци) усташе убијају 13 српских сељака. Већина сељана је раније побјегла у шуму. Трећег јуча усташама из Доњег Лапца придружују се комшије из Кулен Вакуфа. Ове удружене усташке снаге удариле су на село Бубањ (Доњи Лапац). Убили су око 270 Срба. Велики број тијела био је спаљен. Војни извјештај НДХ забиљежио је да су „муслимани из Кулен Вакуфа такођер дошли и нарочито су се укључили у пљачку стоке из штала и с пашњака, као и у извлачење ствари из кућа“.

Према причању преживјелих Срба из Бубња, они су били потресени односом својих комшија према њима: „То су биле наше комшије којима смо чинили услуге… (а сада) они више ништа не осјећају према нама. Једина им је жеља да Срби нестану, да нам отму имовину, да српско жито ставе у своје хангаре.“

Усташе из Кулен Вакуфа током јула насрћу на околна српска села. До почетка српског устанка 27. јула 1942. године, према свједоцима, усташе из Кулен Вакуфа су убиле у: селу Рајновцу (половином јуна) 27 и 18 похватали на путевима, селу Орашко Брдо 36, селу Великим Стијенама 9, селу Пркосима са Човком 16 итд.

Крајем јула устаници нападају на колону од 150 усташа упућених из Кулен Вакуфа према селу Човка. Убијено је 20 усташа и заробљено 13 пушака, највриједније што је у то вријеме могло обрадовати слабо наоружане устанике. Жуљевите руке српских сељака дохватиле су се пушака да узору бразде слободе.

У неколико наврата током јула усташе из Кулен Вакуфа и Боричевца, упадале су у село Калате и убиле преко 260 Срба. Свједоци су запамтили да је преживјели народ Калате спјевао ову пјесму:

„Ој, крвници, враг вам главу свр’но,

што нас ‘вако зависте у црно.

Ој, усташе, крвавих рукава

и нама је пушка у рукама.

Павелићу пасијега соја

бил’ државу без крвавога боја.“

Злочинци из Кулен Вакуфа, Орашца и Ћукова, током јула убијају и 61 Србина у селима Бушевић, Кестеновац и Штрпци. Сачувана је и народна пјесма о злочину над српским дјевојкама, убијеним док су копале кукурузе:

„То је било деветога јуна,

кад погине девет лијепих цура,

девет цура, девет соколова,

од усташког праха и олова.

Јадне мајке по шумама лете,

свака пита: ‘Гдје је моје дијете?’

‘Кажите нам наше ћерке миле,

јесу ли вас усташе мучиле?

Јесу ли вас усташе мучиле,

или су вас пушкама убиле?’

Шума, гора сва природа нијема,

а од мртвих одговора нема.“

Након ових многобројних злочина, српски народ се диже у борбу за голи живот. У некадашњој СФРЈ та борба је била знана под називом „Устанак народа Босанске Крајине“. Истина је нешто другачија. То је био устанак српских сеоских маса у борби против усташких злочинаца који су долазили из редова хрватског и муслиманског народа. Свега неколицина муслимана, Хрвата и осталих прикључила се устанку углавном као чланови или симпатизери КПЈ.

Слабо наоружани, избјегли испред усташких кама и тољага, сручили су се на усташка упоришта Кулен Вакуф и околна утврђења, Ћукове, Орашац, Островицу, Врточе итд. Злочини усташа се настављају упоредо са борбом против српских устаника. Тако 19. августа 1941, усташе упадају у село Пркосе и са собом одводе затечено становништво и стоку. Један устанички одред од 40 бораца успио је да пресретне усташе и ослободи један дио поведених цивила и стоке.

У то вријеме на подручју Кулен Вакуфа, налази се миниму 400 непријатељских војника. Питање је колико је наоружаних цивила у муслиманским и хрватским селима око Вакуфа и у самом Вакуфу. Главнокомандујући домобранских снага у Вакуфу тада је био Владимир Вебер. Он је био и главнокомандујући све војске на том терену, али је мало имао утицаја на локалне усташе.

Током августа и септембра српски устаници са подручја око Кулен Вакуфа и из Лике, постепено су стезали обруч око куленвакуфских усташких упоришта. Другог августа ослобођено је село Врточе једно од усташких упоришта, али је већ сутрадан повраћено од нових усташких трупа.

Српски устаници су 9. августа  истјерали усташе из села Крњеуше. Према процјени првоборца Милана Вуксе из села Врточе, у Крњеуши се налазило око 250 усташа: „поред усташа и жандарма, и једна сатнија непријатељских војника злогласног Францетића, те око 100 цивила хрватске народности из села Крњеуше и Воденице… око 250 наоружаних…“.

Иако су били слабо наоружани, нпр. чета устаника Крњеуше имала је око 70 људи са свега 32 пушке. Слично је било и у још неколико одреда који су напали на Крњеушу. Ипак, и слабо наоружане устаничке чете ( Воденичка, Меденопољска и Сувајска) које су држале положај источно од Крњеуше, нанијела је велике губитке усташама: „Читава чета непријатељских војника је уништена и заробљена, а неколико усташа се ипак пробило за Петровац.“

Треба напоменути да у то вријеме српски устаници на подручју Босанског Петровца, Кулен Вакуфа и читавог Грмеча па и шире, носе назив „герилци“, „герилски одреди“, „четници“. Тако нпр. тек на састанку „свих герилских одреда“ са подручја Санског Моста и Босанске Крупе, донесена је одлука да се назив „Команда герилских одреда среза Босанска Крупа-Сански Мост“ промјени у „Команда партизанских одреда среза Босанска Крупа-Сански Мост“. Слично је било и на подручју Кулен Вакуфа, с тим да су овом подручју била близу и устаничка подручја која су одбила вођство комуниста и себе декларисали као четнике.

Видећи да су устаници на овом сектору јаки, команда НДХ организује јачу војну експедицију да поврати изгубљену територију око и у близини Кулен Вакуфа. Загребачка пуковнија је успјела до 20. августа да поврати и учврсти позиције НДХ у Врточу, Крњеуши, на Таковцу и на Градини. За то вријеме устаници стежу обруч око самог Кулен Вакуфа.

Крајем јула становништво римокатоличког села Боричевца, око 2700 људи, избјегло је у Кулен Вакуф. Из тога су села усташе које су вршиле злочин над Србима у селу Калати.  Због великог броја избјеглих Хрвата и муслимана у Кулен Вакуфу, те умјешаности многих сељана из Боричевца у злочине над Србима и пљачкање њихове имовине, они су 23. августа кренули из Вакуфа ка Бихаћу. Скоро сви су успјели стићи у Бихаћ. Српски устаници су касно открили ову колону. Напали су један њен дио и том приликом убили четворо а ранили осмеро људи.

Српски герилци из V одред I батаљона „Слобода“ у ноћи 31.август/1.септембар, по други пут, ослобађа Крњеушу и протјерује остатке усташа ка Врточу. У јутарњим сатима герилци нападају на Врточе гдје се налазило, са избјеглим усташама из Крњеуше, око 300 непријатељских војника. Врточа је пала у руке устаника а преживјеле усташе су побјегле према Босанском Петровцу.

Након овога услиједио је коначан обрачун са усташама из куленвакуфске регије. У тим борбама учествовали су и српски устаници из Лике. Трећег септембра пало је усташко село Ћукови. У овом селу усташе су пружиле жесток отпор „да је било немогуће заузети ма коју кућу док се не запали“. Пружајући отпор из тих кућа неке усташе су и изгориле у њима. Све су то биле „усташе већ огрезле у злочинима и нису ни помишљале на предају“.

Из Ћукова преживјеле усташе се повлаче у село Орашац. И у овом усташком упоришту пружен је жесток отпор српским устаницима: „У самоме Орашцу водиле су се огорчене борбе када је непријатељ био приморан да напусти место и да се повуче у сами Кулен Вакуф.“

У Кулен Вакуфу се из околних усташких села скупило мноштво усташа, њихових фамилија и муслиманског и хрватског становништва. Са усташама и становницима самог Кулен Вакуфа, у тој вароши нашло се око 5600 људи. Знајући какво су зло усташе нањеле српском народу, међу становницима и избјеглицама у Вакуфу завладала је атмосфера страха.

Главнокомандујући хрватских снага Владимир Вебер, одлучио је да се са свом војском и цивилима пробије за Бихаћ. Ујутро 6. септембра колона од 5.600 усташа, домобрана и цивила кренула је у пробој према Бихаћу. Напријед је ишла јака усташко-домобранска претходница. Она се успјела у борби пробити кроз устаничке редове трпећи значајне губитке, како војне тако и цивилне. Та војна колона је била легитимна војна мета, а цивили који су се нашли у њој испаштали су због одлуке својих власти и војске да их поведу са собом. Скоро нико од цивила није одлучио да остане у Кулен Вакуфу.

По неким процјенама ка Бихаћу се успјело пробити око 3.100 усташа, домобрана, наоружаних цивила и обичних цивила. По истим процјенама устаници су заробили око 2.500 људи из колоне. Након пада усташког Кулен Вакуфа међу српским устаницима је завладало весеље. Гладни и изморени људи опљачкали су Кулен Вакуф којег су видјели као своје губилиште и одлучили су да му наплате дуг.

Српски устаници и цивили који су се нашли у ослобођеном Вакуфу били су потомци убијених у усташким  оргијама. Да ствар буде још гора, убрзо је пронађена слабо закопана масовна гробница покланих Срба. Према неким процјенама само у тој гробници налазило се више стотина убијених Срба. Када су их устаници откопали нека тијела су била још увијек „топла“, што је значило да су убијени нешто прије изласка усташа из Вакуфа. То је довело до бијеса и атмосфере освете.

Међу заробљеним становницима Кулен Вакуфа налазиле су се и прикривене усташе или људи који су пљачкали по уништеним српским селима. Устаници су их препознавали и ликвидирали. Како је растао број пронађених српских леђева, тако је растао бијес и жеља за осветом. Устаници су кренули да убијају и многе заробљене цивиле, оптужујући их да су усташе или усташке породице.

По неким процјенама у Кулен Вакуфу је пронађено 950 српских лешева, а устаници су убили око 1.365 „Муслимана-мушкараца, жена и дјеце.“ По другим процјенама убијено је око 2.000 муслимана. У те бројке улазе и цивили и препознате усташе и пљачкаши српских села. Како год било, страдање је велико на обе стране. Разлика је у томе што су Срби системски ликвидирани у геноциду, док су муслимани и Хрвати убијени из освете због претходних српских жртава. Све ово не оправдава злочине устаника, али чини да разумијемо побуде из којих су извршени.

Након уништења усташа у Кулен Вакуфу, ово мјесто неће више никад постати усташким утврђењем. Кроз њега ће само у неколико наврата до краја рата пролазити њемачко-италијанско-хрватске офанзиве, али никад Вакуф више неће бити мјесто српског страдања.

Ова чињеница постаје важнија ако Кулен Вакуф упоредимо са неким другим усташким упоруште. Узмимо нпр. Орахову код Босанске Градишке. У току рата српски устаници су неколико пута ослобађали Орахову у којој је становништво било у огромном броју усташки расположено. Српски устаници су под вођством комуниста и на њихово инсистирање градили братство и јединство са становницима овога села. Два пута су организоване акције помоћи при орању земље у српским разореним селима. Оба пута су орачи из Орахове са собом доводили усташе и заједно с њима учествовали и покољу затеченог српског становништва у тим селима. Све до самог краја рата Орахово је било српко губилиште. Кулен Вакуф није.

 

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Ивањска

Слични текстови

ПАМТИШ ЛИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА: Илиндански покољ

У прољеће и љето 1941. године, усташе организују народне зборове по градовима и варошима Босанске Крајине. Главни гост и говорник на тим […]

Да је било више Смаила, не би било геноцида над Србима у Приједору 1941-1945.

Током Другог свјетског рата на подручју среза Приједор, у геноциду је страдало преко 5000 српских цивила. Од тога броја преко 1000 српске […]

Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору