УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Ситница

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Село Ситница налази се на територији општине Рибник у Републици Српској. У Другом свјетском  рату било је дио среза Кључ. Усташе у Кључу биле су далеко познате по злочинима над српским становништвом. Чим је проглашена НДХ и колико-толико успостављена усташка власт, кренуло се са злостављањем и хапшењем Срба по разним основама. У селима око Кључа успостављају се усташко-домобранска упоришта. Тако је било и у Ситници, већински српском селу.

Већ у априла 1941. године (НДХ проглашена 10. априла) у Ситници је формирана усташка власт. Предсједник тадашње општине Ситница био је Ћорић Ивић из Мркоњић Града. На челу усташког табора у Ситници био је Дедо Талић. Познате усташе биле су Хилмо и Бесим Љутић и Мухарем Талић. Укупно је у то вриојеме било око 20 наоружаних усташа. Од тога 11 из саме Ситнице, а остали из села Ораховљана.

Поред усташа у Ситници је била и жандармеријска (оружничка) станица са 15 жандарма. Њихов командир је био Јуре Лончарић.

Усташе из Ситнице почели су са злостављањем Срба у том и сусједним селима. Срби су премлаћивани, пљачкани, тјерани да усташама доносе храну и раде бесплатно на њиховим имањима. То је трајало првих пар мјесеци. Ускоро, у љето 1941. године, пале су и прве недужне српске жртве. Усташе су, што позвале што привеле, 18 српских сељака у Ситницу.

Прво су их ту мучили, да би их након тога послали за Бања Луку. Већина њих је страдала. Убијени су: „Мирко Јована Малешевић из Округлице-Стражице, Стево Пере Бјелић, Мирко Петка Шајић, Јован Савана Шајић, Петко Савана Шајић, Ђорђо Тоде Шајић, Бранко Јована Шајић, Ђуђа Миле Шајић, Остоја Саве Шајић, сви из Горњег Раткова, те Драгутин Ћире Мачкић, Станоја Никице Мачкић, Никица Нинка Мачкић, Владо Мачкић, Рајко Мачкић и Јово Влајичке Мајкић, сви из Доњег Раткова.“  Из те групе пуштена су њих тројица: Владо, Јово и Рајко Мачкић, али су и они у наредних годину дана умрли од задобијених рана.

Током августа усташе из Ситнице залазе у српска села и отварају ватру по сељацима на пољима. Тако 15. августа усташе су пушкарале кроз село Стражице. Хтјели су да заплаше сељаке који су се почели организовати у прве устаничке чете. У пушкарању је тешко рањен Петар Куриџа док је радио на својој њиви.

Српска села око Ситнице и Срби у самој Ситници почели су почетком августа да организују прве, слабо наоружане, устаничке чете. На њих је дјеловао и устанак подигнут на подручју Дрвара и Рибника. Сељаци су позивани да са оружјем  дођу на брдо Кобаш. Пуштен је глас да их то позива руска војска „јер је, наводно, стигла руска војска и позива све људе од 16 до 50 година старости на устанак против окупатора и усташа.“

Иако руске војске није било, гласине о њој, убрзале су окупљање српских устаничких маса које више нису могле да трпе зулуме усташа. На Кобашу су се окупили сељаци из села: Заблаће, Превије, Кобаша, Доњег и Горњег Раткова. На Кобашу се окупило између 100 и 180 устаника. За предводника је изабран Лука Гуслов из Доњег Раткова.

Устаници са подручја ситничке општине повезали су се и са устаницима Рибника. Устаници су запосјели двије линије одбране према усташама. Устаници из Доњег Раткова и сусједних села запосјели су линију Кобаш-врх Љубинске планине. Друга група устаника из Рибника и Заблаће запосјели су линију Раскрсница-Превија-Баба Ружа. Очекивали су напад усташа из Кључа и Ситнице.

Сутрадан, 2. августа, усташе из својих упоришта нападају на устаничке одбрамбене линије. Дошло је до оштрог сукоба. Усташе упадају у прве куће Кобаша, пале и убијају. У једној од тих кућа изгорила је старица Анђа. Након овог сукоба са српским устаницима, усташе се повлаче на линију Кључ-Рибник-Ситница. У току повлачења пале српске куће ближе цести и убијају Србе на које наиђу.

Српски устаници након ватреног крштења, почињу да се боље организују и да прикупљају оружја што су више могли. Уз борбу и страдање устаничке чете ће током августа јачати и све више сабијати усташе у њихова упоришта. Крајем августа услиједиће и први напади на усташке тврђаве.

Пошто су устаници око Ситнице бивали све јачи, усташама у Ситници почела су стизати појачања.). Након опаљених првих устаничких пушака у Ситницу су као појачање стигли домобрани. Они су били поријеклом из Хрватске, Козарца код Приједор и околине Бање Луке. Домобрани из Козарца су били „Муслимани проусташки расположени.“ Затим је 8. августа стигла група од 10 усташа и оружника (жандарма).

Средином августа, домобрани из Ситнице су учествовали, са другим снагама из Кључа, у нападу на Рибник. Ту су претрпили значајне губитке. У том нападу је из Ситнице, под вођством Ивића Ћорића, учествовало око 150 домобрана у нападу на Рибник.

У зору 24. августа устаници ће извести први напад на Ситницу. Напад су извршиле ове устаничке чете: двије чете из села Врбљана, Бусијанска чета Симе Бањца, Црквенска чета Николе Врачара, вод устаника Триве Кривокуће из Ораховљана и једна група устаника из Доњег Раткова. Позвани су и војно способни мушкарци из српских села  и засеока око Ситнице да се прикључе нападу:

„Устаници, који су већ имали нешто оружја, нас остале сељаке су позивали, а ми смо им се радо прикључивали. Неко је носио сјекиру, неко виле, а неко неки други предмет, већ шта је ко имао. Улога нас ненаоружаних се састојала у томе да се нашим гласовима и физички придружимо наоружанима, односно њиховом наступању и јуришу – када се буде отворила ватра. Људи су радо ишли у напад иако без оружја и голотрби, чак и по цијену живота, јер су мрзили непријатеља који убија народ из чиста мира. С друге стране, људи су ишли у борбу и голоруки да би на неки начин дошли до оружја, јер је пушка тада представљала једини спас – и села, и засеока, и властите кућице и дјечице.“

Ипак, напад није био баш најбоље изведен, устаници су се прерано открили, па је напад одбијен. У то вријеме устаници су били јединствени, није било подјеле на партизане и четнике. Поменути Триво Кривокућа касније је погинуо као четник.

О јединству српских устаника говори и „Наређење штаба Дрварске бригаде од 21. септембра 1941. године“ упућено „Штабу партизанских одреда Рибник“. У њему се између осталог наређује „уколико дозвољавају могућности“, да се нападне непријатељ у Ситници и Кључу. У вези са тим нападом требало је успоставити везе са „одредима Дреновића (Урош Дреновић – Б.Р), Васића (Перица Васић – Б.Р.), Поњевића (Савко Поњевић – Б.Р.), Шолаје (Симо Шолаја – Б.Р.)“.

Урош Дреновић је био један од најпознатијих вођа четничких снага у Босанској Крајини. Према комунистичким изворима у одреду Перице Васића налазила се идеолошка смјеша: „У том батаљону су сви домаћи људи без обзира на идеолошку опредељеност: зелени кадар, четници, комунисти.“ Двоје Васићеве дјеце, ћерка Роса и син Војин били су скојевци. Сам Перица био је вјеран Урошу Дреновићу. Шолаја је дуго носио на својој Шубари кокарду, али је на крају пришао партизанима. Он се борио за „очување јединства српских устаничких маса“. Савко Поњевић је у мају 1943. године прешао из партизана у четнике. Са својим четницима дјеловаће на подручју Доњег Вакуфа.

У наредних пар мјесеци редају се покушаји српских устаника да униште усташко упориште у Ситници. Устаници су од 9. новембра 1941. године, држали Ситницу у потпуној блокади. Блокада уз повремене бoрбе трајала је до 27. новембра. Тада је непријетељ у Ситници, којега су сад чинили углавном домобрани, међу којима и они усташки расположени, покушао да се неопажено извуче из српског обруча. Бјежање 230 војника и жандара  из Ситнице према Кључу, српски устаници на вријеме су открили. До Кључа је стигао само један вод непријатељских војника, остали су изгинули или заробљени, док се одређен број непријатељских снага разбјежао по околним шумама гоњен од српских устаника.

Након првог ослобођења Ситнице, према комунистичким свједочанствима, Урош Дреновић је у њој поставио „четничку стражу“. Она се састојала од неколико људи наоружаних са три до четири пушке. Њихов командант био је Васо Богојевић Зеле. „Иако је Дреновићев батаљон био на територији мркоњићког среза, ови људи сматрали су да су потчињени Дреновићу.“

Урош Дреновић је био рођен у Ситници. Са тамошњим сељацима је ишао у школу, био је учитељ и резервни официр у краљевој војсци. Прије рата био је и голман у фудбалском клубу из Кључа. У априлу 1941. заробили су га Нијемци, али је успио да побјегне из заробљеништва. На почетку српског устанка имао је неколико успјешних акција. Све наведено чинило га је популарним на подручју Ситнице.

Ипак, због подјеле међу српским устаницима на партизане и четнике, те непријатељских офанзива, Ситница је прелазила повремено из руку српских устаника у руке непријатеља и обратно.

Четници у Босанској Крајини, након партизанске офанзиве на њихову територију априла 1942. године, склопили су споразум са Нијемцима а потом и снагам НДХ о ненападању и борби против комуниста. Са друге стране, Нијемци и Хрвати су се обавезали, да неће убијати Србе, дозволиће им вјерске обреде и трговину са градовима, итд.  Због тога су њемачке и хрватске снаге могле да пролазе преко четничке територије према партизанским положајима. Партизани ће већ у августу узвратити нападом на четничку територију Мањаче.

Ипак, колико су то били замршени односи између четника, Нијемаца и НДХ, говори нам и „Извјештај Прве крајишке НОУ бригаде“ од 3. августа 1942. године. У њему се прво каже да је „непријатељ продро преко четничких терена Мањаче и Змијања у јачини од једног батаљона хрватске војске (домобрани-Б.Р.) и једног батаљона Нијемаца са 4 тенка и камионима. Нијемци који су се концентрисали у Ситници уз помоћ четника ПРОДРЛИ су цестом до Кључа (Кључ и Саницу су тад држали партизани), у који нису ушли, јер је срушен мост.

Након тога у Извјештају се каже: „Поред тога, четници из Раткова, Соколова и Медне (са Дреновићевог сектора) упали су иза нас у ослобођена муслиманска села Згон и Прхово, која су опљачкали и попалили до темеља, као и џамије. Наше патроле ухватили су неке у пљачки, које је Војни суд осудио на смрт и ликвидирао.“

Овакво понашање четника треба везати за догаћаје из љета 1941. године. Тада су се десили страшни Илиндански покољи широм НДХ, а најстрашнији су били у Босанској Крајини. У истом извјештају се каже: „У околици Кључа и Санице уништена су на Илиндан 1941. г. сва српска села и мушко становништво од 14-60 година.“

У тим покољима над Србима око Кључа учествовали су и многи муслимани. Учествовале су и усташе из Ситнице. Овакво понашање четника, иако није похвално и није војнички, резултат су освете за страдање српског народа на тим просторима, али и начин прибављања ресурса за преживљавање рата.

О томе нам сликовито говори и примјер одузимања имовине четничких породица у Чађавици близу Ситнице у новембру 1942. године. У извјештају Штаба III крајишке бригаде I пролетерске дивизије пише: „Такође је предузимана конфискација имовине четничких имања према упутствима Врховног штаба, али овдје није било нарочите користи јер су њихове породице сиромашног стања. Конфискована имовина је узета у корист војске.“

Са друге стране, видимо коико су крхки били споразуми између четника, Нијемаца и НДХ. Ти споразуми сигурно нису били савезништво него нужда и тактика преживљавања.

Током августа око Ситнице се воде честе борбе. На положају Бунарево испред Ситнице крајем августа 1942 , II крајишка ударна бригада дочекала је непријатеља који се кретао у јачини од око 750 војника од Бања Луке према Мркоњић Граду. Страдало је око 50 непријатељских војника.

Међутим непријатељ је, заједничке хрватско-нијемачке снаге, нешто касније успио да овлада подручјем Ситнице и да се утврди у њој. Српски устаници ће у новембру 1942. године опет да ослобађају Ситницу.

Непријатељ је у Ситници сконцентрисао тзв. „Скупину Томас“ коју си чиниле ове јединице: 10 чета и 1 вод 11 чете 721 гренадирског пука 714 њемачке дивизије, дијелови 1 чете 262 њемачког оклопног пука, инжињерска чета 714 њемачке дивизије, једна ловачка домобранска бојна Петрињског здруга, 1 и 2 сатнија 10 пјешадиске домобранске пуковније и два вода 8 топничког склопа. У нападу на Ситницу учествовали су Прва пролетерска и Трећа санџачка бригада.

Непријатељ се у Ситници добро утврдио, а најјаче утврђење била је џамија. Колико се непријатељ био утврдио, говори нам и то што су Чађавица и Мркоњић Град пали скоро без отпора, док се Ситница жестоко бранила. Зато су партизани имали значајне губитке на Ситници. Погинула су 22 а рањена 46 партизана. До ових губитака је дошла „због јаких утврђења и широке мреже изграђених, покривених и замаскираних бункера који се због снега нису могли приметити, и друго, због тога што јединице нису у прилажењу већ из далека истуриле мала оделења, него су у прилично густом строју наишле, неочекивано у тој дубини шуме, на непријатељске бункере из којих је са десетине метара отворена ватра, а највећи број бораца је од прве ватре пао.“

Ипак, уз жртве, Ситница је и овај пут пала у руке српских устаника. Борбе на подручју Ситнице су настављене до краја рата. Трагедија тих борби јесте што се често одвијала између двије стране српских устаника, партизана и четника.

Још приликом ослобођења Ситнице у новембру 1942. године, четнички команданти са околног терена писали су партизанским штабовима, тражећи „да се не боре против браће четника“. У Ситници је 14. августа 1943. године дошло до борбе између четника и Рибничког НОП одреда. Четници су након борбе морали да се повуку са простора Ситнице. Ове борбе биле су у склопу офанзиве Четврте крајишке дивизије на четнике са простора Мркоњића и Мањаче.

У октобру 1943. године, партизанске снаге на простору Марчете-Дујаковци-Ситница чисте тамошња села од четника. Сукоби између партизана и четника на простору Ситнице, Мркоњића и Мањаче, настављени су и током 1944. године. Братоубилачки рат је трајао до краја Другог свјетског рата.

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Кулен Вакуф

Слични текстови

Херцеговина као приморска Србија

Поред Црне Горе и за Херцеговину се веже народни израз да је она „српска Спарта“, а у народној поезији и причама назива […]

Насловна Разно 8. фебруара 2020
УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Цазин

Цазин се налази у сјеверозападном дијелу Босанске Крајине (Федерација БиХ), сјеверно од ријеке Уне и града Бихаћа. Налази се у средишту  тзв. […]

Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *