Село Врхпоље (Врпоље) удаљено је око петнаест километара од Санског Моста. То је велико муслиманско село на територији ове општине. Налази се на пола пута између Санског Моста и Кључа, тако да је било важно усташко упориште у Другом свјетском рату. Поред домаћих усташа и домобрана, у Врхпољу су знале бити стациониране усташке и домобранске снаге из других области. Помоћ усташама у Врхпољу пружали су и Нијемци.

По јачини Врхпоље је било најјаче усташко упориште на подручју Санског Моста. У партизанским документима се назива усташком  „предстражом“ Санског Моста. Око њега се налазило ископано 250 ровова, усташе су ту имале своју артиљерију и скoро хиљаду наоружаних усташа и домобрана – домаћих и са стране.

Усташки таборник врхпољске општине био је Мијат Шакић, један од 6 Хрвата усташа из села Касапнице. Ово село било је пола српско, пола Хрватско. Сви одрасли српски мушкарци су заробљени и побијени у Врхпољу или у Санском Мосту. То је разлог што је ово село било једино на подручју Санског Моста из којег нико није био у партизанима.

Врхпољске усташе су српске сељаке, који су се враћали са принудних јавних радова, знале дочекивати код Врхпољског моста и убијати.  Тако је у јулу 1941. године страдала група сељака из села Козица. У том злочину je, између осталих, учествовао и Адем Османчевић из Томине.

За вријеме Илинданских покоља српског становништва Санског Моста, у љето 1941. године, Врхпоље је било највеће сабиралиште и кланица заробљених Срба. Из околних српских села, Срби су довођени на станицу у Врхпољу. Само из села Кљеваца дотјерано је око 1700 Срба. Од тога броја из породица Карановић и Змијањац било је 180 чланова. На станици их је побијено више стотина, док су остали возом отпремани у Сански Мост.

Врхпоље је било и окупљалиште усташа из села у којима су Срби били већина. Тако је и знатан број усташа из Кљеваца учествовао у Илинданском покољу. Неки од њих су: Никола Бакарић, Паво Иванковић, Миле Јуришић, Вид Бановић, Иван Ковачевић, Ловро Блажевић, Владе Бановић, Никола Ковачевић, Албабић Сулејман, Албабић Хусеин, Кењар Ариф, Кењар Хасан итд. Из самог Врхпоља један од најпознатијих злочинаца био је Хасан Керић.

Први озбиљан покушај уништавања усташко-домобранског Врхпоља десио се 18. августа 1942. године. Тада се у Врхпољу налазило око 1000 усташа и домобрана. Поред партизана и четници под командом Миће Азарића, јачине 300 војника, намјеравали су да крену на Врхпоље. У позадини се налазило још око 500 четника, а према неким информацијама требало их је стићи још око 170.

Ипак, партизани су ударили на Врхпоље, а након тих борби кренуће и на четничку територију према Мањачи. У нападу су учествовали Први, Други и Трећи батаљон Друге крајишке бригаде и Други батаљон Петог крајишког НОП одреда. Јача упоришта у Врхпољу су били: жељезничка станица, школа, дућан крај школе и џамија. У наређењу за напад на Врхпоље писало је и слиједеће:

„Сански Мост је чувено зликовачко усташко гнијездо гдје је убијено неколико хиљада поштених Срба а зликовци још и данас сједе некажњени. Да би се омогућио напад и уништила усташка банда у Санском Мосту, НАРЕЂУЈЕМ, Да се нападне Врхпоље, које служи као претстража Сан. Мосту…“

У јуришу на непријатељске ровове, партизани су за пола сата истјерали непријатеља из 150 ровова. Тешка битка водила се и на мосту преко ријеке Санице. Међутим, у зору настаје преокрет. Усташама и домобранима стиже појачање из Санског Моста. Партизани су били приморани да се уз борбу, са заробљеницима и ратним плијеном, врате назад.

У том нападу ликвидирано је око 100 усташа, запљењено 5 карабина, 200 грла говеда и нешто новца. Партизани су такође имали велике губитке. Погинуло их је неколико десетина, 59 рањено и два нестала.

На поновљени напад није се дуго чекало. Већ 22. августа у вечерњим сатима партизани су извели други напад на Врхпоље. Непријатељ је до тад успио да се још боље утврди и да своје ровове опаше бодљикавом жицом. Иако су напади били силовити и трајали неколико сати, партизани нису могли да униште ово усташко упориште.

Ово јако усташко упориште одржаће се све до 26. августа 1943. године. Тада ће партизани одсјећи Врхпоље од Санског Моста, прекинути и телефонску везу и опколити читаво мјесто. У међувремено ће ухватити и везу са неким домобранима који су хтјели да се предају. Након мањих борби и договорене предаје Врхпоље ће пасти. Треба имати у виду да су у то вријеме знатно већа мјеста, попут Кључа, била у партизанским рукама а село Врхпоље се још држало што говори о расположењу војске и становништва у Врхпољу.

Укупно се предало 130 непријатељских војника. Могли су да бирају, хоће ли у партизане или да иду куд хоће. Онима који су хтјели да иду кући гарантовано је да ће бити спроведени до непријатељске територије. Само 20 њих се прикључило партизанима, док су остали отишли кућама. Због таквог односа протестовали су неки партизански команданти, али је тако одлучено у складу са идејом „братства и јединства“, а рачунало се, да се тако позитивно утиче на предају и других непријатељских војника. Већина зликоваца из Врхпоља је страдала током рата или се повукла према Санском Мосту и даље. Након пада Врхпоља, пут ка Санском Мосту био је отворен.

 

АУТОР: Борис Радаковић

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Демишевци