Улога припадника муслиманског народа у Геноциду над Србима у НДХ, остала је до данас без адекватне анализе. Ипак, у посљедњих тридесетак година објављено је више зборника докумената и историјских студија, који нам бацају свијетло и на то питање. Са друге стране, званично Сарајево и стручна, а посебно лаичка јавност, негира неко веће учешће муслимана у Геноциду над Србима у НДХ. Има и оних који муслиманске злочине над Србима правдају, или чак има примјера гдје потомци муслиманских злочинаца из НДХ јавно кажу да се поносе својим прецима који су убијали Србе. Задњи такав примјер имамо на страници „Заборављени коријени“ гдје се развила расправа о злочинима на Гаравицама код Бихаћа. У коментарима се јавило неколико потомака муслиманских злочинаца који су јавно изјавили да се поносе својим дједовима и да се злочин опет може поновити. Такође, јавило се много становника Бихаћа муслимана који су негирали да су бихаћки муслимани значајније учествовали у ликвидацији Срба на Гаравицама. Зато је потребно више истраживати и указивати на улогу дијела муслимана у Геноциду над Србима у НДХ.

Оснивање НДХ дочекали су са одушевљењем поред Хрвата и већина муслиманског становништва на подручју данашње БиХ. Неки међу њима су маштали да ће вратити привилегије које су имале за вријеме турске окупације ових крајева. Могле су се чути ријечи из уста старијих муслимана: „Доста је било српске власти. Сада ми треба да владамо!“[1] Међу првим убиствима Срба убрзо након успостављања НДХ, било је оно које је у Бихаћу извршио усташки поручник Химзо Бишчевић. Он је по повратку у родни Бихаћ, без икаквог разлога, ухватио шофера Раду Дизију из села Мељиновца, затим земљораднике Петра Бојића и Буду Делића из села Ружице (данас насеље у Бихаћу), убио их и закопао у кругу војног логора у Жегару.[2]

Муслимани усташе из села Кијева код Санског Моста, биле су умјешане у инцидент који је довео до првог већег оружаног отпора Срба на територији НДХ, познат и као „Ђурђевдански бунт“. Наиме, 6. маја 1941. године, једна група усташа из Кијева под утицајем Хусеина Шабића Салиховог, узнемиравала је српско становништво села Српско Кијево, Крухари и Томина. Залазиле су по кућама наводно тражећи сакривено оружје и домаћинима коју су славили Ђурђевдан псовали крсно славу, гасили и бацали славске свијеће, кољиво, храну, тукли појединце, па су сељаци пружили отпор.[3]

Многи муслимански политички и вјерски представници подржали су и ушли у власт НДХ, као и велики број муслимански интелектуалаца који се ставио на располагање НДХ. Хоџа Смаил Мијакић је 30. маја 1941. године, предводећи делегацију муслимана Босанске Крупе, предао Павелићу Резолуцију испред својих вјерника у којој се између осталог каже:

„Вама, Поглавниче, као носиоцу нове и сретне ере, стављамо се на располагање, спремни за дом имовину и животе положити с тим увјерењем, да за нас Муслимане, иза тешког и барбарског раздобља, никада није куцнуо сретнији час ни дошао љепши дан, од када сте Ви, Поглавниче, дошли на чело народа и државе Хрватске… Своје очи само у Вас упиру и сви из дубине душе моле Бога, да Вас одржи здрава и чила на дику и понос народа Хрватског те миле нам домовине Слободне и Независне Државе Хрватске.“[4]

Један други хоџа, Бећир Борић са подручја Цазина, био је главни организатор и предводник муслиманских сељака са тога подручја који су починили монструозне злочине у српским селима. Под изговором да окупљају Србе за промјену вјере, 9. августа 1941. године, Хоџа Борић је са својим вјерницима, побио преко 200 српских сељака, својих комшија у мјешовитом српско-муслиманском селу Миострах. Стоја Узелац је о томе свједочила:

„Усташе су нас опколиле, било их је са ватреним оружјем, секирама, косама, кољем и другим хладним оружијем. У једном часу осули су паљбу по нама из ватреног оружија, а потом се чула вика и псовка:

‘Удри, мајку им српску, удри српску пашчад!’

Тада су јурнули на нас са свих страна. Нису то биле само усташе са оружјем, било је ту доста и цивила са секирама, ненасађеним косама, кољем и чиме све нас нису тукли. Ја сам још добила пушчани метак, али сам се још одржала на ногама, а када сам видела како један зликовац секиром уби моју мајку онесвестила сам се.

Муслимански под вођством хоџе Борића, атаковали су на Србе и у осталим селима око Цазина. Поред ливкидације Срба, било је и присилне исламизације. У записима носиоца „Партизанске споменице 1941.“ Драгана Гргића, који треба ускоро да буду објављени у издању Фондације „Заборављени коријени“ под  насловом „Корана ко рана“, о исламизацији око Цазина је записано:

„Један муслиман сједи напријед и тјера коње, а иза њега сједи хоџа. Око главе му се бијели његова амедија (чалма) од бијелог платна. То је хоџа Бећир Борић из села Миостраха, недалеко од ријеке Уне, у близини Гомила. Тај хоџа Борић је до сада учествовао у покољима жена и дјеце која се одиграла у свим српским селима у цијелој околини, као у Крндији и Буковици и он је лично клао већину жртава. Организовао је муслимане из околине да му по селима сакупљају српски народ ради заштите ислама и исламске вјере јер се показало да неки Срби, како је почело насилно прекрштавање, радије прелазе у католичку вјеру него примају ислам.“[5]

Такође, Срби који су у самом Цазину морали прећи на ислам, добијали су бијелу траку са натписом „Муслиман“ коју су морали носити око руке. Нешто слично Јеврејима у нацистичкој Њемачкој.

Ликвидације српског народа на просотру НДХ у љето 1941. године, а посебно крајем јула и првих дана августа, остали су запамћени и као „Илиндански покољи“. То је била осмишљена акција истребљења српског народа. Посебна бруталност исказана је на подручју Босанске крајине. Поред званичних усташких формација у тим покољима масовно учествују и „дивље усташе“, односно наоружани цивили из реда хрватског и муслиманског становништва.

У раније споменутом Бихаћи у љето 1941. године убијено је више хиљада Срба. Највећа стратишта у Бихаћу била су комплекс стратишта Гаравице које сачињавају три стратишта (Гаравице, Церавци и Уљевите баре) и затвор у Бихаћкој кули. Према неким процјенама на Гаравицама је ликвидирано око 12000 Срба из Бихаћа, али и са подручја других срезова око Бихаћа. Са друге стране, затвор у Бихаћкој кули било је мјесто у којем су се усташе иживљавале над ухапшеним Србима. Забиљежени су застрашајући примјери људске окрутности. Тако су попу Илији Тинтору запалили браду и ископали једно око, а друго око су му оставили да њиме види гдје ће му бити гроб. На челу једне групе мучитеља био је Дервиш Мехо Салихоџић који је послије мрцварења људи носио уши и носеве по џеповима.[6] У ливкидацијама Срба у Бихаћу истакао се у морбидности и Јусуф Пашагић који је признао да је поклао око 200 Срба.[7]

У Санском Мосту током љета 1941. године, убијено је неколико хиљада Срба. Припадници муслиманског народа узели су значајног учешћа у тим злочинима. Срби су убијани у самом граду и околним селима. Најмасовније ликвидације вршене су на Шушњару, у Житном магацину, на Троски, у Чапљу, Врхпољу, Старом Мајдану и другим мјестима. У тим злочинима учествовали су и домобрани који су пазили да случајно Срби који су се били одметнули у шуме не изврше напад на Сански Мост. У Санском Мосту чета домобрана била је под командом Теуфика Силахића.

Према казивању Милана Миљевића, када је на Шушњару почело убије Срба, први је почео да убија Химзо Зукић звани Ћико. Они муслимани који су предњачили у убијању Срба на разним стратиштима Санског Моста, били су: Хасан Бешић,  из Трнаве петорица Хасића: Латиф, Хасан, Мујо, Химзо и Џафер, из Побријежја петорица Камбера: Алија, Ислам, Ћерим, Фејзо и Ибрахим звани Бућан, Мухо Тараш, Беган Суљановић из Халиловића Брда, из Санског Моста Хусеин Мухић звани Кико, Хамдија Алагић звани Буљина, Мустафа Алагић, Мумин Хедер, Ибрахим Налић, Салко Куршумовић и Ферхат Крупић, из Кљеваца Ибро Кењар и Мехмед Казић, из Врхпоља Хасан Керић итд.[8]

Муслимани на подручју Среза Приједор такође су у значајном броју узели учешће у Геноциду над Србима у НДХ. У току Илинданских покоља муслимани су у самом граду, али и на подручју Козарца и Љубије, често и хладним оружјем, масовно убијали Србе. Цивили који су учествовали у убијању приједорских Срба, носили су бијеле траке са жигом НДХ како би се знало да нису Срби, да не би дошло да забуне. На заједницама код Козарца локални муслимани под вођством Хусеина Мујагића убили су без метка неколико стотина Срба из околних села. Иначе, током читавог Другог свјетског рата Козарац ће остати јако усташко упориште. И ту су комшије убијали комшије: „И онда су дошле наше комшије, Мелкићи, Махмуљини, Хоџићи, Бешићи и питали гдје је твој Никола… Он је дошао и по његовом доласку одмах су они састали се и почели њега да туку… Нису ни они имали оружје… Онда су их вукли са коњима, и нису дали да наше жене њих сахране, него су их сахранили у једну муслиманску њиву…“[9]

И у Љубији било је понижавања жена које су хтјеле да сахране своје мужеве и рођаке: „Кад су били побијени сви Срби, ја сам дошла код Мустафе Башића, брице да га молим да нам дозволи да идемо на гробље, и да нам дозволи да пренесемо све наше у гробље и да идемо у гробље да се исплачемо. Он ми је тада одговорио да можемо и ми смо кренули, само да не смијемо да плачемо… морали смо да идемо сви заједно и тако су нас пратили са стране сви усташе међу којима је био Ибрахим Чехић и још многи остали…“[10]  Колико је убијање и пљачкање Срба узело маха у неким срединама, говори и партизански проглас „Свим становницима општина Љубија и Сухача и свим поштеним Муслиманима и Хрватима“, да престану са нападима на српска села. У противном сва муслиманска и хрватска села „која судјелују у пљачки, паљењу и убијању невиног српског становништва, бити ће спаљена и неће остати ни камен на камену.“[11]

На подручју Среза Приједор у неколико дана Илинданских покоља убијено је око 1500 Срба. Поред муслимана и Хрвата у Приједору су Србе убијали и муслимани Роми, а према свједочењу оних који су избјегли из Приједора у Србију „Цигани и муслимани су лешевима вадили чак и златне зубе.“[12]

На подручјима осталих срезова Босанске крајине у којима су муслимани чинили знатнији дио становништва, масовне злочине над Србима у љето 1941. године чине и припадници тог народа. По злу су били познати Босанска Крупа, Босански Нови, Велика Кладуша, Кулен Вакуф, Босански Петровац, Босанска Дубица, Босанска Костајница итд. Преживјели свједоци су примјетили, д аје међу усташама и наоружаним муслиманским цивилима, било и дјеце од 12 година, која су учествоваља у пљачкањ српске имовине, као што је био случај 22. августа 1941. у Стабанџи код Велике Кладуше: „Међу њима су се налазила и 12-годишња деца. Сви су они били наоружани пушкама, мотикама, косама, вилама за сено и другим.“[13]

На подручју Босанске Крупе Срби су убијани на више локација и околних села. Код Соколског дома Србе су клали између осталих и ове усташе: Селман Грошић из Поткалиња био је главни кољач, затим надпоручник Химзо Хаџић, Адем Беширевић, Мурат Халик, Фетахбег Крупић и други.[14] Клање Срба трајало је од 24. јула када су почела прва хапшења, па све до 4. августа. Поред муслимана из града у покољу над Србима тих дана учествовали су и муслимани из Отоке, Језерског, Бужима, Бушевића и Пишталина. Неки од препознатих кољача били су: Омерчехајић Хуснија берберин из Отоке, пекар Бешић Ибрахим, Ђемо Рамић, Мустафа Братић, Касим Бешић, Кушим Мујагић, Етхем Бешић, Мухамед Братић, ђак Хусеин Суљић, месар Авдага Комић сви из Отоке. За разлику од муслимана, Хрвати из Отоке нису учествовали у тим злочинима.[15] Усташки таборник у Отоци био је Авдо Мујагић и један од главних организатор покоља над Србима. Тих дана ликвидирано је неколико хиљада Срба са подручја Босанске Крупе.

У Босанском Новом и околини, муслимани су били далеко бројнији од Хрвата и они су узели на себе да ријеше српско питање и домогну се српске имовине. Током Илинданских покоља на подручју овога среза убијено је преко 1000 Срба. Злочинци су најчешће били муслимани из града, али и околних села попут Сухаче Хозића, Благај Јапре и других. Поред Шесте усташке дјелатне бојне, која је била састављена највише од муслимана и Хрвата са подручја Босанског Новог, постојале су и разне муслиманске формације попут Ногине милиције са центром у Сухачи. Неки од злочинаца били су: Каранфил Халиловић, Алага Ћорић, Ахмет Шабић, Асим Краисковић, Санија Исаковић, Смаил Бечић-Екић, Суљан Ванић, Салих Кантар, Ибрахим Екић, Але Фетибеговић, Салих Барјактаревић, Јусуф Вакуфац, Хусеин Вакуфац, Селим Здионица, Јусуф Бумић, Дедо Исаковић, Мухарем Здионица, Ахмет Талић, Ибрахим Незић, Дедо Селмић, Ибрахим Селмић, Сулејман Силић, Хакија Селмић, Ариф Селмић, Дедо Мехмедагић, Емин Шумић, Химзо Велић, Мустафа Алибашић, Расим Араповић, Хасан Велић, Хасиб Пашић, хоџа из Сухаче Бего Барјактаревић, Мусем Исаковић, Дедо Исаковић и други.[16]

Српска села око Кулен Вакуфа такође су била на мети домаћих усташа и наоружаних цивила од којих је већи број био муслимана. Прво су усташе са подручја Доњег Лапца 1. јула убиле око 300 Срба у селу Суваја. Другог јула у селу Осредци (Лички Осредци) усташе убијају 13 српских сељака. Већина сељана је раније побјегла у шуму. Трећег јуча усташама из Доњег Лапца придружују се комшије из Кулен Вакуфа. Ове удружене усташке снаге удариле су на село Бубањ (Доњи Лапац). Убили су око 270 Срба. Велики број тијела био је спаљен. Војни извјештај НДХ забиљежио је да су „муслимани из Кулен Вакуфа такођер дошли и нарочито су се укључили у пљачку стоке из штала и с пашњака, као и у извлачење ствари из кућа“.

Према причању преживјелих Срба из Бубња, они су били потресени односом својих комшија према њима: „То су биле наше комшије којима смо чинили услуге… (а сада) они више ништа не осјећају према нама. Једина им је жеља да Срби нестану, да нам отму имовину, да српско жито ставе у своје хангаре.“

Усташе из Кулен Вакуфа током јула насрћу на околна српска села. До почетка српског устанка 27. јула 1942. године, према свједоцима, усташе из Кулен Вакуфа су убиле у: селу Рајновцу (половином јуна) 27 и 18 похватали на путевима, селу Орашко Брдо 36, селу Великим Стијенама 9, селу Пркосима са Човком 16 итд.

Крајем јула устаници нападају на колону од 150 усташа упућених из Кулен Вакуфа према селу Човка. Убијено је 20 усташа и заробљено 13 пушака, највриједније што је у то вријеме могло обрадовати слабо наоружане устанике. Жуљевите руке српских сељака дохватиле су се пушака да узору бразде слободе. Када су српски устаници крајем августа 1941. истјерали усташе из Кулен Вакуфа нашли су гробницу са око 950 српских лешева шти је довело до освете над заробљеним злочинцима али и цивилима.

Нека од имена куленвакуфских усташа су: Авдо Буржић (Кулен Вакуф), Бего Кадић (Кулен Вакуф), Ахмет Кадић (Кулен Вакуф), Махмут Кадић (Кулен Вакуф), Хућа Зелић (Кулен Вакуф), Мехо Мушета (Кулен Вакуф), Мустајбег Куленовић? (Кулен Вакуф), Реуф Куртагић (Кулен Вакуф), Хилмија Алтић (Кулен Вакуф), Хурија Алтић (Кулен Вакуф), Мумага Мехаџић (Кулен Вакуф), Махмут Куленовић (Кулен Вакуф), Ибрахим Пехливановић (Кулен Вакуф), Мухо Бибановић (Кулен Вакуф), Мухо Исламагић (Кулен Вакуф), Аган Козлица (Орашац), Бего Козлица (Орашац), Козлица Хусо (Орашац), Алаго Русаџић? (Орашац), Мујаго Шушњар-Вукалић (Орашац), Адем Куленовић (Орашац), Есад Хукић (Орашац), Рамо Глумац (Орашац), Осман Глумац (Орашац), Реџо Хаџић (Орашац), Ибрахим Војић (Орашац), Бехрам Џафица (Орашац), Алија Башић? (Орашац),  Мехо Мешић? (Орашац), Ахмет Рамула Бећин? (Орашац), Хусеин Мешић (Орашац), Мешић Суљо (Орашац), Орић Расиф (Орашац), Шабег Реџо (Орашац), Карпуш Џаџо (Орашац), Хоџић Ислам (Орашац), Шабетић Реџо (Орашац), Шабетић Џафица (Орашац), Кајић Ибрахим (Орашац), Кајић Расиф (Орашац), Мушетић Џаџо (Орашац), Алибакчевић Адем (Орашац), Ступац Сулејман (Орашац), Ступац Хусеин (Орашац), Хрњица Ибрахим (Орашац), Куленовић Реуф (Кулен Вакуф), Вајић Ахмет (Орашац), Вајић Мухо (Орашац), Делић Хусо (Орашац), Делић Мухо (Орашац), Вајић Кадрија (Орашац), Вајић Велага (Орашац), Мушета Џаја (Орашац),[17]

Муслимани су били свијесни да у Босанској Крајини власт НДХ почива на њима. Зато се представници приједорских муслимана жале муслиманима у врху НДХ због слабог запошљавања муслимана у државној служби иако је „посље истјеривања Срба остало довољно мјеста“, а „преко 75% свих домобрана и частника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они сносе највише терета око очувања обстанка ове државе.“[18] Према одређеним процјенама у усташким јединицама на простору данашње БиХ, муслимани су учествовали са преко 50%  од укупног броја усташа.[19]

Када је КПЈ успјела да већи дио српских устаника на подручју Босанске крајине стави под своју контролу и формира партизанске јединице, првих година рата одзив муслимана у партизане био је занемарљив. Иако су комунисти истицали да се боре за „братство и јединство“, оптуживали пријератну монархију да је угњетавала муслимане и Хрвате и да је спроводила српску хегемонију, иако су истицали да се боре и против четника и слично, муслимани су радије остајали у формацијама НДХ или су се држали резервисано. Тако да су до краја рата муслимани дали већи допринос опстанку НДХ него борби за слободу свих народа или оно што је данас модерно рећи – антифашизму. Ријечи једног муслиманског сељака забиљежене у партизанском извјештају из новембра 1943. године, сликовито говори о ставу муслимана према антифашизму: „Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.“[20]

У току свих великих офанзива хрватских и њемачких снага на партизанске територије у Босанској крајини, припадници муслиманског народа су узели учешће у тим борбама као војници домобранстав или усташке војнице, а често и као припадници усташких милиција. Тако је остало записано да су током велике њемачко-хрватске офанзиве на Козару 1942. године, муслимани из Козарца пљачкали напуштена српска села: „Исто тако настала је општа пљачка у селима око Козаре и све што пронађу одвозе. Чак грађевни материјал купе муслимани из Козарца.“[21] Чак је било случајева да се неко од Срба успије пробити из Козаре и доћи у своје село. Они који су се уздали у помоћ комшија муслимана често су се знали преварити. Тако је младић Миро Ненандић из Горњих Гареваца, након што с евратио на спаљено домаћинство, обратио комшијама Грозданићима за помоћ. Умјесто да му помогну, „Ахмед Грозданић и његови укућани Грозданић Бехлил и Халил те Мајданац Мехо и Селимовић Але одвели су“ Ненадића у Козарац гдје му се губи траг.[22]

Муслимани су учествовали и у истребљењу Срба у логорима смрти које је основала НДХ. У комплексу логору Јасеновац према изјавама свједока, налазиле су се и јединице у којима су били муслимани. Из Херцеговине је била 13. сатнија која се састојала од Хрвата и Муслимана и 17. сатнија која се састојала од муслимана из Јајца. Међу највећим кољачима у Јасеновцу препознати су неки Мујо и Шабан.[23]

Било је примјера и гдје су муслимани долазили у разорена српска села да наводно помогну преживјелим цивилима у орању и сличним пословима, а све у организацији КПЈ. Међутим, након орања знали су довести усташе да дотуку српске цивиле који су преживјели раније покоље. Такав случај је био у српским селима у близини муслиманског села Орахова које се налази између Козарске Дубице и Градишке. О тим орачима из Орахове 1943. године, Славко Ђекановић  рођен 1929. у Међеђи код Босанске Дубице свједочи: „Партизани су из Орахове мобилисали те муслимане и десетак кола да се народу узоре и посије нешто баште. Били су ту 5-6 дана па су отишли, а требала је доћи друга смјена партизана. Одмах сутрадан ујутро су удариле усташе испод шуме. Водили су их ти муслимани који су били овдје и орали. Све су рекли гдје ко има…. То јутро затекли су дјецу и жене и поклали их. Било је ту и избјеглих и домаћих људи одавде. То није убијано оружјем! То је клато!“[24]

Ово је само један мањи дио примјера који указују на учешће припадника муслиманског становништва Босанске Крајине у Геноциду над Србима у НДХ. Данас је на снази покушај, да се злочини над Србима негирају или за њих оптуже искључиво хрватске усташе или неименовано фашисти. Званично Сарајево настоји да промовише тезу да су муслимани у апсолутној већини били на страни антифашизма, да су помагали и Србима, те да нису прихватили НДХ као своју државу. Поред мноштва доказа о директном учешћу муслимана у Геноциду над Србима у НДХ, ту су и свједочења муслимана који су били у КПЈ и партизанском покрету. Један од њих, генерал Хамдија Омановић изјавиће на трећем засједању ЗАВНОБИХ-а 26. априла 1945. у Сарајеву између осталог и „ми Муслимани морамо признати да се огромна већина Муслимана нашла на страни окупатора.“

[1] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 37.

[2] Исто, 47.

[3] Stojan Makić, „Okupacija i zločini ustaša i pripreme za ustanak u Sanskom srezu i okolini Gornje Sanice“, u: „1941-1942. u svjedočenjima učesnika narodnooslobodilačke borbe“, Beograd 1975, 447.

[4] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 36, фуснота 49.

[5] Цитата доступан на сајту Заборављени коријени.

[6] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 70-73.

[7] Vladimir Dedijer, „Dnevnik 1941-1945.“, Knjiga 1, Peto izdanje, Rijeka 1981, 378, 380.

[8] Branko J. Bokan, „Srez Sanski Most u NOB 1941-1945. godine“, Sanski Most 1980, 84-101.

 

[9] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 2021, 41.

[10] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, Приједор 2018, 144, фуснота 392.

[11] “Svim stanovnicima opština Ljubija i Suhača i svim poštenim Muslimanima i Hrvatima“, Štab I bataljona II krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, 4. april 1942, Memorijalni muzej na Mrakovici, F2/110.

[12] „Изјава избеглице из Приједора о усташком масовном убијању и пљачкању Срба у Приједору и околини, и покатоличавању преосталих“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 312-313.

[13] „Изјава групе избеглица о масовном убијању Срба од жандара, усташа и муслиманских цивила у Стабанџи и другим селима око Велике Кладуше у јулу и августу 1941.“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 323.

[14] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 58-59.

[15] Изјава избеглице из Босанске Крупе о депортовању у логор Госпић и масовном уништењу Срба у Босанској Крупи и околини од усташа и муслиманских цивила у јулу и августу 1941.“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 320-321.

[16] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 2021, 99.

[17] Борис Радаковић, „УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Кулен Вакуф“, доступно на ЛИНКУ.

[18] „Predstavka vakufsko-mearifskog povjerenstva u Prijedoru od 23. septembra 1941. upućena nekim uglednim muslimanima o zapostavljanju muslimana Hrvata u NDH i njihovoj upotrebi za zlodela nad Srbima“, u: „Zločini na Jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, Zbornik dokumenata, I, Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, Beograd 1993, 725-729.

[19] Srećko Đaja, Politička realnost Jugoslovenstva (1918 -1991) – S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo – Zagreb, 2004, 260.

[20] Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, u: „Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, IV, knj. 19, Beograd 1959, 172.

[21] Milorad Pekić, Dragutin Ćurguz, „Bitka na Kozari“, Prijedor 1974, 143-144.

[22] АБиХ, З.К.У.Р.З, К. 12, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, злочинац Грозданић Мухарем, З.К.У.Р.З, Инв. број 689.

[23] Изјава Драге Свјетличића из Добоја, у: „Јасеновачки логор – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2020, 205.

[24] Тања Тулековић, „Књига из тишине – Усташко злочин геноцида у селу Међеђа, 1941-1945.“, Јагодина-Козарска Дубица 2018, 73-74.