У литератури насталој у комунистичкој Југославији, која је обрађивала питање усташког покрета и режима у НДХ, често се можете срести с објашњењем да су усташама углавном прилазили најнижи слојеви хрватског и муслиманског становништва. Често су се такви описивали као „олош“. Међутим, ако се анализирају исотријски извори, видимо да ова констатација баш и није најтачнија.

Можемо се сложити да су многи од обичних усташких војника, они који су вршили клања, потицали из нижих слојева друштва, слабије образовани и често из сиромашнијих породица. Али, не можемо ни то питање генерализовати, јер је и међу обичним усташама био значајан број припадника који су долазили из, речено данашњим ријечником, средњег сталежа. Тако су нпр. многи пријератни жандари из реда муслиманског и хрватског народа, ушли у усташке оружнике (жандаре) и учествовали директно у Геноциду над Србима у НДХ. Било је свакако и људи других професија (трговаца, занатлија, службеника) који су се придружили усташким јединицама.

Учешће хрватске и муслиманске интелигенције у усташким редовима, а под тим мислимо на све структуре усташког режима, било је такође масовно. Усташкој идеји се није служило само клањем Срба над јамама. Исто као што се ни нацистима и њиховој политици истребљења Јевреја, није служило само пуштањем гаса у гасне коморе. Према томе, интелигенција у НДХ није прљала руке, али је својим учешћем у власти и животу усташке НДХ, омогућила и олакшала истребљење Срба, Јевреја, Рома и ликвидацију политичких противника усташког режима. Пошто је тема широка ако би анализирали подручје читаве НДХ или данашње БиХ, задржаћемо се само на подручју Босанске Крајине.

Током првих мјесеци постојања НДХ, усташка власт се негдје брже, а негдје спорије организовала. Српски службеници су отпуштани из службе и замјењивани су муслиманима и Хрватима. Српски свештеници су хапшени и протјеривани у Србију, као и Срби који су били поријеклом из Србије и Црне Горе. Усташке власти су узимали виђеније Србе за таоце, како би они били гарант да се Срби неће бунити. Српски младићи су позивани на кулук, бесплатни рад на поправци путних комуникација и сличне физичке послове. Пошто у том раном периоду није било масовних ливкидација Срба на подручју Босанске Крајине, хајде да дозволимо могућност да већина људи који су активно учествовали у власти и управи НДХ, нису знали шта ће се догодити. Али када су усташе, али и оружници и домобрани, кренули у љето 1941. године, да масовно хапсе и убијају Србе, више није било изговора. Сви су видјели шта се дешава и шта је циљ усташког режима. Зато су сви кадрови усташке власти у НДХ одоговрни што су били дио таковг система, као што су сви кадрови нацистичке власти у Њемачкој одговорни за дјела нациста.

А како се понашала интелигенција из реда муслимана и Хрвата, током и након масовних покоља Срба у Босанској Крајини? Да ли је остала у служби НДХ или је била на страни устаника или антифашиста (како је коме милије)? Највећи дио Босанске Крајине, административно је био подијељен у двије усташке Велике жупе. Велика жупа Сана и Лука са средиштем у Бањој Луци, и Велика жупа Крбава и Псат са средиштем у Бихаћу. Иако жупани поменутих жупа нису били са подручја Босанске Крајине, многи други функционери јесу. Додуше, Петра Гвоздића је на мјесту Великог жупана у Бањој Луци, замијенио у августу 1941. године, професор математике Хусеин Алић из Кулен Вакуфа.

На челу усташког стожера у Бањој Луци био је др правних наука Виктор Гутић. Он је био  један од главних пропагатора Геноцида над Србима у НДХ на подручју Босанске Крајине. На челу „Изванредног народног суда“ у Бањој Луци (ИНСБЛ), основаног по наредби министра правосуђа НДХ др Мирка Пука, налазио се др Оскар Вилфан. Његов замјеник био је судија Махмут Диздаревић. Током рада ИНСБЛ као државни тужиоци и њихови замјеници, именовани су: др Ибрахим Ибрахимпашић, др Петар – Перо Петрић, правник Фабијан Марић и други. Гутићев замјеник у Бањој Луци, био је др правних наука Феликс Неђелски.

Слична ситуација је била и у Бихаћу. Поджупан у Бихаћу је био др Салих Хаџалић, а предсједник усташког суда у Бихаћу био је др Смајо Градашчевић. Судија Мехмед Алајбеговић из Бихаћа, прво је био функционер у министарству вањских послова НДХ, па конзул НДХ у Минхену, да би 1943. именован за министра „скрби“. Слом НДХ дочекао је на мјесту минстра вањских послова НДХ. Не треба заборавити да су браћа Куленовић из Кулен Вакуфа, били у врху усташке власти. Др Осман Куленовић био је предсједник прве владе НДХ, а његов брат Џафер Куленовић био је једно вријеме потпредсједник усташке владе. Према анализи Бранка Бокана, од почетка устанка против НДХ 1941. године, па све до јесени 1942. године, са подручја Босанске Крајине преко 30 доктора наука било је у служби НДХ. На другој страни, међу партизанима је био само један и то др Васо Бутозан. Међу летницима, поред нешто официра, свештеника и учитеља, водећи интелектуалац био је правник Бранислав Лазичић. Такође и многи други високообразовани или боље образовани кадрови из реда муслиманског и хрватског становништва (доктори, учитељи, правници, службеници), били су у разним службама НДХ. Ако овоме додамо вјерски врх римокатоличке цркве и исламске заједнице, онда је подршка усташком систему још очитија.

Постепено ће интелектуалци, као и остали слојеви муслиманског и хрватског становништва, да прилазе партизанима. Прве три године то је ишло веома споро, али крајем рата када се видјело да ће НДХ бити уништена, долази до масовног преласка на партизанску страну. Међутим, остаје чињеница, да када је било најтеже, када се није знало за исход рата, да је већина муслиманске и хрватске интелигенције, активно или пасивно подржавала НДХ.

The role of members of the Muslim population in the Genocide against Serbs in the Independent State of Croatia (NDH) has, to this day, remained without proper analysis. Nevertheless, over the past thirty years, several collections of documents and historical studies have been published that shed light on this issue as well. On the other hand, official Sarajevo, along with the professional and especially lay public, denies any significant Muslim involvement in the Genocide against Serbs in the NDH. There are even those who justify Muslim crimes against Serbs. In some cases, descendants of Muslim perpetrators from the NDH era openly express pride in their ancestors who killed Serbs. The most recent example of this can be found on the „Forgotten Roots“ page (Заборављени коријени), where a discussion emerged regarding the crimes committed at Garavice near Bihać. In the comments, several descendants of Muslim perpetrators publicly stated that they are proud of their grandfathers and that such crimes could happen again. In addition, many Muslim residents of Bihać appeared in the discussion to deny that the local Muslim population played any significant role in the mass killing of Serbs at Garavice. Therefore, there is a clear need for further research and greater emphasis on the role that segments of the Muslim population played in the Genocide against Serbs in the NDH.

The establishment of the Independent State of Croatia (NDH) was met with enthusiasm not only by Croats but also by the majority of the Muslim population in the territory of present-day Bosnia and Herzegovina. Some among them dreamed of restoring the privileges they had enjoyed during the Ottoman occupation of the region. Elderly Muslims could be heard saying: “Serbs ruled long enough. Now it is our turn to govern!” Shortly after the NDH was established, some of the first murders of Serbs happened in Bihać by Ustashe Lieutenant Himzo Bišćević. Upon returning to his hometown of Bihać, he arbitrarily arrested Rade Dizija, a driver from the village of Meljinovac, along with peasants Petar Bojić and Budo Delić from the village of Ružica (now a neighborhood of Bihać), killed them and buried their bodies within the grounds of the military camp in Žegar.

Muslim Ustashe from the village of Kijevo near Sanski Most were involved in an incident that led to the first major armed resistance by Serbs within the territory of the NDH, known as the “Đurđevdan Uprising”. On May 6, 1941, a group of Ustashe from Kijevo, influenced by Husein Šabić Salihov, harassed Serbs in the villages of Srpsko Kijevo, Kruhari and Tomina. They entered homes allegedly searching for hidden weapons and, during Đurđevdan[1] celebrations, insulted and cursed the family patron saints, extinguished and threw away the feast candles and food and assaulted individuals—prompting the villagers to resist.

Many Muslim political and religious representatives supported and joined the government of the NDH, as did a significant number of Muslim intellectuals who made themselves available to serve the regime. On May 30, 1941, imam Smajil Mijakić, leading a delegation of Muslims from Bosanska Krupa, presented a Resolution to Pavelić on behalf of his congregation, which, among other things, stated:

„To you, Poglavnik, as the bearer of a new and fortunate era, we pledge our loyalty, ready to lay down our property and our lives with the conviction that, for us Muslims, after a period of hardship and barbarism, no happier hour has ever struck nor a more beautiful day come than the one when you, Poglavnik, assumed leadership of the Croatian people and state… All eyes are turned solely toward you, and from the depths of their souls, all pray to God to keep you healthy and strong, for the glory and pride of the Croatian people and our beloved homeland — the Free and Independent State of Croatia.”

Another imam, Bećir Borić from the Cazin area, was the main organizer and leader of Muslim peasants from that region who committed monstrous crimes in Serbian villages. Under the pretext of gathering Serbs for religious conversion, on August 9, 1941, imam Borić, together with his congregation, massacred over 200 Serbian peasants — their own neighbors — in the mixed Serb-Muslim village of Miostrah. The following testimony about the event was given by an eyewitness, Serbian woman Stoja Uzelac:

„The Ustashe surrounded us; they were armed with firearms, axes, scythes, stakes and other cold weapons. Suddenly, they opened fire on us, and then shouting and cursing followed:

‘Strike them, damn their Serbian mothers, strike the Serbian dogs!’

Then they charged at us from all sides. It wasn’t just the Ustashe with weapons — there were many civilians too, armed with axes, scythe blades, stakes and anything else they could use to strike us. I was hit by a rifle bullet, but I managed to stay on my feet. But when I saw one of the criminals kill my mother with an axe, I fainted.”

Under the leadership of Imam Borić, Muslims also attacked Serbs in other villages around Cazin. In addition to the killings of Serbs, cases of forced Islamization also occurred. In his memoirs, Dragan Grgić, a recipient of the “Partisan Memorial Medal 1941” – which are soon to be published by the “Forgotten Roots” Foundation under the title “Korana as a Wound” (Корана ко рана) – wrote the following regarding the forced Islamization around Cazin:

“A Muslim sits in the front, driving the horses, and behind him sits an imam. Wrapped around his head is his white amedija (turban) made of white cloth. This is imam Bećir Borić from the village of Miostrah, not far from the Una River, near Gomila. That imam Borić has so far participated in the massacres of women and children carried out in all Serbian villages throughout the region, such as Krndija and Bukovica. He personally slaughtered most of the victims. He organized Muslims from the surrounding area to gather Serbs in the villages under the pretext of protecting Islam and the Islamic faith, because it was observed that some Serbs, when forced conversions began, preferred converting to Catholicism over accepting Islam.”

Additionally, Serbs in the town of Cazin who were forced to convert to Islam were given a white armband with the word “Muslim” written on it, which they were required to wear — something reminiscent of the treatment of Jews in Nazi Germany.

The mass killings of the Serbian population across the territory of the NDH during the summer of 1941 — particularly in late July and the first days of August — became known as the “Ilindan[2] Massacres”. This was a deliberate campaign aimed at exterminating the Serbian people. Exceptional brutality was displayed in the region of Bosanska Krajina. In addition to official Ustashe units, the massacres were also carried out en masse by “wild Ustashe”, name given to armed civilians from the local Croat and Muslim populations.

In the previously mentioned town of Bihać, during the summer of 1941, several thousand Serbs were killed. The largest execution sites in Bihać were the Garavice massacre complex, which consists of three locations (Garavice, Ceravci and Uljevite Bare), as well as the prison in the Bihać Tower (Bihaćka kula). According to some estimates, around 12,000 Serbs from Bihać and surrounding districts were executed at Garavice. On the other hand, the prison in the Bihać Tower was a site where Ustashe carried out brutal acts of torture on imprisoned Serbs. Disturbing examples of human cruelty have been recorded. For instance, Orthodox priest Ilija Tintor had his beard set on fire and one eye gouged out — the other left so he could see where his grave would be. One group of torturers was led by Derviš Meho Salihodžić, who, after mutilating the victims, would carry their ears and noses in his pockets. [6] Another individual known for his morbid role in the executions of Serbs in Bihać was Jusuf Pašagić, who admitted to having slaughtered around 200 Serbs.

In Sanski Most, during the summer of 1941, several thousand Serbs were killed. Members of the Muslim population played a significant role in these crimes. Serbs were murdered both in the town itself and in the surrounding villages. The largest mass executions took place at Šušnjar, in the Grain Warehouse (Žitni magacin), at Troska, in Čaplje, Vrhpole, Stari Majdan and other locations. These crimes also involved members of the Domobrani (Home Guard) forces, who ensured that Serbs who had taken refuge in the forests did not attempt an attack on Sanski Most. In Sanski Most, the Domobran unit was under the command of Teufik Silahić.

According to the testimony of Milan Miljević, when the killings of Serbs began at Šušnjar, Himzo Zukić, known as Ćiko, was the first to start with the killing. Among the Muslims who took a leading role in murder of Serbs at various execution sites in Sanski Most were: Hasan Bešić; five members of the Hasić family from Trnava — Latif, Hasan, Mujo, Himzo and Džafer; five members of the Kamber family from Pobriježje — Alija, Islam, Ćerim, Fejzo and Ibrahim known as Bućan; Muho Taraš; Began Suljanović from Halilovića Brdo; from Sanski Most — Husein Muhić known as Kiko, Hamdija Alagić known as Buljina, Mustafa Alagić, Mumin Heder, Ibrahim Nalić, Salko Kuršumović and Ferhat Krupić; from Kljevci — Ibro Kenjar and Mehmed Kazić; from Vrhopolje — Hasan Kerić and others.

Muslims in the Prijedor srez, in significant numbers, also took part in the Genocide against Serbs in the NDH. During the Ilindan Massacres, Muslims in the town itself, as well as in the Kozarac and Ljubija areas, carried out mass killings of Serbs — often using cold weapons. Civilians participating in the murder of Serbs in Prijedor wore white armbands bearing the NDH insignia so they would not be mistaken for Serbs. At mass execution sites near Kozarac, local Muslims under the leadership of Husein Mujagić killed several hundred Serbs from nearby villages without firing a single bullet. Throughout the entire Second World War, Kozarac remained a strong Ustashe stronghold. There, too, neighbors killed neighbors:

“And then our neighbors came — the Melkić, the Mahmujlin, the Hodžić, the Bešić — and they asked: ‘Where is your Nikola?’…When he arrived, they immediately gathered and started beating him…They didn’t even have firearms…Then they dragged them with horses and didn’t allow our women to bury them — instead, they were buried in a Muslim-owned field…”

In Ljubija as well, there were cases of women being humiliated while trying to bury their husbands and relatives:

“When all the Serb men had been killed, I went to Mustafa Bašić, the barber, to beg him to let us go to the cemetery, to let us move all our loved ones there and to mourn them at their graves. He told me we could go, so we did — but we were not allowed to cry… We had to go all together, and we were followed from both sides by Ustashe, among them Ibrahim Čehić and many others…”

The extent to which the killing and looting of Serbs had escalated in certain areas is also reflected in a partisan proclamation addressed „To All Residents of the Municipalities of Ljubija and Suhača and to All Honest Muslims and Croats,“ calling for an end to attacks on Serbian villages. Otherwise, it warned, all Muslim and Croat villages “participating in the looting, burning and killing of innocent Serbian civilians will be burned down and not a single stone will be left standing.”

In the Prijedor srez, around 1,500 Serbs were killed over the course of just a few days during the Ilindan Massacres. In addition to Muslims and Croats, Serbs in Prijedor were also killed by Muslim Roma. According to testimonies of those who escaped Prijedor and fled to Serbia “Gypsies and Muslims even pulled gold teeth from the corpses.”

In other parts of Bosanska Krajina where Muslims made up a significant part of the population, members of that group also committed mass crimes against Serbs in the summer of 1941. Some of the most notorious areas for such atrocities were Bosanska Krupa, Bosanski Novi, Velika Kladuša, Kulen Vakuf, Bosanski Petrovac, Bosanska Dubica and Bosanska Kostajnica. Survivors noted that among the Ustashe and armed Muslim civilians, there were even children as young as 12 who participated in looting Serbian property — such as on August 22, 1941, in Stabandža near Velika Kladuša:

“Twelve-year-old children were among them. All were armed with rifles, hoes, scythes, pitchforks and other tools.”

In the Bosanska Krupa area, Serbs were killed at multiple locations and in surrounding villages. Near the Sokolski Dom (Sokol House), executions were carried out by, among others, the following Ustashe: Selman Grošić from Potkalinje, who was the main executioner; then First Lieutenant Himzo Hadžić, Adem Beširević, Murat Halik, Fetahbeg Krupić, and others. The killings lasted from July 24, when the first arrests began, until August 4. In addition to Muslims from the town itself, Muslims from Otoka, Jezerski, Bužim, Bušević and Pištaline also participated in the massacres of Serbs during those days. Some of the identified executioners included: Husnija Omerčehajić, a barber from Otoka; Ibrahim Bešić, a baker; Đemo Ramić, Mustafa Bratić, Kasim Bešić, Kušim Mujagić, Ethem Bešić, Muhamed Bratić, student Husein Suljić and butcher Avdaga Komić — all from Otoka. In contrast to the Muslims, the Croats from Otoka did not participate in these crimes.  The Ustashe camp commander in Otoka was Avdo Mujagić, one of the main organizers of the massacres. During those days, several thousand Serbs from the Bosanska Krupa area were executed.

In Bosanski Novi and its surroundings, Muslims were far more numerous than Croats and took it upon themselves to „solve the Serbian question“ and seize Serbian property. During the Ilindan Massacres in this srez, over 1.000 Serbs were killed. The perpetrators were most often Muslims from the town itself, but also from surrounding villages such as Suhača Hozići, Blagaj Japra and others. Alongside the Sixth Ustashe Battalion, which was composed mostly of Muslims and Croats from the Bosanski Novi area, various Muslim formations also operated — such as Nogo’s Militia based in Suhača.

Some of the identified perpetrators included: Karanfil Halilović, Alaga Ćorić, Ahmet Šabić, Asim Krajisković, Sanija Isaković, Smajl Bečić-Ekić, Suljan Vanić, Salih Kantar, Ibrahim Ekić, Ale Fetibegović, Salih Barjaktarević, Jusuf Vakufac, Husein Vakufac, Selim Zdionica, Jusuf Bumić, Dedo Isaković, Muharem Zdionica, Ahmet Talić, Ibrahim Nezić, Dedo Selmić, Ibrahim Selmić, Sulejman Silić, Hakija Selmić, Arif Selmić, Dedo Mehmedagić, Emin Šumić, Himzo Velić, Mustafa Alibašić, Rasim Arapović, Hasan Velić, Hasib Pašić, the imam from Suhača — Bego Barjaktarević, Musem Isaković, Dedo Isaković and others.

The Serbian villages around Kulen Vakuf were also targeted by local Ustashe and armed civilians, many of whom were Muslims. On July 1, Ustashe from the Donji Lapac area killed around 300 Serbs in the village of Suvaja. On July 2, in the village of Osredci (Lički Osredci), Ustashe murdered 13 Serbian peasants, while most of the villagers had already fled into the forest. On July 3, the Ustashe from Donji Lapac were joined by their neighbours from Kulen Vakuf. These combined Ustashe forces launched an attack on the village of Bubanj (Donji Lapac), killing around 270 Serbs. A large number of the bodies were burned. A military report from the NDH recorded that “Muslims from Kulen Vakuf also arrived and were particularly involved in looting livestock from barns and pastures, as well as removing belongings from homes.”

According to accounts from surviving Serbs from Bubanj, they were deeply shaken by the behaviour of their neighbours: “These were our neighbours to whom we used to offer help… (but now) they no longer feel anything toward us. Their only desire is for Serbs to disappear, to seize our property, to store Serbian grain in their own hangars”.

During July, Ustashe from Kulen Vakuf launched attacks on surrounding Serbian villages. By the time the Serbian uprising began on July 27, 1942, witnesses reported that Ustashe from Kulen Vakuf had killed the following: in the village of Rajnovci (in mid-June), 27 people, and captured another 18 on the roads; in the village of Oraško Brdo, 36; in the village of Velike Stijene, 9; and in the village of Prkosi with Čovka, 16, among others.

At the end of July, insurgents ambushed a column of 150 Ustashe sent from Kulen Vakuf toward the village of Čovka. Twenty Ustashe were killed, and 13 rifles were captured — a highly valuable prize for the poorly armed rebels at that time. The calloused hands of Serbian peasants had taken up rifles to plow the furrows of freedom. When Serbian insurgents drove the Ustashe out of Kulen Vakuf in late August 1941, they discovered a mass grave containing around 950 Serbian corpses. This discovery led to acts of revenge, not only against captured perpetrators but also against civilians.

Some of the names of Ustashe from Kulen Vakuf are: Avdo Buržić (Kulen Vakuf), Bego Kadić (Kulen Vakuf), Ahmet Kadić (Kulen Vakuf), Mahmut Kadić (Kulen Vakuf), Huća Zelić (Kulen Vakuf), Meho Mušeta (Kulen Vakuf), Mustajbeg Kulenović? (Kulen Vakuf), Reuf Kurtagić (Kulen Vakuf), Hilmija Altić (Kulen Vakuf), Hurija Altić (Kulen Vakuf), Mumaga Mehadžić (Kulen Vakuf), Mahmut Kulenović (Kulen Vakuf), Ibrahim Pehlivanović (Kulen Vakuf), Muho Bibanović (Kulen Vakuf), Muho Islamagić (Kulen Vakuf), Agan Kozlica (Orašac), Bego Kozlica (Orašac), Kozlica Huso (Orašac), Alago Rusadžić? (Orašac), Mujago Šušnjar-Vukalić (Orašac), Adem Kulenović (Orašac), Esad Hukić (Orašac), Ramo Glumac (Orašac), Osman Glumac (Orašac), Redžo Hadžić (Orašac), Ibrahim Vojić (Orašac), Behram Džafica (Orašac), Alija Bašić? (Orašac), Meho Mešić? (Orašac), Ahmet Ramula Bećin? (Orašac), Husein Mešić (Orašac), Mešić Suljo (Orašac), Orić Rasif (Orašac), Šabeg Redžo (Orašac), Karpush Džađo (Orašac), Hodžić Islam (Orašac), Šabetić Redžo (Orašac), Šabetić Džafica (Orašac), Kajić Ibrahim (Orašac), Kajić Rasif (Orašac), Mušetić Džađo (Orašac), Alibakčević Adem (Orašac), Stupac Sulejman (Orašac), Stupac Husein (Orašac), Hrnjica Ibrahim (Orašac), Kulenović Reuf (Kulen Vakuf), Vajić Ahmet (Orašac), Vajić Muho (Orašac), Delić Huso (Orašac), Delić Muho (Orašac), Vajić Kadrija (Orašac), Vajić Velaga (Orašac), Mušeta Džaja (Orašac).

Muslims were aware that in Bosanska Krajina, the power of the NDH rested largely on them. For this reason, representatives of the Muslim community in Prijedor complained to Muslim leaders within the NDH hierarchy about the low rate of Muslim employment in the civil service, even though “after the expulsion of the Serbs, there were enough vacant positions,” and that “over 75% of all Home Guard soldiers and officers of the Croatian army in Bosanska Krajina are Muslims, and they bear the greatest burden in maintaining the survival of this state.”  According to certain estimates, Muslims made up over 50% of the total number of Ustashe in NDH units operating within the territory of present-day Bosnia and Herzegovina.

When the Communist Party of Yugoslavia (KPJ) succeeded in bringing most of the Serbian insurgents in the Bosanska Krajina region under its control and forming partisan units, Muslims overwhelmingly ignored the call to join the Partisans during the early years of the war. Although the communists emphasized their fight for “brotherhood and unity”, accused the pre-war monarchy of oppressing Muslims and Croats and promoting Serbian hegemony, and although they claimed to be fighting against the Chetniks as well, Muslims generally preferred to remain in NDH formations or kept a reserved distance. As a result, by the end of the war, Muslims had contributed more to the survival of the NDH than to the struggle for the freedom of all peoples — or what is today commonly called anti-fascism.

The words of a Muslim peasant, recorded in a partisan report from November 1943, vividly reflect the general Muslim attitude toward anti-fascism:

„Why are you pressuring us to join the army? It’s enough that we’re not fighting against you. Just leave us alone.“

During all major offensives by Croatian and German forces against Partisan-held territories in Bosanska Krajina, members of the Muslim population took part in the fighting as soldiers in the Domobranstvo (Home Guard) or the Ustashe, and often also as members of local Ustashe militias. It was recorded that during the large German-Croatian offensive on Kozara in 1942, Muslims from Kozarac looted abandoned Serbian villages:

“There was widespread looting in the villages around Kozara, and everything that could be found was taken away. The Muslims from Kozarac even stole construction materials.”

There were some cases of Serbs managing to escape from Kozara and return to their villages. Those who relied on help from their Muslim neighbours were often deceived. For example, a young man named Miro Nenadić from Gornji Garevci, after returning to his burned-down household, asked the Grozdanić family—his neighbors—for help. Instead of helping him “Ahmed Grozdanić and his relatives Behlil and Halil Grozdanić, along with Meho Majdanac and Ale Selimović, took” Nenadić to Kozarac, where he disappeared without a trace.

Muslims also took part in the extermination of Serbs within the death camps established by the NDH. According to eyewitness testimonies, there were units within the Jasenovac camp complex that included Muslims. The 49th Ustasha Company, composed of Muslims, was deployed from the town of Jajce and its surroundings to guard Jasenovac. Among the most notorious executioners in Jasenovac, individuals known as Mujo and Šaban were identified.

There were also instances where Muslims came to devastated Serbian villages under the pretence of helping surviving civilians with ploughing and similar tasks, all organized by the Communist Party of Yugoslavia (KPJ). However, after completing the ploughing, they would sometimes bring Ustashe to finish off the remaining Serbian civilians who had survived earlier massacres. One such case occurred in Serbian villages near the Muslim village of Orahovac, located between Kozarska Dubica and Gradiška. Slavko Đekanović, born in 1929 in Međeđa near Bosanska Dubica, testified about these ploughmen from Orahovac in 1943:

“The Partisans mobilized those Muslims from Orahovac along with about ten wagons to help the people plough and plant some gardens. They stayed for five or six days and then left. Another shift of Partisans was supposed to arrive. The very next morning, the Ustashe attacked from the forest. They were led by those same Muslims who had been here ploughing. They told them everything — where everyone was… That morning, they found children and women and slaughtered them. There were both refugees and local people from the village. They weren’t killed with firearms — they were slaughtered!”

This is only a small portion of the examples that point to the participation of Muslims from Bosanska Krajina in the Genocide against Serbs in the Independent State of Croatia (NDH). Today, there is an ongoing attempt to deny these crimes against Serbs or to attribute them solely to Croatian Ustashe or vaguely defined „fascists“. Official Sarajevo seeks to promote the narrative that Muslims were overwhelmingly on the side of anti-fascism, that they helped Serbs and that they did not accept the NDH as their state.

However, beyond the extensive evidence of direct Muslim participation in the Genocide against Serbs in the NDH, there are also testimonies from Muslims who were members of the Communist Party of Yugoslavia and the Partisan movement. One of them, General Hamdija Omanović, stated at the Third Session of ZAVNOBiH (The State Anti-Fascist Council for the National Liberation of Bosnia and Herzegovina) on April 26, 1945, in Sarajevo:

“We Muslims must admit that the vast majority of Muslims found themselves on the side of the occupier.”

[1] St. George feast day

[2] St. Elijah feast day

Прекретница између односа партизана и четника било је убиство др Младена Стојановића. Наиме, након оштенародног српског устанка и јединственог дјеловања устаника на подручју Босанске Крајине током првих осам мјесеци устанка, дошло је до идеолошке, организационе и подјеле у начину отпора према НДХ и Нијемцима. Устаници на чијем челу су били комунисти формирали су партизанске одреде и опредјелили се за офанзивну стратегију према непријатељу. Онај пак дио устаника на чијем челу су били официри краљеве војске, пријератни жандарми, православни свештеници и други угледнији људи монархистички и национално опредјељени, формирао је четничке јединице. Четник је био назив за онај дио југословенске краљеве војске која није пристала на капитулацију, а од половине 1942. године те снаге су се називале Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО). Четнике је признала и југословенска влада која се током рата налазила у Лондону и краљ Петар II Карађорђевић. Четници су изабрали дефанзивнију тактику јер су на тај начин покушавали да сачувају српско становништво својих територија од геноцида. Због тога су, између осталог, пристајали на лабаве и тактичке договоре са Нијемцима и НДХ о ненападању и борби против комунизма. Такво четничко тактизирање било је најчешће на територијама које су биле највише угрожене од стране НДХ, као што су дијелови данашње БиХ од ријеке Врбас до планине Мајевице и подручје Херцеговине. На подручју Босанског Грахова, Дрвара, Гламоча, Мркоњић Града, четници су слично тактизирали са Италијанима који су имали ту своје интересне зоне. Комунисти су четничко тактизирање успјели да у српским масама под својом командом представе као издају српског народа и ослободилачке борбе.

Историчари и публицисти у комунистичкој Југославији нису имали много простора за објективније сагледавање партизанско-четничког сукоба у Босанској Крајини. Слиједећи комунистичку матрицу по којој су четници издајници и чак „српске усташе“, нису смјели посложити све чињенице везане за братоубилачку борбу. Дио устаничких снага је након устанка и првих побједа прихватио преговоре са Италијанима који су имали своју интересну зону у НДХ (јужно од срезова Босански Нови, Приједор, Бања Лука, итд.), а који су настојали хуманима односом према Србима да смире устанак. Ишло се чак дотле, да су Италијани хапсили неке хрватско-муслиманске злочинце и ликвидирали их, давали Србима храну, гарантовали свима безбједност и чак наоружавали неке устаничке чете. Са друге стране, неки устаници (углавном они под утицајем комуниста) сматрали су Италијане лукавим непријатељем којем не треба попустити, а њихом хуман однос према Србима сматрали су само тактиком за гушење устанка. Интерес Италијана јесте био да држи устанике у својој зони под контролом, као што је интерес устаника био да не гину гдје не морају и да се бране од војске НДХ која је извршавала план истребљења српског народа. Већ тада, од друге половине 1941. године, долази до неповјерења између ове двије групе српских устаника.

Ствари су се почеле нагло компликовати након сукоба између партизана и четника у Србији. Ту мислимо прије свега на подручје западне Србије са центром око Ужица, гдје је након почетне сарадње између четника и партизана убрзо дошло до сукоба, почев од септембра 1941. године. Четничко-партизански сукоби на том подручју интезивирали су се током октобра, да би кулминирали сукобом око Ужица почетком новембра 1942. године.[2] Ипак, у Босанској Крајини до краја 1941. године, није дошло до већег отвореног војног сукоба између четника и партизана. Мјестимично се дешавало да дође до ликвидације „сумњивих“ људи међу устаницима. Тако су комунисти на Козари прије отвореног сукоба са четницима, приступили ликвидацији осумњичених за четничку агитацију: „Козара их није штедила када је тобоже постојао и споразум са четницима. Из Србије сви који су дошли к нама да ту харангирају и припремају терен ми смо их ликвидирали чим су се помолили и једино захваљујући тим мјерама које смо одмах предузели и појачали политички рад у четама и позадини ми смо очували доста добро наше редове.“^[3] Из овога слиједи да су у братоубилачки рат на Козари први загазили комунисти. Четници на то нису остали имуни него су током рата, кад год им се указала прилика, ликвидирали комунистичке функционере и њихове помагаче.

Комунисти су отишли корак даље када су почели да устаничке јединице организују у складу са директивама Врховног штаба НОПО Југославије, а према закључцима са комунистичког савјетовања у Столицама (крај Крупња, Србија) од 26. септембра 1941. године. Тако је одлуком Главног штаба НОПО за Босну и Херцеговину, подручје између горњег и средњег тока ријека Сане и горњег и средњег тока ријеке Врбас, тј. на Мањачи, Змијању, Раткову, Јању и Пљеви и неким дијеловима на десној обали Сане, 31. октобра 1941. потпало је под новоформирани Трећи КНОП одред.^[4] Команданти и борци који нису прихватали ове потезе комуниста и њиховим симпатизера, почели су да се постепено удаљавају од дијела устаника који су прихватили организационе промјене. Највећи ауторитет међу антикомунистичким дијелом устаника на том подручју имао је Урош Дреновић, замјеник Трећег КНОП одреда. Уз удаљавање од комуниста Дреновић је продубљивао своје везе са Италијанима и јавно изјављивао да ће се борити против „усташа и сарађивати с партизанима, али да неће нападати Италијане, јер су они дошли да заштите српски народ.“^[5] Забиљежен је и случај да је командант једног италијанског одреда, одбио да помогне домобранима и усташама које су 25. октобра 1941. напали устаници у селу Кљевци код Санског Моста. Италијански командир је као разлог одбијања помоћи усташама и домобранима, навео преговоре Италијана са четницима у Босанском Петровцу и „за то вријеме неће ступати у акције“.^[6]

Током првих мјесеци 1942. године ситуација се све више заоштрава и долази до првих већих сукоба између партизана и четника у Босанској Крајини. Петровачко-бихаћки партизански одред од 5. до 17. јануара 1942. године разоружава четнике у селима Бјелај, Вођеница, Суваја и по селима организује народне зборове на којима се агитовало за партизанску страну. Петровачко-бихаћки партизани ће се 23. јануара у Колунићу неочекивано сукобити са једним водом Италијана који су превозили дрва за њихову посаду у Босанском Петровцу. Након што су потукли Италијане и заробили 21 њиховог борца, партизани су продужили у Медено Поље и ту се утврдили. Сутрадан су из Босанског Петровца кренули Италијани у снази око 300 бораца и са њима нешто четника Мане Роквића. Партизани Бихаћко-петровачког одреда нанијели су велике губитке Италијанима и четницима, а остатак њихових снага повлачи се у Босански Петровац.^[7]

Упоредо са погоршавањем односа између четника и партизана, дешавају се нови масовни покољи српског становништва у Босанској Крајини: половином јануара покољ у Драксенићу око 300 Срба; покољи 5. и 12. фебруара у Пискавици и 12. фебруара у Ивањској, укупно преко 200 Срба; покољ 7. фебруара у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике, укупно око 2300 Срба итд. У таквој атмосфери комунисти организују Скендервакуфску конференцију 21. и 22. фебруара 1942. године (Скендер Вакуф је данашње Кнежево). Због кашњења Косте Нађа и Лепе Перовић који су по одлуци Покрајинског комитета КПЈ и Главног штаба НОП и добровољачких одреда за БиХ упућени „на рад у Босанску крајину“, конференција је продужена на 23. фебруар у Бочцу. Трећег дана конференције према инструкцијама врха КПЈ које су пренијели Нађ и Лепа, посебно је истакнута „потреба заоштравања борбе са унутрашњим непријатељем, четницима…“. На тој конференцији постављени су тврдокорни комунисти на главне војне и политичке устаничке партизанске позиције.^[8]

Комунисти су убрзо са ријечи прешли на дјела. Четничке јединице које нису могли преговорима убједити да се придруже партизанима, комунисти су настојали силом разоружати или уништити. Козарска пролетерска чета, формирана 16. фебруара 1942. године у селу Бистрици (Приједор), наступала је првих дана марта 1942. године тереном око Челинца. Ту су се налазиле четничке снаге под командома Лазара Лазе Тешановића. Пролетерска чета добила је задатак да 5. марта крене у село Липовац гдје су се у сеоској школи налазили Тешановић и његови четници. Чету су у том походу водили Младен Стојановић и Данко Митров. Разлог томе јесте тај, што је Четврти КНОП одред, који је дјеловао на простору између ријека Врбаса, Саве и Босне, био у расулу, а његово људство масовно прилазило четницима. Козарски пролетери су добили задатак да уз помоћ Младеновог ауторитета, покушају спријечити расуло партизанских снага око Челинца, а у међувремену ће им се придружити пролетерске чете са Грмеча и око Дрвара за даље наступање.

Како је дошло до сукоба између партизана и четника код школе у Липовцу има неколико верзија, као и шта је био циљ пролетерске чете у Липовцу. Према партизанским изворима први су ватру из школе отворили четници на партизане који нису ишли у борбеном поретку, него у колони рачунајући да неће бити сукоба.^[9] Међу пролетерима, како се сјећа Милан Будимир, у походу на Липовац био је и Раде Радић са дијелом своје чете, који ће почетком априла 1942. да приђе четницима, а њега ће комунисти касније оптужити да је налогодавац ликвидације Младена Стојановића.^[10] Четнички извори тврде супротно, да су четници, након што је стражар испред школе наредио партизанској колони да стане, а она то није учинила него је наставила и отворила ватру на школу, прихватили борбу и одбили партизански напад.^[11] О циљу пролетерске чете у Липовцу од учесника те операција са партизанске стране, добијамо контрадикторне податке. Једни тврде да је Младен кренуо са пролетерима да преговара са Тешановићем и његовим четницима.^[12] Други се сјећају да су пролетери у Липовац требали да уђу као четници и да тако заварају Тешановића и олакшају сламање четника у Липовцу.^[13] Трећи се сјећају да им је тек у Липовцу саопштено од стране Младена, Данка и Косте Нађа, да имају задатак разоружавања четника који су логоровали у школи.^[14] Стојан Симић, замјеник команданта Јошавачке чете устаника прије подјеле на партизане и четнике, а након тога један од четничких команданата, тврдио је да је очевидац расправе између Младена, Османа Карабеговића, Нике Јуринчића и Ђуре Пуцара „Старог“. По његовим ријечима, Младен је желио преговарати са четницима а ови други су били против тога: „Младен је говорио да иде на преговоре са својим народом, а ни су били љути на то.“^[15]

Током битке код Липовачке школе тешко је рањен Младен Стојановић. Он је са другим рањеним партизанима превезен у село Јошавку гдје је у сеоској школи формирана болница. Након неког времена пренесен је у кућу Данила и Софије Вуковић, гдје се о Младену бринула докторица Даница Перовић. Докторица Перовић је у својим сјећањима записала да је била љута на Воју Ступара комесара Четвртог КНОП одреда који је дан прије Младенове ликвидације „прошао испред школе са једном десетином или водом бораца НОВ-а и да је отишао у правцу села Бранешаца. Због овога сам се страшно на њега наљутила, јер је знао да смо у невољи да нам је требала помоћ да се спасимо.“^[16] У Јошавци је 31. март/1. април 1942. године, дошло до приласка устаника четницима. У току метежа тих дана ливкидиран је и Младен Стојановић 1. априла 1942. године. Комунисти су као налогодовца Младеновог убиства оптужили Раду Радића, вођу устаника у Јошавци али неки извори упућују да то није било дјело Радића него других четничких кругова.^[17]

Догађаји након Младенове ливкидације показују да је она четницима донијела много тешкоћа. Младен је уживао велико поштовање међу становништвом Босанске Крајине и његова смрт је удаљила велики дио српског становништва од четника. То су комунисти обилато користили у својој пропаганди против четника и већ у првом прогласу под насловом „СРПСКИ НАРОДЕ И ДРУГОВИ ПАРТИЗАНИ“ од 16. априла 1942. године, искористили да четнике прогласе за издајнике српског народа: „Најновије издајице српског народа – четници убили су друга Младена сина овога краја који је повео српски народ у борбу у оним данима када му је пријетила опасност да буде истријебљен , када су крвници усташе почели прогонити, убијати и клати невино српско становништво, дјецу, жене и старце.“^[18] Ипак, и овај проглас писан у пропагандне сврхе против четника, говори нам да је устанак у Босанској Крајини има српски национални предзнак. Младеновом смрћу „процес револуционисања устаничког покрета на терену Поткозарја био је у потпуности завршен, а након Козарске офанзиве поткозарски сељак ће се отиснути са Козаре и постати активни учесник у братоубилачком рату.“^[19]

Пред вама је трећи текст у серијалу „Злочин и освета на Дрини“, настао на основу зборника докумената „Стари Брод – Страдање Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне“. У овом тексту укратко описујемо злочине муслиманских и хрватских усташа над Србима и освету српских устаника на подручју тадашњег среза Власеница.

Половином априла 1941. године, њемачке снаге улазе у Власеницу. Убрзо за њима долази из Загреба др Хасиб Бушатлић, рођен у Власеници, да у своме родном граду организује усташку власт. Бушатлић је такође у мају исте године, организовао усташку власт у Кладњу. Поред др Хасиба и Цигоја (Чигоја) Иван бивши аустроугарски официр, ради на учвршћивању усташке организације на подручју Власенице. Бушатлић је постављен за првог усташког логорника, а Цигоја за стожерника у Власеници. Бушатлић око себе окупља проусташки опредјељене муслимане у Власеници, а посебно муслиманску омладину. Предсједник општине Власеница Рагиб Кадић,  још док су њемачке трупе биле у Власеници, дијелио муслиманима заробљено оружје краљеве војске уз напомену: „Ево Вам пушке, требаће Вам да бијете влахе.“ За котарског (среског) предстојника (начелника) постављен је Ибрахим Грухоњић из Јање.

Усташке више власти нису биле задовољне радом др Хасиба и он се није дуго задржао на положају логорника. На његово мјесто постављен је Мушан Мутавелић за кога се у документима каже да је био злогласан и чувен по злочинима које је прије тога починио по Гацку и Невесињу. Међу организаторима и предводницима усташа из Власенице остали су упамћени предсједник суда Сулејман Спахалић, адвокат Шефкија Кадић, земљопосједник Суљо Кадић, чиновник Пашага Топчић, бивши народни посланик Хусеин Кадић, Расим Беговић, Салко Јашаровић, Шефкија Кадић, Славко Куртовић из Бање Луке, Махмут Мамић из Јајца. Познати кољачи из реда локалних муслимана били су: Мујо Кутрагић из Власенице, Хусо Топчић из Власенице, Медо Бргуља из Рашића Гаја, његови синови Хусо и Хасиб Бргуља, Фадил Механовић из Власенице, Авдо Незировић из Власенице, студент медицине Суљо Сушић из Власенице, Аљо Топчић из Власенице, Мехмед Јусић из Власенице, Бећир Голић из Градине, Фејзо Телаловић из Власенице, Мујо Даутовић из Власенице, Салих Алиспахић из Власенице, Расим Старогорац из Кнежине, општински полицајац Осман Тихић из Власенице, Осман Муминовић из Градине, Суљо Топаловић из Пиука и други.

Међу првим Мутевелићевим наређењима, било је да Срби и Јевреји у Власеници, не смију излазити из својих кућа послије 18 часова. Затим је слиједило уцјењивање и пљачкање богатих Срба, слање на присилан рад и слично. У јуну 1941. године, у Власеницу долазе Хакија Хаџић и римокатолички свештеник Брале. На збору окупљених муслимана у Власеници, изјавили су да ће „сав простор, 30 км. зрачне линије до Дрине, бити очишћен од српског уха.“

Након што су Нијемци у другој половини јула напустили Власеницу, почиње хапшење угледних Срба. До половине јула мјесеца неколико група ухапшених Срба је одведена у Рашића Гај и тамо ликвидирано. Након тога су 1. и 2. августа извршена масовна хапшења Срба, сматра се око 300 људи. У групама су одвожени према Завидовићима, Тузли и Зворника и они су углавном ликвидирани. Једну групу ухапшених Срба ослободили су српски устаници код Дубничке ћуприје код Нове Касабе. Видимо да су и на овом подручју тадашње НДХ били организовани Илиндански покољи, односно хапшења и ликвидације Срба уочи и на сам Илиндан (2. август).

Један од преживјелих са стратишта у Рашића Гају, Лазар Радаковић, овако је описао ликвидацију групе Срба у којој је и он био:

„Када смо били близу Рашића Гаја Хусо Бргуља је позвао са фућкањем свога оца Меду чија је кућа у близини а који је имао задатак да копа раке, да покаже гдје је ископана рака за нас, кад је овај дошао стави се на чело наше колоне и пошли смо још мало па са пута у шуму без пута, осетили смо терет и извесну несвестицу, неки је почео спомињати дјецу, неки почео да плаче а ја сам само гледао да се решим ланца који је био стегнут око лијеве руке уз друга ми Ђорђу Вучковића, шануо сам му како смо и били у пару да држи за катанац. Ја сам се највећим притиском који сам у лудачком страху окренуо и прекинуо катанац на самој раки, и побјегао пуцали су за нама.“

У ликвидацији Срба у Рашића Гају, учествовали су поред оца и браће Бргуља, још и Салих Алиспахић, Мујо Даутовић, Мујо Куртагић, Суљо Сушић, Фадил Механовић, ђак медресе Авдо Незировић, Мујица Мехмед, Хусо Топчић, Аљо Топчић и други.

Када су српски устаници на истребљење одговорили масовним устанком, успјели су већ 10. августа да ослободе Власеницу од усташа. Неколико дана прије тога усташе су похапсиле Србе који су остали у Власеници након претходних покоља, али су их српски устаници стигли ослободити прије него што су ликвидирани. Неколико дана прије уласка српских устаника у Власеницу, неколико усташа и маса муслиманскиих цивила, упали су у кућу породице Радивојевић. Ту су масакрирали 8 чланова Радивојевића, најмлађа жртва имала је 12 година, а најстарија 40 година. Након 5 – 6 дана у Власеницу улазе домобрани и остају у њој 15 дана. Након тога устаници истјерују домобране и по други пут ослобађају Власеницу, која је остала слободна до јануара 1942. године. У том периоду долази до размимоилажења устаника који се дијеле на партизане и четнике, што ће касније довести до братоубилачког рата на том подручју.

На подручју Мјесног одбора Доњи Залуковик, такође је била формирана усташка организација, а у њој су били између осталих: таборник Мујо Џиндо, замјеник таборника Ахмет Ивојевић, Мехо Кућанин, Рагиб Кучанин, Мехмед Штрбо, Шемсо Кучанин, Хасиб Кучанин, Ћамил Ивазовић, Хашим Врабац, Суљко Агановић, Сулејман Пињић и други. Иако је Пињић 1941. „одређивао кога од Срба треба послати у логор“, након рата 1946. године, био је на мјесту писара „код Шипада у Трибији – Олово“. На ликвидације српског становништва на том подручју, четници одговарају ликвидацијом муслимана. У децембру 1941. године, четници дочекују муслимане из села Невачке, Капе, Клиса, Рубинића, које је кренуло да се исели у Кладањ и многе од њих ликвидирају. У поменутим селима четници пале око 120 кућа и 300 других објеката.

Неки од докумената у поменутом зборнику, оптужују четнике да су издали и да су ушли у сарадњу са Нијемцима, који су половином јануара из правца Тузле, Зворника и Сарајева ушли у Власеницу. Ту су убили једног Србина и неколико ухапсили. Већ почетком фебруара 1942. године, Нијемци напуштају Власеницу, а у њу улазе четници под командом Драгослава Рачића. Тада долази до одмазде над муслиманима за претохдне злочине, када четници пљачкају муслиманску имовину и убијају одређен број муслимана у Власеници: Суљу Телаловића, Сејфу Телаловића, Агу Тагића, Реџу Таљића, Смаила Шахбаговића, Аљу Телаловића, Мују Топчића, Ибру Мусића. Међу ликвидираним муслиманима јављају се и презимена која налазимо међу усташким злочинцима, као што су Телаловић и Топчић, па остаје питање да ли су и поменути ликвидирани војно спососбни мушкарци учествовали у ранијим злочинима или су убијени из освете као чланови усташких породица.

Половином марта 1942. године у Власеницу улазе партизани, тј. Прва пролетерска бригада, а четници се повлаче из Власенице. Према неким документима из поменутог зборника, четници се и овдје оптужују за издају, јер наводно због њихове издаје „Црна легија“ успјева да уђе у Власеницу 1. априла 1942. године. Тада припадници „Црне легије“ и локалних усташа, чине велике злочине над српским становништвом тога краја: „Велики је број грађана бјежао испред ове усташке руље према Дрини, али су многи стигнути на путу, од црне легије побијени.“

Терор „Црне легије“ трајао је око годину дана „и за то вријеме њене сатније, одлазиле су у села, пљачкали, палили, убијали“. Легионари су остали у Власеници до 13. јула 1943. године, када су их истјерале снаге Прве пролетерске бригаде.

Што се тиче наводне четничке издаје, њемачки документи имају потпуно другачије виђење поменутих догађаја. Генерал Паул Бадер, војни комндант у окупираној Србији у свом десетодневном извјештају од 20. априла 1942. извјештава и о нападима усташа и партизана на четнике Јездимира Дангића. Дио извјештаја гласи:

„Продор хрватског, усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против главних снага Дангићеве групе. Ситуација на српско-хрватској граници је и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа. Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића. Изгледа да због тога комунистички настројени елементи међу Дангићевим присталицама и даље прелазе на противничку страну.“

Истина је вјероватно негдје на пола, то је био сукоб три супростављене војске и свака је гледала да осигура себи што бољи положај. Комунистички извори не скривају да је дошло до ситуације у којој су усташе нападале са једне стране, а пролетери са друге стране на четнике: „Реч је о борбама Пролетерске ударне групе против Дангићевих четника. Истовремено су и усташе Францетићеве Црне легије предузимале напад на четничку територију око Власенице, те су се, игром случаја, четничке снаге нашле између двије ватре.“

У мају 1943. године су на територији око Власенице дјеловале и муслиманске усташе из Кладња, водили су борбе са српским устаницима, палили села и чинили злочине над оним Србима које су успјели ухватити. Тако су у селу Жеравица убили Милицу Голијан и њено унуче од 5 година коме име није запамћено, бар не у изјави свједока.

Августа 1943. у Власеницу упада око 300 усташа које је „предводио Царатан“ и они су пљачкали српска села и хватали Србе које су доводили у Власеницу и ту их „тукли и злостављали“.

У априлу 1944. године, муслиманска СС „Ханџар дивизија“ скупа са муслиманским усташама из Кладња, дошла је у село Жеравице  и побило сво становништво које није успјело побјећи. У кући Лазе Теодоровића склонила се група од 10 жена и дјеце и са њима је био старац Цвијетин Тодоровић. Војници „Ханџар дивизије“ упали су у кућу и пуцали у затечене цивиле. Преживјели су само двоје дјеце и Цвијетин који су били рањени. Тада је у Жеравицама убијено 25 српских цивила. Ханџарлије су злочин поновили у августу исте године, када су опет палили село и том приликом убили Стевана Васковића (60 година) и Невенку Васковић (14 година) „мрцварили их и на крају бацили у ватру.

О судбини неких усташких злочинаца са подручја Власенице, након рата свједочио је Никола Билић:

„Ми смо у току борби ликвидирали од усташких зликоваца које сам до сада у своме саслушању споменуо сљедеће: Кадића Рагиба и брата му Суљу, убили су устаници одмах на првог дана устанка. Беговић Расим и Куртовић Славкоосуђени су на смрт новембра мјесеца 1945 године у Тузли. Да ли су стрељани ја не знам. Топчића Пашагу усташког логорника иза Мутавелића стрељали смо 1944 године у Власеници, др. Бушатлић Хасиб суђен је од Народног суда у Тузли у години 1945 на 20 година присилног рада заједно са Расимом Беговићем и Куртовић Славком (суђени су кад и ова двојица на смрт – прим. аутора), Кадић Хусеин је и данас на слободи у Сарајеву. Кадић Шефкија је неђе у затвору а да ли је осуђен незнам, Спахалић Сулејман је умро а жена му Ангела иначе културбундовака живи у Тузли, она је као културбундовка била такође подстрекач и иницијатор злочина. Шта је са Јашаревић Салком не знам, такође незнам шта је ни са Цигојом Иваном и његовим синовима Јозом и Пером активним усташким кољачима, чуо сам да је Перо послије ослобођења био запослен у филмском предузећу у Сарајеву иако је до задњег дана био активни усташа. Такође не знам шта је са усташким зликовцем Мујицом. Хасиба Бргуљу убили су устаници првих дана устанка а брата му Хусу убили смо ми 1943 године колико знам и Мехо Бргуља убијен је. Кољач Куртагић Мујо убијен је почетком 1944 године, Даутовић Мујо убијен је првог дана устанка, Механовић Фадил налази се у затвору у Сарајеву и очекује праведну казну од војног суда. Тузло Мујо убијен је од устаника првих дана устанка, Ајшић Мехмед убијен је од четника негдје у 1943 години. О судбини Сушића Сулејмана не знам ништа. Силвестер Ивановић суђен је 1945 године колико знам али не знам на коју казну. Усташког зликовца Јукића убиле су пролетерске јединице 1943 године у Доњем Залуковику. За Бобана и Царатана не би знао да кажем гдје су и шта је сад са њима.“

Као што смо навели у претходном тексту „Злочин и освета на Дрини: Вишеград“, пред вама је серијал краћих текстова настао на основу зборника докумената „Стари Брод – Страдање Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне“. Иако Кладањ није на ријеци Дрини, него Дрињачи, ипак припада сливу и регији Дрине, а и злочини на подручју Кладња дио су масовних злочина над Србима у сливу ријеке Дрине или источне Босне.

Прве органе усташке власти и организације у Кладњу, формирао је др Хасиб Бушатлић који је почетком маја 1941. године дошао у Кладањ. За усташког логорника поставио је кадију Ибрахима Гојачића, а за његовог замјеника Ибрахима Хрњића. Након мјесец дана поменута двојица су због слабе активности били смијењени, а на њихова мјеста постављени су логорник Енвер Мешковић и његов замјеник Расим Чамџић. Млади Мешковић је енергично приступио развијању усташког система и убрзо је организовао формацију од 60-80 локалних усташа. Такође, организовао је и логор „Мушке усташке младежи“ на челу са Хазимом Хасићем и логор „Женске усташке младежи“ на чијем челу је била Агнеза Мијан рођ. Зерјав.

Усташки табори су постављени у Кладњу са таборником Шефком Бајићем; у Ступарима са таборником Фајком Џозићем; у Олову са таборником Мехом Јамаковићем; у Царевој Ћуприји са таборником Стјепаном Ремићем. Усташки логор обухватао је усташку управу на подручју једног котара (среза), а табори су били углавном по општинским центрима.

Од времена оснивања усташког логора у Кладњу, па до 23. августа, усташе константно узнемиравају Србе, врше хапшење и ликвидације српског становништва, пљачку српске имовине и друге злочине. То је довело до устанка српског становништва Кладња почетком августа 1941. године. Муслимани који нису били до тада у устшким формацијама, организовали су се у „Авдагину легију“ како се наводи у анализираним документима у јачини 500 до 600 бораца. Била је то формација усташке милиције под вођством Авдаге Хасића из Кладња. Ово нас упућује да је став већине муслиманског становништва Кладња био афирмативан према НДХ, а негативан према борби српског народа за слободу и голи опстанак. Авдага Хасић је за своју оданосу усташком режиму добио титулу витеза, а према неким непровјереним информацијама, извршио је самоубиство у Аустрији када је схватио да је НДХ пропала.

Снаге „Авдагине легије“ и усташе из Кладња, напале су 31. августа села Врановиће и Младово, побили 12 ухваћених Срба, а села опљачкали и спалили. Исте снаге су половином септембра напале села Ковачиће и Коњевиће. У засеоку Гурача, село Врановићи, тада је у једној кући запаљено 6 жена и дјеце. Скоро сви становници су прије тога побјегли, а троје старих људи који нису могли бјежати били су ликвидирани. Оба села су опљачкана и спаљена, а међу извршиоцима наводе се између осталих и Хасан Гонџић, Ибрахим Гонџић и Алија Зелентуровић. Српски становници се нису враћали својим кућама до ослобођења тих простора.

У селима Мјесног народног одбора Тухољ, гдје се српско становништво вратило кућама након усташких злочина, дошло је у децембру до нових усташких напада. Муслимански легионари и усташе су ликвидирали око 20 српских жена, дјеце и стараца и попалили оне куће које нису током првог напада.

Према изјавама свједока након рата, једна њима непозната четничка јединица упала је истог мјесеца у села Тухољ и Пауч и том приликом ликвидирала 60 муслиманских цивила. Након тога муслиманско становништво тих села напустило је своје куће, а четници више нису долазили на то подручје. Такође у децембру 1941. године, четници су нападали Кладањ и том приликом су ликвидирали 18 муслимана. Према изјавама свједока, то су били четници Јездимира Дангића. Током јануара 1942. године, њемачка команда из Тузле уз помоћ усташа из Кладња и „Авдагине легије“, извршила је напад на српске устанике у Шејковићима. Муслимански легионари су ишли напријед, а иза њих су наступали Нијемци. Већина становништва се склонула даље од села, али су муслимански злочинци ухватили 6 старих људи које су ликвидирали. Једну болесну жену од 60 година запалили су у њеној кући. Муслимански легионари су том приликом упали и у село Јелачићи, опљачкали око 300 грла стоке и село спалили. Паљењем села и пљачкањем стоке и хране, отежаван је положај српском народу, који се морао борити и против глади. Све то је био дио изражене намјере о уништењу српског становништва на том подручју.

Они Срби који су остали у Кладњу увјерени да нису ништа криви и да им не пријети опасност по живот, грдно су се преварили. Тако су марта 1942. године, усташе „без икаквог разлога“ ликвидирале тројицу Срба: старца Николу Бојановића од 65 година, Димитрија Вуковића од 20 година и Душана Вуковића од 18 година. У септембру 1943. године, опет без икаквог разлога, ухваћени су и ликвидирани Ђорђе Алексић, Никола Станишић и Војко Алексић. Пошто је српско становништво било у мањини на подручју Кладња, а током рата је у већини избјегло из својих села, злочини су били спорадични. Тако су 1944. године, у село Коњевиће из бјекства дошли Лазо Милетић и његова сестра Стоја Станишић. Њих су ухватили припадници Авдагине легије „и на мјесту убили“.

Нијемци нису много поклањали пажњу Кладњу, али 22. марта 1944. године „наишли су изненада над Кладњом два њемачка авиона који су баш на пијачни дан када је у кладњу било много народа одмах почели бомбардовати небрањено и мирно мјесто“ и том приликом је било „око 60 што мртвих што рањених мушкараца, жена и дјеце“. Овај податак је битан, ако знамо да се скоро све муслиманске жртве у источној Босни приписују четницима. Такође, остаје нам нејасно, зашто су Нијемци бомбардовали Кладањ.

Крајем Другог свјетског рата, јануара 1945. године, за команданта мјеста Кладањ постављен је Јеврем Радивојевић. Према његовим ријечим, интересовао се „за рад и злодјела усташа, Авганове бојне, која је имала сједиште у Кладњу, а састављена је била од живља Кладња и среза Кладањског.“ Овај честити човјек се успротивио партијском врху због постављања Таиба Ђозића на мјесто члана Мјесног одбора у Кладњу. Разлог његовом противљењу био је тај, што је Ђозић био замјеник Авдаге Хасића и у његовој одсутности организова напад „на VI пролетерску источно – босанску бригаду на Миљковцу“. Исти је према ријечима Јеврема, учествовао у злочину над 10 Срба у селу Стрмици маја 1943. године. Јеврем своју изјаву завршава набрајањем злочина Авдагиних легионара:

„Кладањски усташки здруг Авгана Хасића, чији је замјеник био Таиб Ђозић, палио је, пљачкао и извршавао силовања и убиства током цијеле четири године рата по неколико пута села Пелемише, Допаске, Трново и остала околна села, о чему би преостали становници могли дати исцрпније и тачније податке.“

Шта је било касније са Ђозићем није нам познато. Поред Авдагиног замјеника, партизанима је 1943. приступио и логорник Енвер Мешковић. Иако је Мешковић био вођа усташа у Кладњу и један од најодговорнијих за усташке злочине док је био на тој позицији, он се августа 1946. године, према изјавама свједока налазио на положају „војног тужиоца III. Дивизије КНОЈ-а“. Да ли је касније суђен није нам познато, али је несхватљиво како су тако два високо рангирана злочинца избјегла партизански суд током рата и чак се налазили у цивилним и војним органима, а тиме сигурно и у КПЈ.

Треба ли онда да чуди данашње гледање на историју НДХ на подручју Кладња, када једна од главних улица носи назив по злочинцу Авдаги Хасићу, а у близини Кладња се његује сјећање на боравак Тита у оближњој пећини љета 1943. године. Неко би могао да помисли како се антифашизам и усташтво „друже“ у Кладњу, или како то закључује необјективни новинар Ал Џазире: „Ako Avdaga Hasić i Josip Broz Tito nisu bili na istoj strani u periodu 1941-1945, danas su ih na neki način približili, jer u Kladnju postoje ulica Avdage Hasića i manifestacija ‘Dani Titove pećine’.“

Након што је Фондација „Заборављени коријени“ из Источног Сарајева, објавила зборник докумената о страдању Срба у „романијском крају и дијеловима источне Босне“, одлучили смо да направимо серију краћих текстова на основу поменуте грађе. Документи у овом зборнику потичу из Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву и Војног архива и Архива Југославије у Београду. У нашим текстовима представићемо укратко усташке злочине над српским становништвом и након њих освету српских устаника. Први текст посветићемо тадашњем Срезу Вишеград.

Након успостављања усташке власти на подручју среза Вишеград, убрзо су почели злочини над Србима и пљачка српске имовине. У тим злочинима учествују усташе и разне усташке муслиманске милиције. Било је случајева да су прве комшије долазиле у сукоб само због изговорених ријечи. Тако је Славко Танацковић из Саса, једног дана августа 1941. године, отишао до свог првог комшије Фехима Хаџића. У разговру је Фехим казао Славку да ће Нијемци поразити Русију. Славко му је на то одговорио да Русију нико не може поразити, а Фехим га је на то почео тући. Након тога Фехим је узео од Славка ручни сат и отишао у Вишеград по усташе. Славко је одведен у логор и за судбину му се ништа није сазнало, што значи да је погубљен. Код поменутог Фехима усташе су долазили у кафану да пију, након што су пуне камиона Срба одвозили на Дрину и на обали ликвидирали.

Масовни злочини на подручју Вишеграда догађају се од јула до септембра 1941. године. Страдање Срба било би веће, да се нису побунили и организовали у устаничке групе које су штитиле своја села. Трагедија је била што су се временом подијелили на четнике и партизане и дошли у међусобни сукоб.

Када су усташе увидјеле да се народ одметнуо у шуму и да пружа отпор, почели су са паљењем напуштених српских села на подручју Вишеграда или како пише у једном документу којег можете прочитати у поменутом зборнику: „Видјевши усташе да немогу хватати више православце почели су око 15 VIII  палити православна села: Хан Копито, Кочерин, /М.Н.О Ораховци/ Тасићи /М.Н.О. Црнчићи/ Та паљења предводи Авдо Кујунџић жандармеријски ком. жандармеријске станице у Вишеграду и Алиспахић Ибрахим.“

На ове злочине локалних муслимана и усташа, четници су одговорили паљењем муслиманских села:

„Пошто су усташе палили православна села, четници су почели муслиманска села. Тако су четници спалили почетком септембра села: Жлијеб, Храњевац, Мења Лука, Милошевићи, Брштаница, Баримо, Ораховци, и.т.д.“

Међутим, четничке освете нису примирили муслиманске усташе, него су они и у октобру наставиле са злочинима над српским селима. Тако су муслиманске усташе из села Добрун, упале у октобру у село Бијела Велетова и запалили 44 српске куће и у кућама спалили три жене и једног мушкарца. Муслиманске усташе чак нису поштовали ни дату ријеч, па су тако „Стојана Јевтића које га су на вјеру уфатили и одвели га Хамета Кустуре кући и онда су попили са њим 2 литра ракије и после су га извели на цесту и истога су са кољем млатили и свега су га одерали, после 15 дана леш је пронађен покојног Стојана на трну где на себи није имао нимало коже јер му је била глава одерана.“

Такође, на злочине усташа и локалних муслиманских милиција, четници су одговарали осветом над муслиманима. То је потрајало до 8. новембра 1941. године, када у Вишеград долазе Италијани. Четници праве споразуме са Италијанима, што им олакшава да држе већио дио среза под својом контролом и на тај начин да штите српска села. Из поменуте документације сазнајемо:

„Четнички командант Дангић држао је положаје у Зворнику и долазио на савјетовање са чичом Романијом, партизаном. Командант четника у Вишеградском срезу био је Бошко Тодоровић мајор и капетан Савић.“ Поменути „чича Романија“ вјероватно је био један од партизанских вођа Славиша Вајнер „Чича“, Јеврејин по поријеклу.

Из документације видимо да су италијанске снаге биле више наклоњене четницима, док су Нијемци фаворизовали усташе и усташке милиције. Од марта до маја 1942. године, усташка „Црна Легија“ са осталим усташким формацијама из источне Босне, врши страшне злочине над српским становништвом. Из документације сазнајемо да је „Црна Легија“ много „православаца који нису успјели побјећи ухватила и убила, док је друге вратила својим кућама.“

Само на једном прелазу на Дрини у селу Милошевићи, удавило се „око 1200 особа“ који нису могли скелом да пређу на другу обалу Дрине у Србију. Многе Србе које су „вратили“ кућама, усташе су касније ликвидирали. О страхотама које су доживјели Срби на Дрини, говорио је злочинац Ибрахим Омеровић својим познаницима Карачић Рајку и Јози Жељку у Босанском Броду, гдје се био склонио испред партизана. Пред поменутом двојицом је причао „да је од Срба правио мост на Дрини и уза се је имао једну цедуљу на којој су били пописани уништени Србови из Вишеграда.“

Италијани нису учествовали у физичким ликвидацијама, али су током злочина „Црне Легије“ у априлу и мају 1942. године на Дрини, они  „хватали православце и муслимане предавали их њемцима који су их одводили у логор Земун или Њемачку на присилни рад.“ Према анализираној документацију из поменутог зборника, сазнајемо да су Италијани пљачкали храну, стоку и одјећу, а „због велике пљачке њиховом кривњом у Вишеграду помирало је од глади око 2 – 3 хиљаде муслиманских избјеглица.“ Овај податак је веома битан, јер ако је толики број муслимана умро због глади, онда треба пажљиво испитати колико је тих жртава приписано четничким одмаздама јер знамо да се скоро сви убијени муслимани у источној Босни убрајају у четничке жртве.

У августу 1943. године, долази у Дринско „дивљи“ усташа Зуле Селим заједно са Нијемцима из Вишеграда, те је попалио „православне куће“. Из Дринског је Зуле продужио са својим муслиманским усташама и напао на „Бању гдје је била четничка команда.“ Усташе су успјеле да запале Бању, али су се морали повући под притиском четника према Вишеграду.  Након нешто мање од два мјесеца, четници су добили помоћ „од Италијана и од Зворничких четника“ и 5. октобра 1943. године, ослободили Вишеград. Том приликом починили су одмазду над муслиманским усташама и цивилима, па су „огроман број муслимана из Ораховца… поубијали на Дринском мосту.“

Било је случајева гдје је занемаривана идеолошка супростављеност између двије стране српских устаника и кажњавани су злочинци без обзира што су убили припадника супростављеног покрета отпора. Тако су четници у фебруару 1944. године, ухватили неколико усташа и одвели их у село Косово Поље, кући Пецикоза Радоја. Њему су усташе убиле сина Будимира, који је према очевим ријечима био партизански обавјештајац. Четници су испитивали ухваћене усташе о смрти поменутог Будимира и вјероватно су их ликвидирали. У смрт младог Будимира били су умјешани припадници „дружине“ Салкана Јамака из Косова Поља, комшије породице Пецикоза. Отац Радоја је чак отишао Салкановој кући да га пита за судбину свога сина, на шта му је Салкан одговорио да зна ко му је убио сина, али да неће да му каже.

Неколико дана након што је Будимир нестао, отишла је жена Ивана Ратковића из Вишеграда, чије име документ не спомиње, кући злочинца Салкана и питала његову ћерку Везиру какве су оно „хаљине и зашто су крваве“? Везира је одговорила „ма бјежи штаме питаш мој бабо неко вече је отишао са својом дружином и да су убили Будимира ида су хаљине донијели овде ђеј и нису још подијелили“.

Из документације која се налази у поменутом зборнику, можемо видјети у каквом окружењу се налазио српски народ на подручју Среза Вишеград. Остављен на милост и немилост власти НДХ, идеолошки подијељен на два устаничка табора, борио се како је знао и умио за голи живот. У тој борби чинио је и злочине из освете, али је скоро свакој освети устаника претходио злочин усташа и наоружаних муслиманских цивила. Ово није оправдање за било који злочин, али јесте податак који нам открива због чега се нешто догађало. За опширније читање о овој теми препоручујемо вам да поручите поменути зборник, а то можете урадити на овој адреси: ФОНДАЦИЈА ЗАБОРАВЉЕНИ КОРИЈЕНИ.

Улога припадника муслиманског народа у Геноциду над Србима у НДХ, остала је до данас без адекватне анализе. Ипак, у посљедњих тридесетак година објављено је више зборника докумената и историјских студија, који нам бацају свијетло и на то питање. Са друге стране, званично Сарајево и стручна, а посебно лаичка јавност, негира неко веће учешће муслимана у Геноциду над Србима у НДХ. Има и оних који муслиманске злочине над Србима правдају, или чак има примјера гдје потомци муслиманских злочинаца из НДХ јавно кажу да се поносе својим прецима који су убијали Србе. Задњи такав примјер имамо на страници „Заборављени коријени“ гдје се развила расправа о злочинима на Гаравицама код Бихаћа. У коментарима се јавило неколико потомака муслиманских злочинаца који су јавно изјавили да се поносе својим дједовима и да се злочин опет може поновити. Такође, јавило се много становника Бихаћа муслимана који су негирали да су бихаћки муслимани значајније учествовали у ликвидацији Срба на Гаравицама. Зато је потребно више истраживати и указивати на улогу дијела муслимана у Геноциду над Србима у НДХ.

Оснивање НДХ дочекали су са одушевљењем поред Хрвата и већина муслиманског становништва на подручју данашње БиХ. Неки међу њима су маштали да ће вратити привилегије које су имале за вријеме турске окупације ових крајева. Могле су се чути ријечи из уста старијих муслимана: „Доста је било српске власти. Сада ми треба да владамо!“[1] Међу првим убиствима Срба убрзо након успостављања НДХ, било је оно које је у Бихаћу извршио усташки поручник Химзо Бишчевић. Он је по повратку у родни Бихаћ, без икаквог разлога, ухватио шофера Раду Дизију из села Мељиновца, затим земљораднике Петра Бојића и Буду Делића из села Ружице (данас насеље у Бихаћу), убио их и закопао у кругу војног логора у Жегару.[2]

Муслимани усташе из села Кијева код Санског Моста, биле су умјешане у инцидент који је довео до првог већег оружаног отпора Срба на територији НДХ, познат и као „Ђурђевдански бунт“. Наиме, 6. маја 1941. године, једна група усташа из Кијева под утицајем Хусеина Шабића Салиховог, узнемиравала је српско становништво села Српско Кијево, Крухари и Томина. Залазиле су по кућама наводно тражећи сакривено оружје и домаћинима коју су славили Ђурђевдан псовали крсно славу, гасили и бацали славске свијеће, кољиво, храну, тукли појединце, па су сељаци пружили отпор.[3]

Многи муслимански политички и вјерски представници подржали су и ушли у власт НДХ, као и велики број муслимански интелектуалаца који се ставио на располагање НДХ. Хоџа Смаил Мијакић је 30. маја 1941. године, предводећи делегацију муслимана Босанске Крупе, предао Павелићу Резолуцију испред својих вјерника у којој се између осталог каже:

„Вама, Поглавниче, као носиоцу нове и сретне ере, стављамо се на располагање, спремни за дом имовину и животе положити с тим увјерењем, да за нас Муслимане, иза тешког и барбарског раздобља, никада није куцнуо сретнији час ни дошао љепши дан, од када сте Ви, Поглавниче, дошли на чело народа и државе Хрватске… Своје очи само у Вас упиру и сви из дубине душе моле Бога, да Вас одржи здрава и чила на дику и понос народа Хрватског те миле нам домовине Слободне и Независне Државе Хрватске.“[4]

Један други хоџа, Бећир Борић са подручја Цазина, био је главни организатор и предводник муслиманских сељака са тога подручја који су починили монструозне злочине у српским селима. Под изговором да окупљају Србе за промјену вјере, 9. августа 1941. године, Хоџа Борић је са својим вјерницима, побио преко 200 српских сељака, својих комшија у мјешовитом српско-муслиманском селу Миострах. Стоја Узелац је о томе свједочила:

„Усташе су нас опколиле, било их је са ватреним оружјем, секирама, косама, кољем и другим хладним оружијем. У једном часу осули су паљбу по нама из ватреног оружија, а потом се чула вика и псовка:

‘Удри, мајку им српску, удри српску пашчад!’

Тада су јурнули на нас са свих страна. Нису то биле само усташе са оружјем, било је ту доста и цивила са секирама, ненасађеним косама, кољем и чиме све нас нису тукли. Ја сам још добила пушчани метак, али сам се још одржала на ногама, а када сам видела како један зликовац секиром уби моју мајку онесвестила сам се.

Муслимански под вођством хоџе Борића, атаковали су на Србе и у осталим селима око Цазина. Поред ливкидације Срба, било је и присилне исламизације. У записима носиоца „Партизанске споменице 1941.“ Драгана Гргића, који треба ускоро да буду објављени у издању Фондације „Заборављени коријени“ под  насловом „Корана ко рана“, о исламизацији око Цазина је записано:

„Један муслиман сједи напријед и тјера коње, а иза њега сједи хоџа. Око главе му се бијели његова амедија (чалма) од бијелог платна. То је хоџа Бећир Борић из села Миостраха, недалеко од ријеке Уне, у близини Гомила. Тај хоџа Борић је до сада учествовао у покољима жена и дјеце која се одиграла у свим српским селима у цијелој околини, као у Крндији и Буковици и он је лично клао већину жртава. Организовао је муслимане из околине да му по селима сакупљају српски народ ради заштите ислама и исламске вјере јер се показало да неки Срби, како је почело насилно прекрштавање, радије прелазе у католичку вјеру него примају ислам.“[5]

Такође, Срби који су у самом Цазину морали прећи на ислам, добијали су бијелу траку са натписом „Муслиман“ коју су морали носити око руке. Нешто слично Јеврејима у нацистичкој Њемачкој.

Ликвидације српског народа на просотру НДХ у љето 1941. године, а посебно крајем јула и првих дана августа, остали су запамћени и као „Илиндански покољи“. То је била осмишљена акција истребљења српског народа. Посебна бруталност исказана је на подручју Босанске крајине. Поред званичних усташких формација у тим покољима масовно учествују и „дивље усташе“, односно наоружани цивили из реда хрватског и муслиманског становништва.

У раније споменутом Бихаћи у љето 1941. године убијено је више хиљада Срба. Највећа стратишта у Бихаћу била су комплекс стратишта Гаравице које сачињавају три стратишта (Гаравице, Церавци и Уљевите баре) и затвор у Бихаћкој кули. Према неким процјенама на Гаравицама је ликвидирано око 12000 Срба из Бихаћа, али и са подручја других срезова око Бихаћа. Са друге стране, затвор у Бихаћкој кули било је мјесто у којем су се усташе иживљавале над ухапшеним Србима. Забиљежени су застрашајући примјери људске окрутности. Тако су попу Илији Тинтору запалили браду и ископали једно око, а друго око су му оставили да њиме види гдје ће му бити гроб. На челу једне групе мучитеља био је Дервиш Мехо Салихоџић који је послије мрцварења људи носио уши и носеве по џеповима.[6] У ливкидацијама Срба у Бихаћу истакао се у морбидности и Јусуф Пашагић који је признао да је поклао око 200 Срба.[7]

У Санском Мосту током љета 1941. године, убијено је неколико хиљада Срба. Припадници муслиманског народа узели су значајног учешћа у тим злочинима. Срби су убијани у самом граду и околним селима. Најмасовније ликвидације вршене су на Шушњару, у Житном магацину, на Троски, у Чапљу, Врхпољу, Старом Мајдану и другим мјестима. У тим злочинима учествовали су и домобрани који су пазили да случајно Срби који су се били одметнули у шуме не изврше напад на Сански Мост. У Санском Мосту чета домобрана била је под командом Теуфика Силахића.

Према казивању Милана Миљевића, када је на Шушњару почело убије Срба, први је почео да убија Химзо Зукић звани Ћико. Они муслимани који су предњачили у убијању Срба на разним стратиштима Санског Моста, били су: Хасан Бешић,  из Трнаве петорица Хасића: Латиф, Хасан, Мујо, Химзо и Џафер, из Побријежја петорица Камбера: Алија, Ислам, Ћерим, Фејзо и Ибрахим звани Бућан, Мухо Тараш, Беган Суљановић из Халиловића Брда, из Санског Моста Хусеин Мухић звани Кико, Хамдија Алагић звани Буљина, Мустафа Алагић, Мумин Хедер, Ибрахим Налић, Салко Куршумовић и Ферхат Крупић, из Кљеваца Ибро Кењар и Мехмед Казић, из Врхпоља Хасан Керић итд.[8]

Муслимани на подручју Среза Приједор такође су у значајном броју узели учешће у Геноциду над Србима у НДХ. У току Илинданских покоља муслимани су у самом граду, али и на подручју Козарца и Љубије, често и хладним оружјем, масовно убијали Србе. Цивили који су учествовали у убијању приједорских Срба, носили су бијеле траке са жигом НДХ како би се знало да нису Срби, да не би дошло да забуне. На заједницама код Козарца локални муслимани под вођством Хусеина Мујагића убили су без метка неколико стотина Срба из околних села. Иначе, током читавог Другог свјетског рата Козарац ће остати јако усташко упориште. И ту су комшије убијали комшије: „И онда су дошле наше комшије, Мелкићи, Махмуљини, Хоџићи, Бешићи и питали гдје је твој Никола… Он је дошао и по његовом доласку одмах су они састали се и почели њега да туку… Нису ни они имали оружје… Онда су их вукли са коњима, и нису дали да наше жене њих сахране, него су их сахранили у једну муслиманску њиву…“[9]

И у Љубији било је понижавања жена које су хтјеле да сахране своје мужеве и рођаке: „Кад су били побијени сви Срби, ја сам дошла код Мустафе Башића, брице да га молим да нам дозволи да идемо на гробље, и да нам дозволи да пренесемо све наше у гробље и да идемо у гробље да се исплачемо. Он ми је тада одговорио да можемо и ми смо кренули, само да не смијемо да плачемо… морали смо да идемо сви заједно и тако су нас пратили са стране сви усташе међу којима је био Ибрахим Чехић и још многи остали…“[10]  Колико је убијање и пљачкање Срба узело маха у неким срединама, говори и партизански проглас „Свим становницима општина Љубија и Сухача и свим поштеним Муслиманима и Хрватима“, да престану са нападима на српска села. У противном сва муслиманска и хрватска села „која судјелују у пљачки, паљењу и убијању невиног српског становништва, бити ће спаљена и неће остати ни камен на камену.“[11]

На подручју Среза Приједор у неколико дана Илинданских покоља убијено је око 1500 Срба. Поред муслимана и Хрвата у Приједору су Србе убијали и муслимани Роми, а према свједочењу оних који су избјегли из Приједора у Србију „Цигани и муслимани су лешевима вадили чак и златне зубе.“[12]

На подручјима осталих срезова Босанске крајине у којима су муслимани чинили знатнији дио становништва, масовне злочине над Србима у љето 1941. године чине и припадници тог народа. По злу су били познати Босанска Крупа, Босански Нови, Велика Кладуша, Кулен Вакуф, Босански Петровац, Босанска Дубица, Босанска Костајница итд. Преживјели свједоци су примјетили, д аје међу усташама и наоружаним муслиманским цивилима, било и дјеце од 12 година, која су учествоваља у пљачкањ српске имовине, као што је био случај 22. августа 1941. у Стабанџи код Велике Кладуше: „Међу њима су се налазила и 12-годишња деца. Сви су они били наоружани пушкама, мотикама, косама, вилама за сено и другим.“[13]

На подручју Босанске Крупе Срби су убијани на више локација и околних села. Код Соколског дома Србе су клали између осталих и ове усташе: Селман Грошић из Поткалиња био је главни кољач, затим надпоручник Химзо Хаџић, Адем Беширевић, Мурат Халик, Фетахбег Крупић и други.[14] Клање Срба трајало је од 24. јула када су почела прва хапшења, па све до 4. августа. Поред муслимана из града у покољу над Србима тих дана учествовали су и муслимани из Отоке, Језерског, Бужима, Бушевића и Пишталина. Неки од препознатих кољача били су: Омерчехајић Хуснија берберин из Отоке, пекар Бешић Ибрахим, Ђемо Рамић, Мустафа Братић, Касим Бешић, Кушим Мујагић, Етхем Бешић, Мухамед Братић, ђак Хусеин Суљић, месар Авдага Комић сви из Отоке. За разлику од муслимана, Хрвати из Отоке нису учествовали у тим злочинима.[15] Усташки таборник у Отоци био је Авдо Мујагић и један од главних организатор покоља над Србима. Тих дана ликвидирано је неколико хиљада Срба са подручја Босанске Крупе.

У Босанском Новом и околини, муслимани су били далеко бројнији од Хрвата и они су узели на себе да ријеше српско питање и домогну се српске имовине. Током Илинданских покоља на подручју овога среза убијено је преко 1000 Срба. Злочинци су најчешће били муслимани из града, али и околних села попут Сухаче Хозића, Благај Јапре и других. Поред Шесте усташке дјелатне бојне, која је била састављена највише од муслимана и Хрвата са подручја Босанског Новог, постојале су и разне муслиманске формације попут Ногине милиције са центром у Сухачи. Неки од злочинаца били су: Каранфил Халиловић, Алага Ћорић, Ахмет Шабић, Асим Краисковић, Санија Исаковић, Смаил Бечић-Екић, Суљан Ванић, Салих Кантар, Ибрахим Екић, Але Фетибеговић, Салих Барјактаревић, Јусуф Вакуфац, Хусеин Вакуфац, Селим Здионица, Јусуф Бумић, Дедо Исаковић, Мухарем Здионица, Ахмет Талић, Ибрахим Незић, Дедо Селмић, Ибрахим Селмић, Сулејман Силић, Хакија Селмић, Ариф Селмић, Дедо Мехмедагић, Емин Шумић, Химзо Велић, Мустафа Алибашић, Расим Араповић, Хасан Велић, Хасиб Пашић, хоџа из Сухаче Бего Барјактаревић, Мусем Исаковић, Дедо Исаковић и други.[16]

Српска села око Кулен Вакуфа такође су била на мети домаћих усташа и наоружаних цивила од којих је већи број био муслимана. Прво су усташе са подручја Доњег Лапца 1. јула убиле око 300 Срба у селу Суваја. Другог јула у селу Осредци (Лички Осредци) усташе убијају 13 српских сељака. Већина сељана је раније побјегла у шуму. Трећег јуча усташама из Доњег Лапца придружују се комшије из Кулен Вакуфа. Ове удружене усташке снаге удариле су на село Бубањ (Доњи Лапац). Убили су око 270 Срба. Велики број тијела био је спаљен. Војни извјештај НДХ забиљежио је да су „муслимани из Кулен Вакуфа такођер дошли и нарочито су се укључили у пљачку стоке из штала и с пашњака, као и у извлачење ствари из кућа“.

Према причању преживјелих Срба из Бубња, они су били потресени односом својих комшија према њима: „То су биле наше комшије којима смо чинили услуге… (а сада) они више ништа не осјећају према нама. Једина им је жеља да Срби нестану, да нам отму имовину, да српско жито ставе у своје хангаре.“

Усташе из Кулен Вакуфа током јула насрћу на околна српска села. До почетка српског устанка 27. јула 1942. године, према свједоцима, усташе из Кулен Вакуфа су убиле у: селу Рајновцу (половином јуна) 27 и 18 похватали на путевима, селу Орашко Брдо 36, селу Великим Стијенама 9, селу Пркосима са Човком 16 итд.

Крајем јула устаници нападају на колону од 150 усташа упућених из Кулен Вакуфа према селу Човка. Убијено је 20 усташа и заробљено 13 пушака, највриједније што је у то вријеме могло обрадовати слабо наоружане устанике. Жуљевите руке српских сељака дохватиле су се пушака да узору бразде слободе. Када су српски устаници крајем августа 1941. истјерали усташе из Кулен Вакуфа нашли су гробницу са око 950 српских лешева шти је довело до освете над заробљеним злочинцима али и цивилима.

Нека од имена куленвакуфских усташа су: Авдо Буржић (Кулен Вакуф), Бего Кадић (Кулен Вакуф), Ахмет Кадић (Кулен Вакуф), Махмут Кадић (Кулен Вакуф), Хућа Зелић (Кулен Вакуф), Мехо Мушета (Кулен Вакуф), Мустајбег Куленовић? (Кулен Вакуф), Реуф Куртагић (Кулен Вакуф), Хилмија Алтић (Кулен Вакуф), Хурија Алтић (Кулен Вакуф), Мумага Мехаџић (Кулен Вакуф), Махмут Куленовић (Кулен Вакуф), Ибрахим Пехливановић (Кулен Вакуф), Мухо Бибановић (Кулен Вакуф), Мухо Исламагић (Кулен Вакуф), Аган Козлица (Орашац), Бего Козлица (Орашац), Козлица Хусо (Орашац), Алаго Русаџић? (Орашац), Мујаго Шушњар-Вукалић (Орашац), Адем Куленовић (Орашац), Есад Хукић (Орашац), Рамо Глумац (Орашац), Осман Глумац (Орашац), Реџо Хаџић (Орашац), Ибрахим Војић (Орашац), Бехрам Џафица (Орашац), Алија Башић? (Орашац),  Мехо Мешић? (Орашац), Ахмет Рамула Бећин? (Орашац), Хусеин Мешић (Орашац), Мешић Суљо (Орашац), Орић Расиф (Орашац), Шабег Реџо (Орашац), Карпуш Џаџо (Орашац), Хоџић Ислам (Орашац), Шабетић Реџо (Орашац), Шабетић Џафица (Орашац), Кајић Ибрахим (Орашац), Кајић Расиф (Орашац), Мушетић Џаџо (Орашац), Алибакчевић Адем (Орашац), Ступац Сулејман (Орашац), Ступац Хусеин (Орашац), Хрњица Ибрахим (Орашац), Куленовић Реуф (Кулен Вакуф), Вајић Ахмет (Орашац), Вајић Мухо (Орашац), Делић Хусо (Орашац), Делић Мухо (Орашац), Вајић Кадрија (Орашац), Вајић Велага (Орашац), Мушета Џаја (Орашац),[17]

Муслимани су били свијесни да у Босанској Крајини власт НДХ почива на њима. Зато се представници приједорских муслимана жале муслиманима у врху НДХ због слабог запошљавања муслимана у државној служби иако је „посље истјеривања Срба остало довољно мјеста“, а „преко 75% свих домобрана и частника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они сносе највише терета око очувања обстанка ове државе.“[18] Према одређеним процјенама у усташким јединицама на простору данашње БиХ, муслимани су учествовали са преко 50%  од укупног броја усташа.[19]

Када је КПЈ успјела да већи дио српских устаника на подручју Босанске крајине стави под своју контролу и формира партизанске јединице, првих година рата одзив муслимана у партизане био је занемарљив. Иако су комунисти истицали да се боре за „братство и јединство“, оптуживали пријератну монархију да је угњетавала муслимане и Хрвате и да је спроводила српску хегемонију, иако су истицали да се боре и против четника и слично, муслимани су радије остајали у формацијама НДХ или су се држали резервисано. Тако да су до краја рата муслимани дали већи допринос опстанку НДХ него борби за слободу свих народа или оно што је данас модерно рећи – антифашизму. Ријечи једног муслиманског сељака забиљежене у партизанском извјештају из новембра 1943. године, сликовито говори о ставу муслимана према антифашизму: „Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.“[20]

У току свих великих офанзива хрватских и њемачких снага на партизанске територије у Босанској крајини, припадници муслиманског народа су узели учешће у тим борбама као војници домобранстав или усташке војнице, а често и као припадници усташких милиција. Тако је остало записано да су током велике њемачко-хрватске офанзиве на Козару 1942. године, муслимани из Козарца пљачкали напуштена српска села: „Исто тако настала је општа пљачка у селима око Козаре и све што пронађу одвозе. Чак грађевни материјал купе муслимани из Козарца.“[21] Чак је било случајева да се неко од Срба успије пробити из Козаре и доћи у своје село. Они који су се уздали у помоћ комшија муслимана често су се знали преварити. Тако је младић Миро Ненандић из Горњих Гареваца, након што с евратио на спаљено домаћинство, обратио комшијама Грозданићима за помоћ. Умјесто да му помогну, „Ахмед Грозданић и његови укућани Грозданић Бехлил и Халил те Мајданац Мехо и Селимовић Але одвели су“ Ненадића у Козарац гдје му се губи траг.[22]

Муслимани су учествовали и у истребљењу Срба у логорима смрти које је основала НДХ. У комплексу логору Јасеновац према изјавама свједока, налазиле су се и јединице у којима су били муслимани. Из Херцеговине је била 13. сатнија која се састојала од Хрвата и Муслимана и 17. сатнија која се састојала од муслимана из Јајца. Међу највећим кољачима у Јасеновцу препознати су неки Мујо и Шабан.[23]

Било је примјера и гдје су муслимани долазили у разорена српска села да наводно помогну преживјелим цивилима у орању и сличним пословима, а све у организацији КПЈ. Међутим, након орања знали су довести усташе да дотуку српске цивиле који су преживјели раније покоље. Такав случај је био у српским селима у близини муслиманског села Орахова које се налази између Козарске Дубице и Градишке. О тим орачима из Орахове 1943. године, Славко Ђекановић  рођен 1929. у Међеђи код Босанске Дубице свједочи: „Партизани су из Орахове мобилисали те муслимане и десетак кола да се народу узоре и посије нешто баште. Били су ту 5-6 дана па су отишли, а требала је доћи друга смјена партизана. Одмах сутрадан ујутро су удариле усташе испод шуме. Водили су их ти муслимани који су били овдје и орали. Све су рекли гдје ко има…. То јутро затекли су дјецу и жене и поклали их. Било је ту и избјеглих и домаћих људи одавде. То није убијано оружјем! То је клато!“[24]

Ово је само један мањи дио примјера који указују на учешће припадника муслиманског становништва Босанске Крајине у Геноциду над Србима у НДХ. Данас је на снази покушај, да се злочини над Србима негирају или за њих оптуже искључиво хрватске усташе или неименовано фашисти. Званично Сарајево настоји да промовише тезу да су муслимани у апсолутној већини били на страни антифашизма, да су помагали и Србима, те да нису прихватили НДХ као своју државу. Поред мноштва доказа о директном учешћу муслимана у Геноциду над Србима у НДХ, ту су и свједочења муслимана који су били у КПЈ и партизанском покрету. Један од њих, генерал Хамдија Омановић изјавиће на трећем засједању ЗАВНОБИХ-а 26. априла 1945. у Сарајеву између осталог и „ми Муслимани морамо признати да се огромна већина Муслимана нашла на страни окупатора.“

[1] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 37.

[2] Исто, 47.

[3] Stojan Makić, „Okupacija i zločini ustaša i pripreme za ustanak u Sanskom srezu i okolini Gornje Sanice“, u: „1941-1942. u svjedočenjima učesnika narodnooslobodilačke borbe“, Beograd 1975, 447.

[4] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 36, фуснота 49.

[5] Цитата доступан на сајту Заборављени коријени.

[6] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 70-73.

[7] Vladimir Dedijer, „Dnevnik 1941-1945.“, Knjiga 1, Peto izdanje, Rijeka 1981, 378, 380.

[8] Branko J. Bokan, „Srez Sanski Most u NOB 1941-1945. godine“, Sanski Most 1980, 84-101.

[9] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 2021, 41.

[10] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, Приједор 2018, 144, фуснота 392.

[11] “Svim stanovnicima opština Ljubija i Suhača i svim poštenim Muslimanima i Hrvatima“, Štab I bataljona II krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, 4. april 1942, Memorijalni muzej na Mrakovici, F2/110.

[12] „Изјава избеглице из Приједора о усташком масовном убијању и пљачкању Срба у Приједору и околини, и покатоличавању преосталих“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 312-313.

[13] „Изјава групе избеглица о масовном убијању Срба од жандара, усташа и муслиманских цивила у Стабанџи и другим селима око Велике Кладуше у јулу и августу 1941.“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 323.

[14] Branko J. Bokan. „Prvi krajiški NOP odred“, Beograd 1988, 58-59.

[15] Изјава избеглице из Босанске Крупе о депортовању у логор Госпић и масовном уништењу Срба у Босанској Крупи и околини од усташа и муслиманских цивила у јулу и августу 1941.“, у: „Усташка зверства -Зборник докумената, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020, 320-321.

[16] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 2021, 99.

[17] Борис Радаковић, „УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Кулен Вакуф“, доступно на ЛИНКУ.

[18] „Predstavka vakufsko-mearifskog povjerenstva u Prijedoru od 23. septembra 1941. upućena nekim uglednim muslimanima o zapostavljanju muslimana Hrvata u NDH i njihovoj upotrebi za zlodela nad Srbima“, u: „Zločini na Jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, Zbornik dokumenata, I, Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, Beograd 1993, 725-729.

[19] Srećko Đaja, Politička realnost Jugoslovenstva (1918 -1991) – S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo – Zagreb, 2004, 260.

[20] Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, u: „Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, IV, knj. 19, Beograd 1959, 172.

[21] Milorad Pekić, Dragutin Ćurguz, „Bitka na Kozari“, Prijedor 1974, 143-144.

[22] АБиХ, З.К.У.Р.З, К. 12, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, злочинац Грозданић Мухарем, З.К.У.Р.З, Инв. број 689.

[23] Изјава Драге Свјетличића из Добоја, у: „Јасеновачки логор – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2020, 205.

[24] Тања Тулековић, „Књига из тишине – Усташко злочин геноцида у селу Међеђа, 1941-1945.“, Јагодина-Козарска Дубица 2018, 73-74.

Преко друштвених мрежа, разних медија, одређених политичких организација,  али некад и из пера историчара који симпатишу комунистички покрет, можемо читати да су у великој њемачко-хрватској офанзиви на Козару 1942. (10. јун-18. јул), као савезници њемачких и хрватских снага учествовали и српски четници. Заговорници четничког учешћа у офанзиви на Козари често се позивају на њемачке изворе, који наводно, наводе да су и четници атаковали на партизане и српски народ на Козари. Зато ћемо овдје да анализирамо њемачка документа о офанзиви у којима се наводно спомињу и четници.

Фридрих Штал, главнокомандујући велике њемачко-хрватске офанзиве на Козару у прољеће-љето 1942. године, издао је Проглас пред офанзиву (5. јун) у којем даје на знање да у току офанзиве преузима власт у своје руке на оперативном подручју борбене групе „Западна Босна“ и да „Њемачке и хрватске чете на операционом подручју западне Босне стоје под мојом заповједи.“ Као што видимо, не спомиње никакве четнике, што је недвосмислена  потврда да четници нису учествовали у офанзиви на Козару. То ипак не смета неким острашћеним неокомуниситма да тврде како сe под „хрватске чете“ може мислити и на четнике, зато што су неке четничке јединице потписале споразуме  са НДХ и Нијемцима о ненападању и борби против комунизма. Пренебрегавају чињеницу да се у свим хрватским и њемачким документима четници наводе посебно у односу на друге зараћене стране.

Према једном њемачком извјештају, четници су 13. јуна водили борбе са партизанима на простору око Бронзаног Мајдана.[1] То симпатизери комуниста користе као доказ да су четници као савезници учествовали у офанзиви на Козару. Међутим, на карти коју доносимо испод текста, види се, да су партизанске снаге биле дошле до Бронзаног Мајдана, Бистрице и Пискавице, угрожавајући четничку територију, тако да су четници морали да воде борбу против партизана који су били у офанзиви. Подручје око Бронзаног Мајдана је једна мања област јужно од ријеке Сане, дакле изван Козаре. Такође, може се поставити питање због чега се партизанске јединице форсирају да са Козаре иду на друге територије, остављајући Козару слабо заштићену од усташки упада из Јасеновца и других усташких упоришта.

У извјештају Штаба Другог крајишког одреда о борбама на Козари , од 13. јула 1942, помиње се да су у борбама за Приједор10. јуна учествовали и четници на страни Нијемаца и Хрвата, те да је том приликом убијено неколико четника и један четнички командант. Међутим, према наређењу Штаба оперативне групе „Западна Босна“ напад на Приједор изводила је група под командом Фридриха фон Ведела у чијем саставу се налазило 7.553 воника, од тога 3.121 њемачки и 4.432 хрватска војника, док се евентуалне четничке јединице не помињу зато што нису ни учествовале у нападу на Приједор.[2]

Генерал Штал који је 5. јуна у свом Прогласу прецизирао које снаге су под његовом командом и тамо није наве четнике, на крају офанзиве је располагао са подацима о броју страдалих војника под својом командом. Међу њима је Нијемаца: 69 мртвих, 160 рањених и 7 несталих; Хрвата: 445 мртвих, 654 рањених и 498 несталих. То што не наводи четнике међу жртвама своје војске не значи да су они били отпорни на метке, него да нису ни учествовали у борбама на Козари.[3] Чак, у том документу се каже, да се четничке снаге које се налазе између Сане и Јајца сумњиво држе зато што су „веома узнемирене због акција изведених у готово сасвим чистим православним подручјима западне Босне.“[4]

Око наводног ангажовања четника током офанзиве на Козару, партизански официри, Мирко Пекић и Драгутин Ћургуз у књизи „Bitka na Kozari“ пишу:

„На радним картама штаба борбене групе ‘Западна Босна’ приказано је 1000 четника Раде Радића на Црном врху, 300 четника Тешановића на Чемерници и двије чете четника Дреновића на Мањачи“.

На основу ових података није тешко закључити, да су наведене четничке јединице биле далеко од Козаре, односно да су се налазиле на својим теренима око Бање Луке, Челинца, на Мањачи и Чемерници. Другим ријечима, четничка нога није ни крочила на Козару, а камоли да је клала српски народ. Чак и поменути аутори дозвољавају могућност да се радило  „о индиректном учешћу четника, односно да су „Споразумом са усташама и Нијемцима они преузели на себе дио положаја за одбрану Бањалуке и на тај начин омогућили масовније учешће усташко-домобранских јединица на Козари“.

Разумљиво је, да они као комунисти и учесници рата, морају некако да увуку и четнике у причу о Козари, јер је комунистичка пропаганда настојала у току и након рата, да изједначи четнике са усташама. У томе се није имало мјере, па тако након завршене офанзиве на Козару и огромног страдања српског становништва, комунисти на својим састанцима као главне непријатеље виде четнике, а не снаге НДХ. Сматрамо да то довољно говори о идеолошкој острашћености комуниста која се некако морало оправдати и преко литературе настале након рата у комунистичкој Југославији. Али, зато у збиркама записаних сјећања учесника рата са Козаре и околине, објављених у 6 томова, нема помена да су четници учествовали у борбама или злочинима на неком дијелу Козаре у току поменуте офанзиве.

Зато њемачки извори јасно кажу да су четници себе видјели као заштитнике српског народа или како пише у извјештају 714. дивизије из септембра 1942: „Четничке јединице себе виде као чуваре српског народа у Хрватској и осећају се позваним да заштите православно становништво од напада усташа. Понашање према њемачком Вермахту тренутно се може описати као потпуно коректно.“

Са друге стране, има извора који нас супућују да су локални четници у којима је било и оних који су из партизана прешли у четнике, а који су се углавном налазили у селима јужно од путне комуникације Приједор-Бања Лука, настојали да спасу што више затворених Срба или да одврате хрватске власти од отимања српске имовине. Такав је случај са ослобађањем српских сељака из логора „Циглана“ у Приједору. У првим данима августа 1942. године, из логора с епочињу пуштати преживјели цивили. Тако је 7. августа,  кућама у село Бистрицу, послато „700 жена и дјеце“. По свједочењу спашених, за Србе су се заузимали локални четници.

Један од пуштених сељака из Бистрице, Миличевић Чедо, свједочи: „Био сам два мјесеца у Приједору, да није било четника, ми би били побијени, сви.“ На ово се надовезује и свједочење Јована Паспаља: „Ти су људи (четници) инсистирали за логор Приједор, да се не би побили људи. Они су долазил, тај Осте (Осте Радуљ), тога сам знао, а и ћаћа ми је причао да је он долазио интервенисати код те команде.“[5]

Четнички командант Вукашин Марчетић, трудио се да пријетњама упућеним хрватским властима заштити српско становништво села Буснова, Томачице у Гаћана. О томе можемо сазнати из извјештаја Жупске редарствене области у Бањалуци:

„Котар Приједор. Котарска област у Приједору примила је дана 11. новембра 1942. сљедећи допис: ‘Штаб Мањачког пука Мањача’ број: службено, 9. новембра 1942, на терену. Среском начелству Приједор. Данас ми је моја патрола предала, г. Баче Мату и Вершића Марка, који су упућени у српска села Буснове, Томашицу и Гаћане, тиме да тамо пописују неке залихе жита. Наслову напомињем да се у тим селима извршени пописи вишкова житарица и биће подјељени по оним селима и оним људима који су хрватске власти и усташке власти опљачкале, а која су то села ваљда вам је то познато, и у њима сте показали ‘хиљаду година хрватске културе’. Напомињем, да ће сваки онај који пође са сличним намјерама прије него се подмире опљачкани Срби бити сматран као пљачкаш српског народа и према њему ће се поступати према четничким прописима – законима. Ако будете употријебили силу одговорићу силом, па коме опанци коме обојци, а четници када бране свој народ не боје се смрти. Вук. Ј. Марчетић.“[6]

[1] National Archive Washington, T501, roll 248, frame  289   https://www.znaci.org/images/NARA/T501_248_0289.jpg

[2] Марко Јанковић, „Дубички 20. вијек“, Бања Лука 2018, 62.

[3] “Mjesečni izvještaj borbene grupe ‘Zapadna Bosna’ od 6. avgusta 1942. komandujućem generalu i komandantu u Srbiji o vojno-političkoj situaciji u zapadnoj Bosni i Baniji i mjerama koje treba preduzeti za uništenje partizanskih snaga“, Zbornik dokumenata…, Dokumenti njemačkog rajha, tom XII, knjiga 2, 614.

[4] Исто.

[5] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018, 245, фуснота 614.

[6] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018, 245-246, фуснота 614.

Однос муслиманског живља према партизанима у селима око Санског Моста, Љубије и Босанског Новог био је резервисан. Крајем 1943. године, муслимани наведеног подручја, још увијек нису били спремни да масовније помогну партизанску борбу иако се партизанско политичко вођство трудило да шири идеју „братства и јединства“: „Важно је уочити да наши људи нису вични радити са тим заосталим и вјерски фанатизираним масама. Изједначују поступак према онако политички заосталим муслиманима са борбеним српским живљем. Али ствар са муслиманима, као и са селима око Санског Моста па преко Љубије све до Новог, добро се развија. Муслимани помажу нашу војску, понеки уђе и у наше јединице, али још масовно неће. Карактеристична је изјава једног муслимана који каже: ‘Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.’ То може бити и неки прокрадени непријатељ у наш крај, али то је и разумљиво.“^[1]

Велики број рудара, углавном муслимана и Хрвата, напустио је Љубију крајем октобра 1943. године, када су партизани ушлу у то мјесто. Њих 716 је избјегло у Приједор, док је знатан број  (око 150) био мобилисан у СС јединице. Пошто су избјегли рудари из Љубије живјели у тешким условима, један дио је премјештен на рад у Зеницу, а одређен број рудара се самоиницијативно вратио својим кућама у Љубију и околину.^[2] Иако је било јасно да се рат не одвија у корист НДХ, незнатан број рудара је ступио у партизане. Комунисти нису успјели да масе рудара несрпског поријекла чвршће вежу за себе. Без обзира на слаб и закашњели одзив несрпских маса у устаничке редове, а на примјеру Љубије се то добро види, у партизанским извјештајима писаним од стране комуниста, српски устанак се представљао као устанак свих народа у којем се боре „најбољи синови свих наших народа“.^[3] Оваквим извјештајима, макар они били и из 1944. године, умањивао се значај српског народа у борби за слободу. Поред љубијских рудара и већина муслиманског становништва из села Бишћани, Ризвановићи и Хамбарине, побјегла је са усташама у Приједор.^[4]

Током 1943. и 1944. године, имамо и примјера убацивања њемачких шпијуна у партизанске редове. Тако је половином 1943. године, у редове Првог батаљона Шесте крајишке НОУ бригаде, добровољно дошао неки обућар Шериф родом из околине Приједора. Његово понашање је од почетка изазивало сумњу. Због тога је пребачен у чету команданта Вељкина Врућинића „да га увојничи и дотјера као борца – војника.“ У вријеме док је чета логоровала у селу Ризвановићи (јануара или фебруара 1944) Шериф је тражио и добио одобрење да оде у посјету својој дјевојци. Исте вечери усташе из Приједора су напале школу у Ризвановићима у којој су се налазили партизани. Сумњало се да је Шериф издао своје саборце. Ипак, из Приједора је стигла вијест да се неки заробљени партизан, испоставиће се Шериф, јуначки држао док су га водили и тукли кроз Приједор. Након мјесец-два Шериф се вратио у своју чету. Испричао је како је био заробљен, како су га тукли и како је побјегао из затвора. Неколико дана од повратка, Шериф је ухваћен  у тајном разговору са једним цивилом. Ипак је био шпијун што је и сам признао. Казна је била смрт: „Учинио је једну издају – злочин и више није стигао.“^[5]

Уз мање дораде преузето из књиге: Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 86-87.

[1] „Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda  – Borbe u Bosni i Hercegovini 1943 god, IV, knj. 19, Beograd, 1959, 172.

[2] M. Kolar-Dimitrijević, “Rudnik željezne rude ‘ Ljubija’ za vrijeme okupacije”, Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji (1941-1945) radovi sa naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 1977, Prijedor, Prijedor, 1980, 372.

[3] „Izvještaj Štaba Petog korpusa od 24. maja 1944. Vrhovnom štabu NOV i POJ o proslavi Godišnjice formiranja korpusa“, Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda  – Borbe u Bosni i Hercegovini 1944 god, IV, knj. 25, Beograd, 1965, 372.

[4] Р. Пузигаћа, „На положају у Бишћанима“, Шеста крајишка НОУ бригада – Ратна сјећања, Београд, 1985, 514.

[5] С. Родић, „Чета је опкољена – издаја“, Шеста крајишка НОУ бригада…, 516-518.

У вријеме када се фалсификују догађаји из Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, дешавања на подручју источне Босне из тога периода се највише експлатишу у релативизацији Геноцида над Србима у НДХ. Најсвјежији примјер је извињење директора Меморијалног центра Сребреница Емира Суљагића за злочине над Јеврејима које су починили муслимани са акцентом на припаднике 13. Вафен СС брдске дивизије „Ханџар“. Према његовим ријечима ти који су починиле злочине над Јеврејима „nisu to činili u naše ime. Njihova djela ne govore u naše ime ni danas. Naš narod i zemlja su bili porobljeni i pod okupacijom, naš glas je bio ugušen.“ Овим Суљагић прешућује да је врх вјерског и политичког дијела муслимана у БиХ стао уз НДХ, а још више уз њемачке нацисте од којих су тражили и подршку за своју аутономију. Чак су новембра 1942. године окупљени у „народном одбору“ писали Хитлеру гдје су између осталог навели како „ниједна етничка група, ниједно племе, а исто тако ниједан народ у читавој Европи није са више привржености осетио и разумео Ваш гигантски покрет за успостављање новог реда у Европи, као ми Босанци, муслимани Босне.“[1]

За много масовније злочине муслиманских усташа и усташких милиционера над Србима источне Босне није се до данас нико извинио из реда муслиманског народа. Ти злочини су забиљежени у изворима свих зараћених страна, тако да су непобитне чињенице пред свима онима који желе објективно да сагледавају то питање. Међутим, примјетна је тенденција истицања четничких, а негдје и партизанских злочина над муслиманским становништвом источне Босне. Није спорно да се пише и о тим злочинима, али не на начин да се тиме релативизује Геноцид над Србима у НДХ и скрене пажња са муслиманских злочинаца. Такође, треба имати у виду да су злочини српских устаничких формација према муслиманском и хрватском становништву у НДХ, углавном дошли као израз освете за злочине које су претходно учинили припадници војних формација НДХ. Та чињеница не оправдава злочине над муслиманима, али их ставља у историјски контекст. Зато ћемо у овом тексту покушати да укажемо на злочине које су починиле муслиманске формације у служби НДХ и Нијемаца на подручју Подриња. Ти злочини су познати људима од струке који се баве поменутим питањима, али лаичка јавност је недовољно упозната с њима.

Код аутора који долазе из Федерације БиХ присутна је тенденција, посебно када је ријеч о муслиманским милицијама, да се оне представе као сеоске страже или заштите села тј. муслиманска самоодбрана од четничких формација, али и других војних формација које су крстариле територијом НДХ. Колико су ови аутори пристрасни показаћемо на примјеру села Пурачић код Тузле. Наиме, тузлански жупан Рагиб Чапљић „је у другој половини септембра 1941. окупио овећи збор људи у Пурачићу, гдје је окупљеном народу говорио о стању и приликама у Босни и широј тузланској регији. Том пригодом заговарао је формирање локалне муслиманске легије”.[2] Да су сељаци у Пурачићу знали каква је ситуација у Босни и Херцеговини, свједочи нам изворна грађа на основу које сазнајемо да је већ у јуну 1941. године у Пурачићу постојао усташки табор. Њега су, између осталих, чинили Дилавер Дедић, Хабибија Дедић, Абдулах Дудић, Фуад Сулејмановић, Махмут Шабановић, Хусеин Фатушић, Мурсел Заимовић, Мухамед Бачић и Џемал Османовић. Ове усташе су заједно са локалним оружницима (жандарима), одмах након њемачке објаве рата СССР-у, почеле са хапшењем угледних Срба, а почетком августа учествовале су у злочинима над Србима у Пурачићу. Исте усташе су у септембру 1941. године запалиле српска села Сизје и Милино Село: „Том приликом су побили око 50 лица, а стоку опљачкали и отерали у Пурачић у усташки табор.”[3]

На основу овога можемо закључити да је поменути Рагиб Чапљић муслиманске сељаке из Пурачића припремао на одбрану од одмазде четничких снага. Према томе, крваво коло злочина и одмазде на простору источне Босне не може се дефинисати, како то неки аутори тврде, четничким планом истребљења свих муслимана на простору данашње Босне и Херцеговине (БиХ).[4] Још мање можемо прихватити став неких страних историчара по којем су Срби у Тузли под управом поменутог „великог жупана Рагиба Чапљића” били „сигурнији него другдје у земљи”.[5]

У љето 1941. године почињу масовни злочини над српским становништвом широм НДХ. Подручје источне Босне било је једно од најстрадалнији током тих ликвидација, али и жариште српског устанка. Један монструозан злочин забиљежило је између осталих и Родољуб Чолаковић, један од највиших функционера КПЈ токо Другог свјетског рата. Наиме, он пише да су усташе у задружном магацину у Дрињачи код Зворника, поклали одређен број Срба и то над једним буретом. Према ријечима неке старице чија су три сина тад убијена, усташе су хтјеле „да то буре напуне српском крвљу и да га пуна пошаљу некаквом поглавнику, змија га за срце ујела, дабогда.“[6]

Исто је забиљежио и Перо Ђукановић, прво четнички,а касније партизански командант: „Украј магацина налази се једно овеће отворено растово буре, у коме се затекло око 150 литара људске крви. Жртве су биле затворене у већа одјељења на магацинском задружном тавану. Одатле су биле извођене у посебну празну просторију и скидане до гола. Свођене су низ степенице те клате над буретом крви. Џелати су над појединцима искињавали посебан звјерски ћеиф. Тако су неким сјечене руке, ноге и други дијелови тијела, ваљда да допуне буре, јер су се већ пјани изговарали да пошаљу поклон Анти Павелићу, поглавнику, у Загреб.[7] О истом злочину говорили су и свједоци пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача, након Другог свјетског рата. Свједоци су познали неке од злочинаца који су учествовали у овом и другом злочинима над Србима тога краја, а то су били: Хасан Кекић, Плејић Ђуро, Илија Тадић, Мујо Пашалић, Мехмед Пашалић, Зајид Османовић, Ислам Османовић, Мехо Бегановић, Рифет син Азиза из Нове Касабе који је након рата према ријелима свједока био милиционер у Власеници. То је било могуће из тога разлога што су многи припадници муслиманских легија и милиција прешли у партизане. Тако је поменути Родољуб Чолаковић записао да је нпр. већина муслимана из „Муслиманске легије“ Мухамеда Хаџиефендића из Тузле, прешла у Тузлански партизански одред.[8]

Кад смо код Зворника, на том подручју почев од августа 1941. године, дешавали су се масовни или појединачни злочини над Србима. Злочинци су углавном долазили из реда локалних муслимана. На том подручју је од фебруара 1942. године, до септембра 1944. године, дјеловала је муслиманска легија под вођством Арапаџић Мехмеда родом из Херцеговине. Његoва легија имала је упоришта у муслиманским селима око Зворника. Испод представљамо списак познатих злочинаца са подручја Зворника и околине:

У Шековиће су из Власенице упадале усташе под вођством Чатовић Мурата, Пасарић Стјепана и Мехе Смајића. Пљачкали су, хапсили и убијали Србе. То је довело до устанка српског народа на том подручју у августу 1941. године. И усташе из Кладња под вођством Авдана Хасића и Таиба Ђозића упали су у Шековиће јуна 1943. године. Том приликом су, према причању свједока, „пљачкали, силовали дјевојке, запалили цркву, школу, болницу, касарну, и још десетак кућа, а кога су год ухватили у селу, заклали су или стрељали.“[9]

Муслимани Братунца дочекали су Нијемце са усхићењем и свечано. Убрзо је формиран усташки табор којег су чинили: Етхем Ефендић, Реско Ефендић, Осман Ђогаз, Осман Верлашевић и неки Рахман. Усташе су одмах приступиле хапшењу Срба, а само хапшење „вршили су мјештани Муслимани који су у општини добивали пушке и смењивали се на стражи“.[10]

Збиљежени су случајеви недисциплине муслиманских злочиначких формација, па су их чак власти НДХ понекад разоружавале као у овом случају:

„По горњем питању, овде је поново указивано државном секретару Кватернику да се показује како Муслиманска легија није адекватна да извршава задатке које јој је наменила хрватска влада. На основу вишекратног указивања на кршење закона и зверства ове легије, сада је од стране државног секретара Кватерника предузета енергична акција. Тако је 28. 4. 1942. командант једне Хаџиефендићеве јединице због недисциплинованог понашања у Власеници осуђен на преком суду и стрељан од стране усташа. Његова јединица од око 160 легионара била је разоружана. Исто тако је била разоружана и једна јединица муслиманске милиције у Рогатици а разоружавање једног батаљона постављеног дуж Дрине који броји око 700 људи је у току. Намерава се да се у року од 3-4 недеље разоружа цела Муслиманска легија (отприлике 3000 људи) и да се они добри елементи, који су вољни да се касније понашају дисциплиновано, прикључе усташама.“[11]

Срби избјегли из Фоче у Србију, свједочили су о звјерствама муслиманских усташа:

„Првих дана место Фочу окупирали су Талијани. Они су остали у фочи око 15 дана. За њихово време био је у Фочи за Србе сношљив живот. Талијани нису никога дирали. После тога времена, Талијани су се повукли, а у Фочи успостављена је усташка власт. Сами мештани, који су у великој већини Муслимани, организирали су усташки логор. Први усташки логорник у Фочи био је Муслиман Алија Гогалија, лађар, који је после од четника убијен. Међутим главни усташки вођа у Фочи у самом почетку био је Хајровић, старешина среског суда у Фочи. Од других усташа Фочана, наводим још и ова лица: Мујагу Кукавицу кафеџију, Лојо шустер, браћу Хатибовић трговци, Мухамеда Авдагића трговца и др.

Усташке власти одмах су отпочели вршити терор над Србима. Поједини усташе упадали су ноћу у српске куће и вршили преметачину. Код тих преметачина пљачкали су Србе и односили им из куће ствари које су се усташама свиђале.“[12]

На подручју Сребренице у Другом свјетском рату, живот за Србе био је такође угрожен од усташа, а међу њима већину су чинили муслимани:

„У априлу 1942. године, када су усташе навалили да кољу невини народ, том приликом дошли су у моју кућу и отерали из куће моју жену Ружу, стару 21 годину, једно женско дете, старо 2 године, моју снајку Ангелину, стару 37 година и моју мајку Јованку, стару 50 година, где су их отерали од куће 500 метара и побили их, где су ми мајку уболи ножем 13 пута и она је се случајно из оне камаре убијених одваљала у један поток и била је у животу 3 дана, одатле се дигла и дошла кући. У кући сма је нашо и мени је сву ствар испричала шта је са њима било и ко их је побијо. Са ових четворо је убијено још четворо, то јест, мој брат Петар, стар 17 година, Алекса, стар 9 година, братић Бошко, стар 8 година и сестра Даринка, стара 14 година. Са истим је убијено још троје из села Забрђе, срез власенички, који су били избегли од куће. На овом месту је убијено још тринаест особа из мога села.

Ја сам после смрти моје мајке тужио у усташкој команди ове који су ми побили чељад и њих је Хрватска власт затворила у затвор у Тузли, и приликом напада на Тузлу од стране Народно Ослободилачке Војске 1943. године, они буду пуштени из затвора, то јест, од стране Народно Ослободилачке Војске, јер нису другови знали зашто су ови кољачи затворени.

У убијању ових особа су били: Бекто Смаиловић из Миличевића, Алиспахић Мујо, син Заиров, Ћамил Цврк, Мухарем Зукић, Ибро Зукић, сви су из села Миличевића, општине сребреничке. Ови сви кољачи се и данас налазе у шуми где их чељад, то јест, њихове задруге хране.“[13]

И у јулу 1944. године Срби око Сребренице били су изложени покољима муслиманских усташа:

„У јулу 1944. године, када је Судар, чувени кољач, навалио да коље невини православни народ, том приликом дошле су усташе са легијом Мује Омеровића и Арпаџића у Кравицу и напали Н(ародни) О(слободилачку) В(ојску) у селу Поповићи, гдје су другови одатле одступили за село Хрнчиће. То је било 3. јула 1944. године, и кад су другови одступили, усташе уз помоћу легије Мујине и Арпаџића, навале да кољу невино цивилно становништво, гдје су поклали 96 невиних људи, жена и дјеце. Ја сам се десио у својој кући и одмах сам побего из куће у шуму и ту се мало склонио од усташа за децом и женом. Али, по несрећи, наиђу на нас усташе, т(о) ј(ест), Осман Верлаш(евић) из Братунца и Мустафа Хоџић из Побуђа, општина Кравица, срез Сребреница, и још један са њима, где нас Мустафа хтеде да побије, али на нашу срећу нас Осман Верлаш(евић) одбрани од сигурне смрти. Осман Верлаш(евић) се сада налази у затвору у Тузли, а Мустафа Хоџић се налази код куће у Побуђу. Како сам нагласио да су оба учествовали у покољу невиног становништва у Поповићима-Кравица. Кад нас је Осман одбранио ја сам са децом и женом се преместио на друго место, где сам се на срећу спасио. Ја сам овог кољача једном јављо опономоћеништву О(дељења за) З(аштиту) Н(арода) у Зворнику, што другови нису до сада ништа предузели.“[14]

И у Рогатици муслиманске усташе су предњачили у злочинима над српским становништвом:

„Чим је отишла немачка војска из Рогатице, дошао је тамо од некуда из Хрватске неки Маркић Иван, који је још тада носио униформу поручника југословенске војске. Он је одмах организовао усташки логор и таборе у срезу рогатичком. У усташке редове ступили су само Муслимани из рогатичког среза…

Тако су усташе једног дана под водством Думоњић Зулфе, земљорадника из Думоњића, Оџића Мује земљорадника из Шетаровића и Дуре циганина из Рогатице дошли у село Загорице, где су убили Штицу Љубисава земљорадника његову мајку Јоку и Жижовић Саву удову. Опљачкали су кућу Жижовић Милана, који је пред њима побегао у шуму, а затим су му кућу и господарске зграде запалили…

Из Живаљевине отишли су у Рогатицу, где су упали у дућан Јанковића Алексе трговца. У дућану су нашли његову жену Загорку и две кћерке, старе између 12 и 14 година. Њих су са собом повели, а уједно су ухватили и Бартула Златану, кафеђиницу, па су их све скупа одвели у правцу села Гривци. Кад су дошли у близину тога села до места званог ‘Рудине’ ту су кћеркама Јанковић Загорке почупали косе плетенице, а затим их мучили и силовали пред очима њихове мајке и напослетку убили. После тога су убили и њихову мајку Загорку. Напослетку пуцали су у Бартула Златану, коју су ранили у раме и она је пала на земљу. Усташе, мислећи, да су и њу убили, отишли су даље, а Бартула Златана, када су се усташе удаљили, отишла је у суседно село Грувце, где је све ово испричала, а шести дан је и она умрла…

Чим су Срби видели, да ће сви изгинути од усташа, почели су бежати у шуме и тамо формирати четничке одреде за борбу против усташа…

Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Дуро, циганин из Рогатице, који је био командант једне усташке сатније и који је као усташа био најкрволочнији; Чаушевић Ејуб, трговац из Рогатице; Афизовић Авдо, поседник из Рогатице; Кабаш Илија, кочијаш из Рогатице; Јамаковић Амдија, поседник и трговац из Рогатице три сина од којих је најстаријем име Мустафа, који је усташки логорник, док двојицу млађих не знам имена; Пешић Ибрахим, земљорадник и лугар из Пашић Куле; Думоњић Зулфо; земљорадник из Думоњића; Оџић Мујо, земљорадник из Шоторовића; Чаплић Рагиб, велепоседник и бивши народни посланик, а сада велики жупник у Тузли; Машића Мује, трговца и земљорадника из села Кукавице три сина, од којих је најстаријем име Мехо, а другој двојици не знам имена; Катица, земљорадник из Крамер села; Девеџија Хусо, земљорадник из Жепе; Парница Хасан, земљорадник из Вратара, те још више других, чија имена не знам.“[15]

Сличних примјера има на стотине, а да и не спомињемо страдање хиљаде Срба на обали Дрине у марту 1942. године. У свим тим покољима српског становништва учествовали су припадници муслиманског народа који су припадали разним милицијама, усташким једницама, „Црној легији“, легијама и другим формацијама.

Слиједи „Списак припадника 29. усташке дјелатне бојне“, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату, Источно Сарајево-Бања Лука 2020:

[1] Vladimir Dedijer, Antun Miletić, „Genocid nad Muslimanima 1941-1945 – Zbornik dokumenata i svjedočenja“, (Sarajevo: Svjetlost, 1990), 251.

[2] Adnan Jahić, Muslimanske formacije tuzlanskog kraja u Drugom svjetskom ratu, Tuzla, 1995, 35.

[3] Архив Босне и Херцеговине (АБиХ), Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БиХ (З. К. У. Р. З), К. 227, Записник састављен16. септембра 1946. године у Тузли, срез тузлански, З. К. У. Р. З., Инв. број 58080. Као усташе и помагачи усташа помињу се још: Разић Кадрага, жандармеријски наредник Тадијанић Матија, Туфкчић Хусеин, Ватушић Мехмед, Сулејмановић Шабан, Баталић Јунуз, Ћатовић Заим, Дедић Рашид, Тињић Садик.

[4]Merisa Karović, „Muslimanske milicije u Bosni i Hercegovini 1941–1945”, Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, Sv. br. 1–2, Sarajevo, 2007, 54.

[5] Marko Attila Hoare, Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu, Zenica, 2019, 174.

[6] Rodoljub Čolaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata, knj. 2, Zagreb 1948, 15.

[7] Запис Пере Ђукановића Устанак на Дрини, приредио Здравко Антонић, Београд 1994, 65-66.

[8] Родољуб Чолаковић, Записи из ослободилачког рата, књ. 4, Сарајево 1951, 272.

[9] АБиХ, З. К. У. Р. З, К. 236, Инв. број 58015.

[10] АБиХ, З. К. У. Р. З, К. 204, Инв. број 56385.

[11] Из извјештаја полицијског аташе Ханса Хелма од 4. маја 1942. команданту полиције у Београду Емануелу Шеферу, у: „Усташка зверства-Зборник докумената (1941-1942)“, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020.

[12] Свједок Смрекић Мирослав из Фоче, у: „Босна и Херцеговина – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2022, 86-87.

[13] Свједок Станоје Стјепановића из Јежештице, општина кравичка, срез Сребреница, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату“, приредила група аутора, Источно Сарајево-Бања Лука 2020, 120-121.

[14] Свједок Митар Бојић из Оправдића, општина Кравица, срез Сребреница, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату, приредила група аутора, Источно Сарајево-Бања Лука 2020, 307-308.

[15] Изјава свједока Стеве Лубарде из Пљешевице код Рогатице, у: „Босна и Херцеговина – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2022, 127-130.