Није први пут да Марко Атила Хоаре, британски историчар који се бави истраживањем Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, доноси непровјерене или нетачне податке. О томе смо већ писали, погледати текст под насловом „Зашто Хоаре изврће чињенице о ослобођењу Приједора 1944.“

У својој преведеној књизи на српски језик „Genocid i otpor u Hitlerovoj Bosni – Partizani i četnici 1941-1943.“, Хоаре наставља са својим „чудним“ тумачењима догађаја из Другог свјетског рата. Књига је на енглеском објављена прије 17 година, а ове године објављено је њен превод на српски (босански како кажу у Сарајеву) језик и издању издавачке куће „Добра књига“ из Сарајева.

Морамо се одмах дотаћи наслова књиге. Знамо да је територија Босне, али и Херцеговине у току Другог свјетског рата била у саставу Независне Државе Хрватске. Дакле, није постојала никакава „Хитлерова Босна“, нити било какава друга Босна. Нетачан наслов већ од првих слова нас упућује да је пред нама дискутабилно дјело.

Оно што желимо да истакнемо у овом тексту јесте питање ликвидираних и погинулих усташа, домобрана и усташких сарадника у Приједору, након што су га партизани ослободили 16. маја 1942. године. Хоаре о том случају пише, а позивајући се на Смаила Чекића, да је ријеч о ликвидацији цивила: „Међутим, упркос намјерама комунистичких вођа, партизани су и даље били склони звјерствима, убијајући 227 цивила током заузимања и окупирања Приједора.“

За Хоареа је прво ослобођење Приједору у Другом свјетском рату „заузимање и окупирање“, а не ослободилачка акција. Исто је тврдила и пропаганда НДХ, тако да се можемо запитати да ли Хоаре има намјеру релативизације власти и злочина НДХ у Приједору? Али, оно најважније, јесте прича о наводно ликвидираним цивилима од стране партизана. Па, кренимо редом.

Прије напада партизана на Приједор, наређено је да се партизани морају држати часно према несрпском становништву: „С обзиром да је ово први пут да наше снаге заузимају град у коме је у већини муслиманско становништво (поред српског и хрватског) упозорујемо све одговорне другове….на држање према недужном становништву. Свака појава освећивања над недужним муслиманским становништвом сматраће се четничком издајом те, као и сваку пљачку, неред, капитуланство, харангирање, паникерство, кажњаваће се на лицу мјеста стријељањем.“^[1]

Већ у првим мјесецима српског устанка против НДХ, у устаничким селима на Козари формирани су народни судови у које су бирани виђенији сељаци. Ови судови су рјешавали неспоразуме, размирице и кривична дјела у селима.^[2] Поред народних судова постојали су и војни судови који су судили устаницима који би се огријешили о борбу и заробљеним непријатељским војницима.^[3] Није се толерисала самовоља појединих партизана ни у ослобођеном Козарцу (ослобођен марта 1942), који је током читавог рата био једно од најјачих усташких упоришта под Козаром.^[4] Тако је неколико партизана стријељано у Козарцу због самовољног прикупљања хране, међу њима и први командант ослобођеног Козарцу, Обрад Давидовић.^[5]

Током партизанске управе у Приједору дјеловао је и партизански војни суд. Предсједник војног суда био је Душан Гламочанин „Пеле“, а чланови Јосип Мажар „Шоша“ и Стефан Митровић. Због обавеза око организовања партизанских јединица, Мажар није стизао довољно да учествује у раду суда тако да је умјесто њега радио Владимир Немет „Брацо“. Ипак, на једном Прогласу „Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког народно-ослободилачког партизанског одреда ‘Младен Стојановић’“ стоји потписано име Мире Цикоте која је у то вријеме била на функцији секретара Мјесног комитета КПЈ.^[6]

О раду суда сазнајемо из записаних сјећања његовог предсједника: „Било је деликатно радити у суду. Није било друге казне осим смртне (стријељање). Настојали смо да будемо што објективнији. Сваког дана послије одлуке о осудама доносили смо огласе у којима је писало зашто је лице осуђено и каква је злодјела починило. Тежили смо да избјегнемо утисак о освети. Велика је штета што су документи са ових суђења нестали. Сјећам се како је један злочинац, неки Зеница, иначе носач, описао покољ. Наиме, њега су звали Зеница због тога што је раније био осуђиван и лежа у затвору у Зеници, а презивао се Хергић. Он је у детаље описивао како су вршени покољи, како је међу првима упао у Радетића кућу, како је узимао ствари , како су изводили људе на стријељање, како су узимали њихове ствари.“^[7]

Масовно учешће муслиманског и хрватског становништва Приједора у злочинима над Србима, довео је суд у тежак положај. Требало је са једне стране правично казнити све злочинце, а са друге то учинити тако да се остали народи не осјете угрожено. При томе комунисти су радили и на пропагирању идеје „братства и јединства“ народа, па је требало масе које су биле на страни НДХ привући партизанској борби. То је ишло веома тешко, а због тога или недостатка доказа, многи злочинци одговорни нпр. за злочине над Србима у љето 1941. године (Илиндански покољи), нису кажњени на адекватан начин.

У Прогласима војног суда у Приједору настојали су се описати сви злочини над српским цивилима и антипартизанска дјеловања осуђеника на смрт. Навешћемо неке од пресуда осуђеника на смрт:

„1) Рудолфа Чадека, припадника Њемачке народности, зато што је као активни члан културбунда, као вођа оружане њемачке банде у Приједору (маншафтфирер) био иницијатор многих злочина и зато што је стајао у шпијунској служби окупатора помажући злогласном крвнику Злобецу…

2) Јохана Гитлера, припадника њемачке народности зато што је као активни члан културбунда и као наредник њемачке оружане банде у Приједору извршио неколико убистава над невиним Србима…

3) Селимбеговића Есада, који је био један од главних криваца за смрт браће Радића, што је недвојбено установљено признањем самог Селимбеговића Есада, признањем његовог саучесника Мурића Ибрахима и свједочанствима других лица. Поред тога Селимбеговић Есад био је у шпијунској служби усташа, што је установљено документима из усташке архиве и признањем познатог агента и крвника Владе Матановића…

6) Грозданића Хасу, зато што је за вријеме усташког режима пљачкао српска села, што је установљено многим доказима.

9) Крвавицу Ивана, зато што је за вријеме усташког покоља у Приједору одвео на стријељање жељезничаре Дроњка и Бајића…

13) Павлешић Јулијану, зато што је за вријеме покоља над невиним српским становништвом града Приједора била доушник усташких крволока и водила их у село Орловачу, те показивала многе невине Србе, који су били стријељани…

14) Мршића Назифа, зато што је за вријеме усташког покоља закопавајући убијене Србе убијао оне, који су били само рањени.

15) Капетановића Ризу, зато што је био духовни подстрекач многих злочинстава, које су усташе извршили у Приједору над невиним Србима што се јасно види из многих пријава…, и коначно, што је био подстрекач окупљања усташких бандита и народних издајица и послије ослобођења Приједора.

16) Капетановића Ахмета, зато што је био један од главних политичких Савјетника – усташких бандита у Приједору, дајући ‘Савјете’ за извршивање злочинстава над невиним српским становништвом…

17) Јурића Јуру, зато што је био заклети усташа и као такав наставио своју противнародну дјелатност и послије ослобођења Приједора.

18) Сарајлића Хилмију, зато што је био замјеник усташког таборника и као такав помагао Павелићеве злочинце у њиховим злочинима према српском народу. Затим зато што је нагонио Србе да прелазе у муслиманску вјеру…

19) Бабића Мухамеда, зато што је као предсједник Општине био активна потпора зликовачког усташког режима у Приједору и зато што је за вријеме док су Партизани држали блокаду око Приједора тражио и преклињао за помоћ усташко ‘Министарство домобранства’ и ‘Унутрашњих послова’…“^[8]

Већина смртних пресуда извршена је над припадницима хрватског и муслиманског народа, али неколицина пресуђених били су и Срби сарадници НДХ. Суђење и ликвидацију усташа и њихових сарадника у Приједору од стране партизанског суда, искористила је пропаганда НДХ да то прикаже као убиство недужних Хрвата римокатолика и муслимана. У пропагандне сврхе настала је књижица под насловом „Odmetnička zvjerstva i pustošenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u prvim mjesecima života hrvatske narodne države“, за чије се објављивање побринуло Министарство вањских послова НДХ.^[9] У уводним ријечима овог дјела између осталог пише: „У свиетлу ових доказала разплињују се све, што су жидовско-слободнозидарска и великосрбска промиџба износиле о хрватском народу и његовој држави.“ Из даљег текста сазнајемо да ова књига треба да пружи „иноземној јавности прави увид у догађаје и борбе, које су се одиграле у југоизточном и средишњем диелу Хрватске.“^[10]

У Ковачићевом списку можемо пронаћи све злочинце чији су злочини наведени у дјелимично цитираном Саопштењу партизанског војног суда у Приједору.^[11] Ако кренемо даље у анализу тога списка, у њему можемо наћи злочинце попут приједорског жупника Јосипа Кауриновића. Његово име и презиме се налази под редним бројем 173, а он је био одговоран за насилно римокатоличење српског становништва, пропагирање усташке идеје и активног учешћа у борби против партизана. Од почетка усташке власти у Приједору, Кауриновић је „веома непријатељски иступао против српског народа“, а према његовим савјетима били су „ухапшени православни свештеници. Он учествује и у убиствима и обилази властиту жупу оборужан пушком.“^[12] Кауриновић је погинуо у борби против партизана, забарикадиран у жупском стану скупа са својом домаћицом Анком (Аном).^[13]

На списку ликвидираних усташа налазе се и имена Адема Цепића и Алије Цепића. Први је погинуо током напада на Приједор као усташки митраљезац (током Краљевине Југославије служио краљеву гарду), а други је био злочинац, између осталих убио је и брата Сајана Муњизе, једног од партизана који су ослободили Приједор: „Послије сам на жељезничкој станици нашао жену и 5-6 дјеце Алије Цепићам који је 1941. год. убио мога брата. Међутим, ми његову жену и дјецу нисмо дирали, што је, свакако, било правилно, без обзира на то што је Алија зликовац.“^[14]

Међу „невино“ стријељаним налазе се и имена челника усташке власти у Приједору који су организовали истребљење Срба на овом подручју, др Драгутин Згага и апотекар Константин Бабић. Затим ту су и лица која су учествовала у хапшењу и покољу Срба у љето 1941. године, као што су: Јуре Дејановић, Мехмед Црнкић, Бајро Хускић, Серафин Јурић, Иван Фабри, Осман Авдагић, Енвер Ковачевић, Драгутин Гаврановић, Назиф Хергић, Јозо Димић, Ариф Џубур, док је Миро Слишковић погинуо у борби итд.^[15] Неки које смо навели, попут Константина Бабића и Мире Слишковића, те Серафина Јурића који се такође налази на списку ликвидираних усташа, учествовали су и у холокаусту над Јеврејима у Приједору.^[16]

На списку ликвидираних усташа и њихових сарадника налази се и један Србин,  Љубо Батоз (усташки шпијун), док други ликвидирани Србин Цветко Клајић „надпоручник хрватске војске“ није на списку. Његово име се налази у Прогласу Војног пријеког суда са потписом Мире Цикоте, а на истом списку се налази и име поменутог Батоза и 39 имена усташких злочинаца.^[17] На списку који је приредио Ковачић, под редним бројем 220, налази се и име Смаила Ситнице, о чијој погибији је свједочила његова мајка Ђулсума, а између осталог је изјавила: „Када је год. 1941/42. започело у нашим крајевима масовно убијање и прогањање наше једнокрвне браће Срба, мој син Смаил као прави Југословен и Славен почео се је јавно бунити против нечувеног у историји барбарства усташких и њемачких злочинаца и убојица, те је у Приједору са осталим родољубима већином Србима и Жидовима стрпан у усташки затвор и логор…..“[18] Смаил је погинуо од бомбе, када су хрватско-њемачке снаге бомбардовале Приједор након што су га партизани ослободили.

Цивилних жртава било је током борби за Приједор, али за то није одговоран партизански суд. Цивили су страдали током борби за Приједор или током бомбардовања Приједора од стране Хрвата и Нијемаца након што су партизани ослободили град. На списку се налазе и два малољетна лица, Дилха Алтић (17) и Мијаз Алтић (12), али како сазнајемо из Пописа жртава рата 1941-1945 који води Музеј жртава геноцида -Београд, ово двоје малољетника страдало је приликом борби, а не намјерном ликвидацијом.^[19]

Из овог слиједи закључак, да је Хоаре, свјесно или несвјесно, фалсификовао податке о ликвидацијама усташа у Приједору 1942. године. Алиби за то је зборник докумената које је приредио Смаил Чекић, али исти Чекић је попис усташке пропаганде ставио као доказ за чак „геноцид“ над муслиманима у Приједору 1942. године, а управо је значајан дио муслимана из Приједора учествовао у Геноциду над Србима у НДХ. Најмање што колега Хоаре може, јесте да у сљедећем издању своје књиге поправи цитирани дио и да објелодани јавности, да је користећи одређену литературу упао у замку погрешних информација.

Насловна фотографија преузета са: Institut za istraživanje genocida, Kanada (IGK)

[1] М. Вученовић, „Припреме и напад на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод 1971) 454.

[2] Л. Крнета, „Слом бивше војске и народни устанак“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, I, (Београд: Војноиздавачки завод 1971)  620.

[3] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, „Проглас покретног војног пријеког суда на терену II НОП Одреда ‘Младен Стојановић’, 6. мај 1942,  Ф2/302.

[4] Б. Радаковић, Усташка упоришта под Козаром, 35-59.

[5] Д. Станић, „У нападу на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод  1971) 461-462.

[6] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

[7] Д. Гламочанин „Пеле“, „Одлазак с илегалног рада у Козару“, Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, I, (Београд: Војноиздавачки завод  1971) 666.

[8] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Саопштење Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког Народно-Ослободилачког Партизанског Одреда ‘Младен Стојановић’“, Ф2/299.

[9] M. Kovačić, Odmetnička zvjerstva i pustošenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u prvim mjesecima života hrvatske narodne države, (Zagreb: Hrvatski izdavački bibliografski zavod  1942).

[10] Исто, 7.

[11] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Саопштење Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког Народно-Ослободилачког Партизанског Одреда ‘Младен Стојановић’“, Ф2/299.

[12] Ј. Horvat, Z. Štambuk, Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, репринт издања из 1946. (Загреб), (Zagreb: Zaklada August Cesarec 2006) 164.

[13] A. Orlovac, Prijedorski mučenički trolist – Župa Prijedor i njezina tri župnika mučenika za vjeru u 20. stoljeću, (Prijedor: Župa Sv. Josipa 2005) 74.

[14] С. Муњиза, „Водич у нападу на Приједор“, Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд, 1971: Војноиздавачки завод 477) 479.

[15] В. Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, друго издање, (Приједор: Музеј Козаре; Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Републике Српске 2020) 87, 92, 96, 101-102, 132.

[16] E. Tauber, Holokaust u Bosni i Hercegovini, (Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava 2014) 321.

[17]Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

[18] Архив Босне и Херцеговине (АБиХ), Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БиХ (З.К.У.Р.З), К. 173, Записник састављен 5. октобар 1944. године у Козарцу, срез Приједор, З.К.У.Р.З, Инв. број 6489.

[19] Пописа жртава рата 1941-1945, СР Босна и Херцеговина, стр. 2077. Преузето са сајта Музеја жртава геноцида – Београд (https://www.muzejgenocida.rs), приступљено 25. 06. 2021.

На политичком и медијском небу српских земаља, прилично млако је прокоментарисана изјава Менахема З. Росенсафта (Menachem Z. Rosensaft), једног од првих људи Свјетског јеврејског конгреса који је упоредио четнике са Хамасом. Отишао је и корак даље, па је позивајући „Бошњаке“ да разумију бомбардовање Газе од стране војних снага Израела, повукао паралелу између „идеологија Хамаса и онога што је четнички покрет радио у БиХ тијеком рата деведесетих.“

Ко имало познаје историју ратова за југословенско насљеђе, добро зна да никаква четничка идеологија није дјеловала у БиХ. Српски народ је организовао своју војску и мимо неких паравојних формација, све војне јединице су биле под Главним штабом Војске Републике Српске. Постојале су неке мање војне формације у склопу већих формација Војске Републике Српске, као што је Новосарајевски четнички одред, које су у називу садржавали ријеч „четнички“, али те мале формације нису дјеловале по некаквој „четничкој идеологији“ него су баштиниле традицију четничког покрета из ратова за ослобођење српских земаља.

Поред тога што једну ослободилачку организацијуу на Балкану, која своје поријекло вуче још из борби против турске окупације у 19. вијеку, пореди са терористичком организацијом какав је Хамас, Росенсафт користи муслиманску антисрпску пропаганду у своме обраћању. Наиме, муслиманска ратна пропагадна је све припаднике Војске Републике Српске, а некад и читав српски народ, погрдно називала четницима. Спомињући непостојеће четнике деведесетих година прошлога вијега, Ронсесафт у ствари српску војску и српски народ назива „четницима“ у смислу како их је идентификовала муслиманска ратна пропаганда.

Логичније би било, да је Росенсафт Србима споменуо да они добро знају ко је Хамас, јер управо је ова терористичка исламска организација имала своје припаднике на тлу БиХ током рата деведесетих година и они су се борили против српске војске. Али, Росенсафт долази као представник либералних јеврејских организација, а те организације су деведесетих година подржале муслиманску ратну пропаганду о наводно новом холокаусту у Европи којег Срби спроводе над Муслиманима.

Када смо код оних правих четника, треба указати Росенсафту и осталим представницима јеврејских либералних организација које имају свој дио кривице у промовисању србофобије током деведесетих година прошлога вијека, да су се и Јевреји налазили у редовима српских четника током Другог свјетског рата. О томе се могу информисати и у Јад Вашему, али фотографије јеврејских четника доступне су и на интернету. Јевреји су се као добровољци борили на српској страни и у Балканским и Првом свјетском рату, као и у партизанима.

Држава Србија и Република Српска и њени политички и интелектуални представници, морали би нашим јеврејским пријатељима да укажу на недолично понашање једног дијела њихових утицајних људи и да траже од наших јеврејских пријатеља да својим ауторитетом настоје обуздати непримјерену србофобију у њиховим редовима која штети пријатељству два народа.

Раније смо детаљно писали о „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године и понудили неколико необоривих доказа да „бијеле траке“ нису коришћене за приједорске муслимане, као што су коришћене бијеле и жуте траке за Јевреје у Другом свјетском рату. (ОВДЈЕ ПОГЛЕДАТИ)

Ишчитавањем мемоарске литературе и записаних сјећања Муслимана, учесника догађаја на подручју Приједора током Одбрамбено-отаџбинског рата, установили смо да многи од њих не спомињу „бијеле траке“ у Приједору 1992. године. То се посебно односи на дјела настала непосредно након рата и у временском периоду који је претходио почетку кампање о „бијелим тракама“. Међутим, примјетили смо случајеве када учесници и свједоци догађаја у Приједору с почетка деведесетих година прошлога вијека, накнадно у своја сјећања умећу и причу о „бијелим тракама“.

Један од најзанимљивијих примјера јесте Резак Хукановић, који је аутор мемоарског дјела „Десета врата пакла“, објављеног на норвешком, српском и енглеском језику. Прије ратова за југословенско насљеђе био је познат као пјесник, а 1971. године постигао је свјетски рекорд у дужини рецитовања поезије. Према ријечима самог Хукановића, његова књига је у више издања достигла број од преко 100 000 продатих примјерака. За енглеско издање предговор је писао Ели Визел, нобеловац и један од Јевреја који је преживио Холокауст. Оно што је занимљиво, јесте да према ријечима Хукановића, он никада није упознао човјека који је написао предговор за његову књигу на енглеском језику. Ту сада долазимо да претпоставки шта је био мотив људи и организација које су дале вјетар у леђа једностраном приступу када је у питању рат у Приједору 1992. године, али и једностраном приступу сукобу на читавом простору данашње Босне и Херцеговине. Треба имати на уму да је Ели Визел био један од људи који је радио на промоцији теорије, да се у БиХ деведесетих година прошлога вијека спроводио геноцид који подсјећа на нови холокауст, овај пут над Муслиманима од стране Срба.[1] Такође, Визел је био један од првих утицајних људи који је тражио од Била Клинтона да се Сједињене Америчке Државе војно ангажују у БиХ на страни Муслимана.[2] О уплитању јеврејских либералних организација у рат на простору БиХ на страни муслимана више прочитати овдје: Злоупотреба холокауста у муслиманској ратној пропаганди: Студија случаја „Приједор 1992“

Сад да се вратимо на мемоарски запис Хукановића и његове недосљедности када су у питању наводне „бијеле траке“ у Приједору. На страни 16 у другом издању своје књиге на српском језику, пише о прогласу који је објављен преко Радио Приједора, а након одбијеног напада муслиманских снага на сам центар Приједора 30. маја 1992. године. Ту је наводно речено: „Сви Бошњаци и Хрвати општине Приједор обавезни су да на своје куће или на улазна врата станова ставе комад бјелог платна као знак распознавања, то ће бити и јасан знак лојалности новој власти у Приједору…“[3]

Да занемаримо да Хукановићев цитат наводног прогласа није тачан ни у једној ријечи. Стварни проглас након одбијеног напада муслимански снага на Приједор можете послушати на линку који остављамо на крају реченице и који се не обраћа грађанима одређене националности, него свим лојалним грађанима: РАДИО ПРИЈЕДОР.

Не можемо да не примјетимо, како Хукановић спомиње Бошњаке у вријеме када их још нема. Наиме, Муслимани  су промијенили национално име тек 1993. година, када се почињу називати Бошњацима. До тада су били Муслимани са велико „М“.

Ипак, оно што је још важније, јесте да Хукановић ни ту, ни било гдје у својим мемоарима не спомиње да је неко морао носити бијелу траку. Дакле, још један доказ да „бијелих трака“ није било у Приједору 1992. године, бар не у сврху маркирања једне националне заједнице како би се разликовала од друге и како би лакше била елеминисана.

Међутим, када је наратив о „бијелим тракама“ у Приједору промовисан од неких НВО група, медија, политичких организација и када се развила читава кампања која настоји да присили српске институције и јавност да призна постојање „бијелих трака“ тј. новог холокауста, Хукановић мијења причу. Тако у интервјуу за „МТВ Игман“ од прошле године, Хукановић мијења причу и спомиње да је била наредба преко Радио Приједора да сви „несрби“ ставе „бијеле траке“. Не само да се он након толико година и неспомињања бијелих трака у својим мемоарима, изненада сјетио „бијелих трака“, него опет износи нетачан податак када каже да је „несрбима“ наређено да морају ставити „бијеле траке“. Опет вам сугеришемо да послушате проглас са Радио Приједора који смо окачили изнад у тексту. Сумњамо да би Хукановић заборавио да раније спомене „бијеле траке“ да су заиста постојале. Иначе, у интревјуу за „Хајат“ од прије двије године, он каже како има одлично памћење баш због свога бављења поезијом и рецитацијом стихова.

Хукановићев интервју за „МТВ Игман“, о бијелим тракама говори од 6:20 до 6:38: ОВДЈЕ

Хукановићев интервју за „Хајат“, о своме памћењу говори од 3:19 до 3:32: ОВДЈЕ

Шта је утицало да Хукановић измјени своје сјећање на ратне године у Приједору, можемо само да нагађамо. Оно што можемо закључити јесте да, Хукановић не доноси тачне податке о прогласу који се чуо са Радио Приједора 1992. године и то два пута. Такође, у записним сјећањима не наводи бијеле траке, бар не у издањима објављеним прије почетка кампање о „бијелим тракама“. Накнадно у своја сјећања умеће бијеле траке, али је то највјероватније утицај са стране, а не нешто што је доживио или видио у Приједору 1992. године. Имајући у виду какав су медијски притисак и осуду преживјели неки који су рекли да нису носили „бијелу траку“, као што је Сеад Јакуповић,[4] разумљиво је Хукановићево понашање, али то га не оправдава.

Оно што Хукановић није избјегао да уради у својим мемоарским записима јесте сатанизација српског народа, а ту иде руку под руку са многим муслиманским публицистима. Тако нпр. Хукановић у својој књизи на страни 20 пише: „Појава масовне моралне изопачености међу Србима постала је свакодневница, начин живљења.“ Такође, Хукановић на страни 67 погрешно наводи дио пјесме Радована Караџића, писане у доба СФРЈ, гдје између осталог пише: „Сиђимо у градове да бијемо гадове“, а Хукановић у својој књизи овај стих погрешно цитира овако: „Сиђимо у градове да побијемо гадове“. И то узима као један од показатења изопачености будућег предсједника Републике Српске којег назива „крволочним лириком“. Нажалост, овакви примјери извртања чињеница и дехуманизације српског народа, конструишу слику о Србима међе регионалном и свјетској јавности. Једино нас тјеши чињеница да на примјеру Хукановића и многим другим примјерима, имамо аргументе који руше читав мит о „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године.

[1] Tilman Cilh, “Međunarodni kongres za dokumentaciju genocida u Bosni”, u: “Genocid u Bosni I Hercegovini 1991-1995: zbornik radova Međunarodnog kongresa za dokumentaciju genocida u Bosni I Hercegovini 1991-1995, održanog u Bonu od 31. avgusta do 4. septembra 1995. godine”, glavni urednik Smail Čekić, Sarajevo-Gotingen-Kuala Lumpur, 20.

[2] Драган Бисенић, „Порекло балканског интервенционизма САД(2)“, објављено на сајту НОВИ СТАНДАРД, ПРИСТУПЉЕНО 23. 10. 2023.

[3]Rezak Hukanović, „Deseta vrata pakla-Pola godine u logorima smrti Omarska i Manjača“, drugo, dopunjeno izdanje, Prijedor 2012, 16.

[4] Сеад Јакуповић један од  политичких представника муслиманског становништва са подручја Приједора, изјавиће 2018. године да је читао да су наводно бијеле траке ношене, али да није актер тих догађаја. Након ове изјаве на Јакуповића је вршен притисак да поднесе оставку на мјесто предсједника Скупштине града Приједора, јер није реаговао на начин који би бранио теорију о бијелим тракама. – „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijeodru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-seada-jakupovica-zbog-izostankareakcije-u-prijedoru/180614075   Приступљено 23.10.2023.

Дејан Атанацковић, писац и визуелни умјетник из Србије, објавио је отворено писмо у листу „Данас“ у којем се обраћа „проевропској опозицији“. У писму између осталог тражи од њих да понуде „viziju Srbije u kojoj su pale sve laži o Kosovu. Ponudite viziju Srbije kojoj je u najvećem interesu da i Srbija i Kosovo budu slobodne, normalne, demokratske, evropske zemlje, Srbije kojoj Kosovo više nije večita frustracija i poraz, već istovremeno i ponos srpske istorije i svest o srpskim greškama, rečju: osnov za snažan, zreo i realan, a ne lažan identitet.“

Иначе, Дејан Атанацковић је један од великих агитатора међу Србима да се призна сепаратизам и насиље косовско-метохијских Албанаца. И, као што видите, избјегава споменути поред Косова и Метохију.

Господина Атанацковића имао сам прилику да упознам у мају 2018. године, на промоцији његовог романа „Лузитанија“ у Народној библиотеци „Ћирило и Методије“ у Приједору. Центар поменутог романа је психијатријска болница у Београду у вријеме Првог свјетског рата, „а заправо кроз ту причу захвата простор читаве Европе која је тада у Првом светском рату“, како је то дефинисала госпођа Тамара Крстић, један од чланова НИН-овог жирија који је Атанацковићу дао награду за најбољи роман 2017. године.

Након промоције купио сам примјерак романа, све са аутограмом господина Атанацковића. Трудим се да пратим све што има везе са националном историјом, а роман „Лузитанија“ је на прву обећавао. Нисам ни слутио да ћу се у „Лузитанији“ сусрести са извртањем историјских чињеница и аутошовинистичким тезама господина Атанацковића.

Дан након промоције имао сам прилику да опет видим господина Атанацковића, који је у друштву госпође Крстић и свога издавача господина Горана Лакичевића, дошао у Меморијлни музеј на Мраковици гдје сам запослен као кустос. Обрадовао сам се овој посјети и настојао да госте из Србије проведем кроз сталну музејску поставку о Козари у НОР-у. Пошто сам начуо да гости долазе из „либералних“ кругова, трудио сам се да им приближим страдање свог и њиховог народа на Козари. Двојац који је дошао са Атанацковићем слушао је сво вријеме моје излагање док смо обилазили поставку. Било је и по неко питање од њих двоје. Међутим, господин Атанацковић је након моје приче о пркосу и страдању баке Мике Мандић из Турјака код Градишке, полако напустио музеј.

Када сам касније читао „Лузитанију“, нисам био изненађен што се ту описују било стварни било измишљени злочини српске војске над Албанцима у „покореној Албанији“, како пише у роману. Оно што ме је највише запрепастило, јесте умјетничка слобода коју је себи дозволио господин Атанацковић кад пише о Нестору, једном од ликова у „Лузитанији“. Наиме, након што је српска војска сахранила једну повећу гомилу лешева албанских цивила, Нестор је добио задатак да скине са крова скелет младе Албанке који је некако промакао његовим друговима. Нестор, остављен од своје чете која се запутила према Скадру, пење се на кров и „одваја једну по једну кост, које се саме препуштају одвајању при најмањем додиру и – као да је грли – Несторове руке сада су пуне њеног грудног коша, кичмених пршљенова и лопатица. Вади из свог ранца неку широку тканину и пажљиво слаже све кости на лепо распоређену гомилу, и цео костур убрзо стаје у тај завежљај који осигурава чврстим канапом и с том врећом на леђима, причвршћеном кожнима опасачима, започиње ход као својој поодмаклој чети.“

Умјетничка слобода не поставља пред себе питање, као што га поставља историјска наука, да ли би командант оставио само једног војника у непријатељском окружењу, а поготово након једног таквог злочина, да изврши тако осјетљив задатак. Било како било, господин Атанацковић као мајстор визуелне умјетности, мајсторски ствара  монструозну слику српског војника. Наиме, Нестор на путу од Албаније ка Београду, када повремено наиђе на неко стабло кестена, закопава поред њега по једну кост из свога руксака. Тиме Нестор, читај „српска војска“, иза себе оставља злочиначки траг од расутих албанских костију по читавој Србији, а задњу кост пред Београдом:

„И већ је његово путешествије зашло дубоко у новембар када је и последњу преосталу кост – један чланак малог прста – покопао под кестеном сред ветровитог пропланка, иза кога се, наједном, као у сну, указао Београд.“

О албанским злочинима над српским цивилима, који су потврђени у историјским изворима, узалуд ћете тражити слово у „Лузитанији“. Зато један овако измаштан монструозан акт неког измишљеног српског војника, оставља најдубљи утисак у души читатеља „Лузитаније“. Са друге стране, прича о страдања баке Мике Мандић и њеног унука Луке, код господина Атанацковића изазвала је мањак пажње, па је морао изаћи из музеја. А, ја сам се надао, да ће можда једна таква истинита прича о храбрости и жртви једне старице, наћи пут до срца господина Атанацковића, а што да не и до неког његовог будућег романа. А, прича иде овако.

Након велика њемачко-хрватске офанзиве на Козару 1942. године, у једном збјегу ухваћена је бака Мика Мандић са својим унуком Луком којег је она држала у наручју. У логору Стара Градишка усташе су одузимале српску дјецу која су била у логору. Када је усташа покушао да из наручја старице узме њеног унука, она се покушала борити за јединог члана њене породице који је био са њом. Усташа је био јачи и након што јој је истргнуо унука из наручја, она је пала на земљу. Затим се подигла и подерала своју народну ношњу и усташама показала своје старачке груди и потом им пркосно рекла: „Ове моје груди подојиле су шест јунака, неко ће ме већ осветити.“ Усташе су на ту сцену пркоса реаговале истог момента и сасјекле су старицу хладним оружјем које су имали при руци. На списку жртава из села Турјак налази се име и малог Луке.

Свакако да господин Атанацковић има право да пише како жели, чак и да измишља српске злочине у својим романима, али то није корекнто са његове стране према своме народу, па и према албанскоме, јер, таквим измишљеним злочинима само се продубљује јаз између два народа.

Улазећи у домен историјске науке, само на књижевни начин, Атанацковић оптужује краљевину Србију да је одговорна за убиство Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, иако је историјска наука оповргла такве теорије. То чини кроз главног лика „Лузитаније“ доктора Стојимировића: „Узмимо, рецимо, пример једне краљевине, сићушне и осиромашене ратовима, која зарад амбиција неколико официра, финансира убиство владара једне сусједне империје. А онда, некон необично галантних захтева те империје, чијим би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, како се то уобичајено овде каже, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно.“

 Поред бацања кривице на Србију за Први свјетски рат, он захтјеве Аустроугарске назива „галантним“, а ти захтјеви су значили да Србија престане да води независно своју унутрашњу политику, другим ријечима да изгуби суверенитет. Такође, ти захтјеви су само били изговор за Аустроугарска да нападненапад и освоји Србију коју је раније планирала да стави под своју управу, као што је то урадила са Босном и Херцеговином.

У изјави за „Козарски Вјесник“ пред своју промоцију у Приједору, Атанацковић је рекао да се његов роман „prije svega, bavi sadašnjošću, nedavnom prošlošću i koji kroz to bavljenje istorijom želi da ukaže na neke sličnosti analogije sa sadašnjim trenutkom i sadašnjim vremenom.“

Поред тога што је изнесена очита намјера да злочине над Албанцима из деведесетих година, повеже са злочинима из Првог свјетског рата, без критичке анализе и тиме покаже како Срби убијају Албанце у континуитету, Атанацковић овдје вјероватно повлачи и паралелу између империје. Онда је то била Аустроугарска, а данас је то империја Сједињеним Америчких Држава и војног савеза НАТО на чијем су оне челу, која је гле чуда, у Рамбујеу такође презентовала „галантне“ захтјеве према СР Југославији, за које је Хенри Кисинџер рекао да то „није документ који би било који Србин прихватио“. Тиме се оправдава разарање Србије и српског народа у Првом свјетском рату и бомбардовање СР Југославије и отимање Косова и Метохије данас.

Такође, Атанацковић у „Лузитанији“ кроз једног од ликова у роману износи негативан став о нацијама и национализму: „Узмите, на пример, једну нацију. Шта је то ако не једна савршена измишљотина, лоша литература тобожња биографија бесловесних индивидуа које је неки,углавном прозаичан, да не кажем простачки, а самим тим трагичан стицај књижевних идеја окупио око једне погрешне дијагнозе.“

Ипак, то не смета господину Атанацковићу да се залаже за националне интересе Албанаца. Тако и у овом отвореном писму српској проевропској опозицији он захтјева да се ријеши питање Косова и Метохије тј. територије „koju je Srbija nepovratno izgubila u jednom sramnom ratu pre četvrt veka…“ Залажући се директно за суверенитете и независност Косова и Метохије, он се индиректно залаже за идеју Велике Албаније тј. за максималистичке циљеве албанске нације која изгледа није „погрешна дијагноза“, као остале нације како је дефинисао у „Лузитанији“.

Српском народу на Косову и Метохији он супроставља албанску националну мањину у остатку Србије „koji su pod režimom ratnohuškačkog radikala i finansijera terorizma Aleksandra Vučića na meti predrasuda i kriminalno-populističkog potkosurivanja…“. Овим господин Атанацковић још једном изврће чињенице, јер ако није тако, нека каже колико је било напада на Албанце у остатку Србије. Пријављених напада на Србе на Косову и Метохији само у периоду 1.1.2021. до 23.9.2023. било је 420. Да не спомињемо како Албанци у Србији нису доживјели погроме као Срби на Косову и Метохији у марту 2004. године.

И, на крају, док господин Атанацковић и слични њему, могу без проблема да пишу и износе измаштане или непровјерене оптужбе и тезе о српској нацији, политичком и војном руководству, српској историји и слично, са друге стране Срби у Албанији све доскоро нису могли да имају српска имена и презимена и сад им је отежано да наметнута албанска имена замјене српским, а на Косову и Метохији хапсе их чак и због мајица са српским националним или историјским мотивима.

Колега Хуснија Камберовић из Сарајева, иначе дописни члан АНУБиХ, објавио је збирку својих текстова под насловом „Хисторичар у јавности“, у којој је скупио 36 радова. Сарајевско „Ослобођење“ доноси чланако поменутој публикацији под насловом „Дубоки континуитет Босне/БиХ“ са неколико цитата из књиге колеге Камберовића. Изабрани цитати насотје да покажу континуитет Босне и Херцеговине од средњег вијека до наших дана, као и да је у БиХ био највећи антифашистички покрет. Чланак можете прочитати на сајту „Ослобођења“ тако да нећемо овдје наводити цитате, него само наше аргументе против теза колеге Камберовића понуђених у поменутом чланку.

Кад смо код наводног континуитета БиХ у посљедњих више од 1000 година, већ сам наслов нам говори да континуитета нема. Наиме у средњем вијеку није постојала држава БиХ, него су на тој територији биле организоване мање средњoвјековне државице или аутономне управнје области, као што су: крштена Србија коју помиње Константин VII порфирогенит средином 10. вијека и у њој спомиње малу земљицу Босну, као саставни дио Србије. Новинар који је смишљао наслов овог чланка, није могао да се одмакне од наратива које се форсира у Сарајеву да се држава назива искључиво „Босна“, а Херцеговина се прећуткује. Зато коса црта послије Босне па скраћено „БиХ“ да се укаже како се мисли и на данашњу државну заједницу коју чине Република Српска, Федерација БиХ и дистрикт Брчко. Али, ако постоје Бошњаци, онда би морали постојати и Херцеговци јер је држава састављена од двије географске цјелине, а први носе национално име по Босни.

Такође, у средњем вијеку постојала је бановина Босна, али не и бановина Херцеговина, што само по себи брише могућност континуитета. Босна је тада обихватала само простор између данашњег Сарајева и Тузле. Затим Постојале су још Хумска земља коју је добио на управљање Растко немањић док се није замонашио и постао први српски архиепсикоп Сава. Хумом је влчадоа и рођени брат Стефана Немање, кнез Мирослав, иза кога је остало познато Мирослављево јеванђеље.

Затим постојале су још управне области Соли, Усора, Доњи Краји, Неретљанска област. Владари земљице Босне су постепено, вијековима, ширили совју власт на друге дијелове прве Србије, све док краљ Стефан Твртко није крунисан за српског краља. Са српском круном преузео је на свој двор и многе традиције Немањића, које је називао својим родитељима и прародитељима „господом српском“. Е сад, можемо ли говорити о контину нпр. краља Стефана Твртка који је за заштитника узео Светог Стефана и званичног Сарајево које се жали на крсну славу Републике Српске Светог Стефана, као на нешто што дискриминеши Бошњаке, тј. наводне потомке краља Стефана Твртка?

Може ли бити континуитета између краља Стефана Твртка који након Косовске битке, сматрајући да је његова војска побједила турску војску, пише писмо граду Трогиру у којем турског владара назива „охоли сатанин син и слуга (superbum satanae filium et ministrium), непријатељ Христовог имена и цијелог људског рода и православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“ и данашњих џамија које носе име по султану Мехмеду II Ел Фатиху (Освајачу) који је завршио освајање територија данашње Босне и Херцеговине (Хумске земље) и одвео у ропство велико број становништва ових територија?

Када смо код антифашизма на територијама које чине данашњу БиХ, Камберовић је мишљења да је БиХ „bila jezgro antifašističkog pokreta, ovdje su bile najbrojnije antifašističke jedinice, ovdje su izvojevane najveće pobjede protiv fašizma, BiH je afirmirala jugoslovenski antifašizam u svjetskim razmjerama.“

Оно што настоји индиркенто рећи, да су и муслимани дали „пресудан“ допринос побједи антифашизма на просторима БиХ, чак, да једино они данас његују тековине антифашизма у које спада и недјељива БиХ и слично. Са друге стране, наводећи географске територије Босну и херцеговину као центар антифашизма (оног под вођством комуниста), настоји замаскирати да су ту антифашистичку борбу углавном водили припадници српског народа. Јер, устанак против НДХ и њених савезника започиње на доминаннто српским етничким територијама и то због Геноцида над Србима у НДХ у којем масовно као егзекутори учествују и припадници муслиманског народа. Да антифашизам није био прва опција муслимана у БиХ почетком устанка против НДХ, знали су и комунисти.    Светозар Вукмановић „Темпо“ је на састанку Покрајинског комитета КПЈ јула 1941. године у Сарајеву, овако то објаснио својим партијским друговима: „Ако желимо да муслиманско и хрватско становништво пређе на нашу страну у ближој или даљој перспективи, партизански одреди морају избјегавати нападе на муслиманска и хрватска села. Чак не би требало да траже ни храну ни одјећу из тих села. Сав терет борбе у прво вријеме треба да падне на леђа српских сељака. Муслиманским и хрватским селима морамо гарантовати потпуну безбједност.“^[1] Такође, муслимани су у НДХ на просторима који чине данашњу БиХ чинили већину војске НДХ. Тако у Босанској Крајини 1941. године чине 75% домобрана,[2] а у усташким формацијама на простору читаве данашње БиХ у Другом свјетском рату чинили су нешто преко 50%.[3]

Поред мноштва доказа о директном учешћу муслимана у Геноциду над Србима у НДХ, ту су и свједочења муслимана који су били у КПЈ и партизанском покрету. Један од њих, генерал Хамдија Омановић изјавиће на трећем засједању ЗАВНОБИХ-а 26. априла 1945. у Сарајеву између осталог и „ми Муслимани морамо признати да се огромна већина Муслимана нашла на страни окупатора.“ Заслуге у антифашистичкој борби најбоље се виде кроз жртве дате у самој борби. Национална структура страдалих партизана у БиХ је оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.[4] Ту треба имати у виду, да је у прве три године, када су вођене најтеже битке против НДХ и Нијемаца, приступање муслимана и Хрвата партизанима било веома слабо. Ријечи једног муслиманског сељака забиљежене у партизанском извјештају из новембра 1943. године, сликовито говори о ставу муслимана према антифашизму: „Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.“^[5]

Током протеклог грађанског рата у  БиХ, у саставу тзв. Армије РБиХ налазиле су се и формације ХОС-а које су биле састављене од Хрвата и Муслимана. Хосовци су његовали усташке традиције што се јасно види по њиховим ознакама и њиховој химни гдје се отворено величају усташе.

Колега Камберовић наводи и како су комунисти „bili vodeći, ali ne i jedini, dio antifašističkog pokreta…“, али бих га подсјетио да су савезници осим партизана као антифашисте сматрали само још Југословенску војску у отаџбини (четнике, дражиновце), а никакао муслиманске „аутономаше“ који су једни од Нијемаца, други од Италијана тражили аутономију за БиХ са муслиманском доминацијом. Војска те аутономне БиХ требале су бити снаге које су између осталог учествовале у злочинима над Србима у источној Босни.[6]

[1] S. Vukmanović „Tempo“, Revolucija koja teče – memoari, Beograd, 1971, 194.

[2] „Predstavka vakufsko-mearifskog povjerenstva u Prijedoru od 23. septembra 1941. upućena nekim uglednim muslimanima o zapostavljanju muslimana Hrvata u NDH i njihovoj upotrebi za zlodela nad Srbima“, u: „Zločini na Jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, Zbornik dokumenata, I, Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, Beograd 1993, 725-729.

[3] Srećko Đaja, Politička realnost Jugoslovenstva (1918 -1991) – S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo – Zagreb, 2004, 260.

[4] Драган Цветковић, Босна и Херцеговина-нумеричко одређивање људских губитака у другом светском рату, Зборник радова Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, Београд, 2009, 93-94.

[5] Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, u: „Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, IV, knj. 19, Beograd 1959, 172.

[6] Šaćir Filandra, „Bošnjačka politika u XX stoljeću“, Sarajevo 1998, 174-175.

Фарук Капиџић, архитекта и члан Комисије за очување националних споменика БиХ, изјавио је у емисји „Унакрсно“ на Уна Телевизији да је споменик краљу Стефану Твртко требао бити постављен иза зграде „Предсједништва БиХ“ и да би то било симболично зато што би он „на том мјесту иза Предсједништва заправо био тај дух Босне који је те деведесет друге, другог маја, овај, зауставио ту агресију из Србије. Баш до тог мјеста су дошли, покушавајући да заузму Предсједништво. Значи, снаге Југословенске народне армије, потпомогнуте четницима, аркановцима и тако даље. И дошли су дотле. Дакле, симболика те руке тад, на том мјесту је заправо била симболика заустављања агресије једне на суверену државу. И, на најбитнију зграду, односно, то гдје је краљ столовао у неком том пренесеном смислу.“ ( ОВДЈЕ на снимку од 13:40 до 14:19)

Тако је човјек који треба да ради на заштити националних споменика БиХ показао како се историја може политички и идеолошки фалсификовати и онда злоупотребити. Господин Капиџић је испољио примјер србофобије који више одговара ратним годинама него данашњој државној заједници БиХ. Наиме, према ономе што је рекао, под „четницима“ и „аркановцима“ он сматра све припаднике српске војске који нису били дио ЈНА, а то значи све јединице које су учествовале у одбрани српског народа на подручјима данашње БиХ. Питамо се само, да ли су „четници“ били и убијени стари сват Никола Гардовић, Бошко и Адмира који су покушали избјећи на српску страну и још близу 3.000 српских цивила са подручја Сарајева и околине који су страдали у протеклом рату. Да ли је то тај „дух Босне“ који је дувео муџахедине да се боре за „Тврткову Босну“. Нешто слично овоме што је господин Капиџић изјавио о „четницима“ можемо читати и у пропаганде НДХ из прве половине четрдесетих година прошлога вијека.

Али, хајде да из угла историјских извора о Стефану Твртку размотримо ријечи господина Капиџића.

Не само да није било агресије из Србије, што је чак и пристрасни Хаг пресудио, него тада је постојала СР Југославија, а не Република Србија. Није дошло до агресије са споља, него изнутра. Прегласавањем српских представника у институција тадашње Социјалистичке Републике БиХ и једностраним и неуставним и неуспјелим референдумом (није гласало двије трећине грађана потребних за признавање референдума), дошло је до грађанског рата у Босни и Херцеговини. Томе треба додати и агресију из Хрватске чије су војне снаге у савезу са муслиманско-хрватским снагама из БиХ, а добрим дијелом уз усташку иконографију, покушали да српски народ поразе и одузму му право да одлучује о својој судбини. Видимо да Капиџић спомиње 2. мај 1992. године, када је наводно Предсједништво одбрањено, али хрватске снаге су већ првих дана марта исте године заузеле Босански Брод, а у току априла су већ били у западној Херцеговини и дијеловима централне Босне и у савезу са локалним муслиманско-хрватским снага починили прве злочине над Србима као онај на подручју Купреса првих дана априла.[1] Прије тога имамо и злочин у Сијековцу код Босанског Брода крајем марта 1992. године

Овдје можемо поставити питање, да ли под тим „босанским духом“ подразумјевамо и рушење споменика писцима Андрићу и Ћопићу прије почетка сукоба у БиХ, рушење или запуштање споменика посвећених НОБ-у и „жртвама фашистичког терора“.

Нисмо сигурни ни да је у „босанском духу“ подизање споменика турским освајачима Босне и Херцеговине и називање џамија по њима. То је свакако у муслиманском духу, ако гледамо да се ислам тиме ширио и учврстио у овом дијелу Европе, али шта са тим има „босански дух“ који глорификује краља који се крунисао као хришћанин? Сумњамо да би „босански дух“ који настоји да баштини средњовјековне традиције, могао бити толерантан према султану Мехмеду II Освајачу који је према историчару Енверу Реџићу, одвео у ропство 100 000 људи са подручја територија које чине данашњу БиХ.[2]

Кад смо код „заустављања агресије“ коју би по Капиџићу требала да симболизује Тврткова подигнута рука, онда то можемо читати само као симбол одбране од страног освајања Тврткове државе у којој су главни државотворни народ били Срби. А та руке, али и мачеви Тврткових војника, били су исукани заједно са мачевима војске кнеза Лазара и Вука Бранковића, против турских освајача на Косову пољу.

Знамо да је Алија Изетбеговић маштао о уједињењу свих муслимана свијета, а Капиџић га индиректно сматра другим Твртком када каже да је зграда Предсједништва одбрањена „односно, то гдје је краљ столовао у неком том пренесеном смислу.“ Питамо се, како би Твртко реаговао на Изетбеговића да се нашао с њим 1992. у „најбитнијој згради“? Да ли би га прихватио као свога потомка, или би га ословио као што је султана Мурата након Косовске битке ријечима из свога писма Трогиру из августа 1389. године, гдје за Мурата пише: „охоли сатанин син и слуга (superbum satanae filium et ministrium), непријатељ Христовог имена и цијелог људског рода и православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“[3]

Нисмо сигурни да би муџахедини који су дошли у БиХ да се боре против Тврткове  „православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“, били савезник које би Твртко да је којим случајем васкрсао 1992. године у Сарајеву, примио у своје редове. Прије да би Твртко био савезник онима „са брда“, као што је његова војска била на Косову пољу.

Извор за насловну фотографији: интернет

[1] Борис Радаковић, „Хрватске војне и паравојне формације у БиХ 1991-1995“, у: „Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату – Историјски преглед, друго измјењено издање, Бања Лука 2018, 67.

[2] Enver Redžić, „Sto godina muslimanske politike u tezama i kontroverzama istorijske nauke – Geneza ideje bosanske, bošnjačke nacije“, Sarajevo 2000, 18.

[3] Дејан Дошлић, „Краљ Стефан Твртко Котроманић и Косовска битка“, у: „Косовски завјет: историја и култура памћења у Републици Српској“, рад доступан на овом ЛИНКУ

Фалсификовање историје Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ почело је још током тог истог рата. У томе су предњачили одређени комунистички функционери.

Данас имамо читаву поплаву научних, квазинаучних и публицистичких дјела у којима се изврћу или прешућују многе чињенице из партизанске борбе на просторима НДХ. Неки радови су мање, а неки више ослоњени на конструкције помоћу којих аутори покушавају измијенити досадашње погледе науке и јавности на историју НДХ.

Један од аутора „свјетског“ гласа који је саучесник у том послу, јесте и британски историчар Марко Атила Хоаре. Наиме, у његовој студији „Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu“, објављена у Зеници 2019. године, може се наћи доста дискутабилних теза и закључака, а у неким реченицама и прикривене србофобија, као у овој: „Уништавајући Босну и Херцеговину, српски су националисти босанске Србе извели, метафорично, из државе и градова натраг у шуме и планине.“[1]

Треба напоменути да је издање које цитирамо, превод Хоарове студије написане на енглеском језику под насловом „The Bosnian Muslims in the Second World War: A Hostory“, у преводу Емира Суљагића.

Да би се одговорило на све спорне тезе и закључке у Хоареовој студији, било би нам потребна мања књижица. Зато смо одлучили да укажем на један дио који се односи на коначно ослобођење Приједора 7. септембра 1944. године. То је област коју добро познајемо и о којој смо раније писали у студији „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бањалука-Приједор-Београд 2021. године.

Наиме, колега Хоаре пишући о биткама за ослобођење градова на простору данашње БиХ, наводи и неколико реченица о ослобођењу Приједора:

„Илегални НОП се у потпуности инфилтрирао у домобрански гарнизон у Приједору, који је имао 2000 војника, и који се у договору са партизанима предао без борбе, што је Ђуро Пуцар, политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, приписао Титовом позиву упућеном домобранима. Дио приједорског грађанства, нарочито Срби и муслимани, укључио се у партизански напад и отворио ватру на одбрамбене положаје.“

Из хрватских војних докумената види се да су само поједини грађани Приједора отварали ватру из кућа на снаге НДХ и Нијемце. Вјероватно се радило о члановима КПЈ који су се придружили борбама у самом граду. Из записаних сјећања Иванке Гашић-Матерић, коју у фусноти наводи и Хоаре, видимо да су се грађани бојали изаћи из својих кућа и након што је Приједор ослобођен: „Ничег од оног како смо ми илегалци замишљали да ће бити када дође слобода. Маштали смо како ћемо са барјацима проћи кроз град, свираћемо, пјеваћемо.“[2]

Када је ријеч о домобранима, они се почињу масовно предавати крајем рата, али нису сви домобрани у Приједору пристали да положе оружје без борбе. Тако у записаним сјећањима Млађе Станића чији је Козарски одред током борби за Приједор дјеловао између Приједора и Босанског Новог, читамо о борбама на обали Сане против непријатељских снага које су се повлачиле са подручја Приједора према Босанском Новом:

„Било је и заробљених домобрана, око 400, које смо послали на рад у Грмеч“[3]

У партизанској документацији у вези борби за Приједор, забиљежени су у очајнички покушаји пробоја партизанских редова у чему су учествовали и домобрани.[4] Такође, неки партизански извори о непријатељским снагама у Приједору, доводе до закључка да није могло бити 2000 домобрана у Приједору, који су се наводно сви предали. Наиме, непријатељска посада у Приједору бројала је укупно преко 2000 људи, што значи да је било и домобрана, али свакако не 2000 и свакако се нису сви предали него их се неколико стотина борило до краја.[5]

На истој страни својих записаних сјећања, Станић се сјећа како им се тих дана предао батаљон домобрана из Босанског Новог у јачини 800 људи. Међутим, није имао повјерење у те домобране па је настојећи да их мотивише и спријечи какво изненађење, слагао да иду четници Васе Мијатовића од Приједора и да све редом кољу. Хоаре често настоји да домобране прикаже као мање опаснима или мање приврженима НДХ, али историјски извори говоре да су они тек кад је било јасно да губе рат, почели више да прелазе у партизане и прихватају барем деклеративно партизанска начела, али многи од њих су се прилично упорно борили против партизана.

Оно што је највећа замјерка на Хоареово писање о Приједору, јесте ћутање о домаћим усташким милицијама које су се до краја бориле против партизана и које су биле одговорне за злочине над српским становништвом. Наиме, у љето 1944. године на подручју тадашњег приједорског среза налазиле су се усташке милиције и то: Атлијина (римокатоличка) милиција у јачини 140 људи, Јагина „римокатоличка“ милиција у јачини око 500 људи, Шефкина (муслиманска) милиција у јачини око 450 људи и Реџина (муслиманска) милиција у јачини око 400 људи. Колико су ове милиције биле ратоборне, говори податак да је у току борбу за ослобођење Козарца код Приједора, 9. јула 1944, у борби против партизана погинуло 206 и рањено 58 припадника Реџине усташке милиције. Остака се повукао у Приједор да настави борбу.[6]

У току борби за Приједор и околину од 6. до 8. септембра 1944. године, у тим борбама је против партизана учествовало и око 140 Атлијиних милиционера, 340 Шефкиних милиционера и 280 Јагиних Милиционера и одређен број Реџиних милиционера. Што значи да су у међувремену многи изгинули у борбама против партизана (погледати њихов број у горњем пасусу).[7]

У Приједору и околини је поред милиција било и више стотина усташа и Нијемаца.  Такође, један мањи број четника Васе Мијатовића, који није прешао у партизане током љета 1944. године, налазио се око Приједора. Све те снаге из Приједора и Љубије, кад су кренуле у повлачење према Босанском Новом бројале су неколико хиљада људи.

Колега Хоаре је у својој студији о босанско-херцеговачким муслиманима у Другом свјетском рату, настојао да умањи њихову одговорност за Геноцид над Србима у НДХ и њихов најчешће савезнички однос према НДХ и Нијемцима. Такође, изашао је са теоријом по којој су муслимански грађански слој и донекле хрватски, били пресудни у ослобођењу градова у НДХ.  Тиме он користећи селективно историјску грађу, појединичаним и акцијама мањих група настоји да докаже масовну подршку муслиманског грађанства партизанима. Заборавља да су прве три године партизани скоро самостално, без велике помоћи илегалаца, ослобађали град за градом. Те побједе углавном нису биле дугог трајања и убрзо су се снаге НДХ и Нијемци враћали у градове и већина муслиманског и хрватског грађанства према њима се односила лојално или са одушевљењем. Свакако да је крајем рата, када је било јасно ко побјеђује, порасла солидарност муслиманско-хрватског грађанства са партизанима из шуме, како их Хоаре идентификује, али то је резултата нужде, а не антифашизма или симпатија према партизанима. А рачунали су и на то, да је за њих боље прићи партизанима него српским националним снагама окупљеним око Драже Михаиловића и других официра.

[1] Marko Atila Hoare, „Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu“ preveo Emir Suljagić, Zenica 2019, 509.

[2] Иванка Гашић-Матерић, „ У ослобођеном Приједору 1944. године“, у: „Козара у Народноослободилачком раТу-Записи и сјећања, V, Београд 1978, 105.

[3] Млађо Станић, „Садејство Козарског одреда при ослобођењу Приједора 1944. године“, у: Козара у Народноослободилачком раТу-Записи и сјећања, VI, Београд 1978, 498.

[4] “Izvještaj Štaba 4. Divizije od 10. Septembra 1944. Štabu 5. Korpusa NOVJ o zauzimanju Prijedora I Ljubije”, u: “Zbornik NOR-a, tom, knjiga 29, dok. 58, str. 271.

[5] Branko Damjanović, Savo Popović, “Šesta krajiška narodnooslobodilačka udarna brigade, Beograd 1985, 220.

[6] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд 2021, 55, 89.

[7] Исто, 91.

Свједоци смо да у доба интернета протурити лаж или полуистину није било никад лакше. Друштвене мреже посебно користе пропагатори босанске/бошњачке нације и они који настоје да оптуже српски народ како је он од постанка кољевка зла, његова култура је лажна итд. Аутор овог текста имао је прије неколико мјесеци разговор са једном станарком Сарајева, која је устврдила да нема доказа да је стари сват, покојни Никола Гардовић убијен јер нико није приказао тијело убијеног. Нема намјеру упуштати се у полемисање око ове злонамјерне лажи, само напомињем овај случај да би читаоци могли да схвате до које мјере иде изопаченост одређених умова.

Овдје ћу пажњу посветити неколицини утврђених фалсификата који круже друштвеним мрежама, а пласирани су од стране медија, организација или појединаца из Федерације БиХ, али имају своје сљедбенике и у Републици Српској и Србији. Кренимо од средњег вијека и Твртка. Скоро ми је један колега послао наводни текст из неименоване повељае краља Стефана Твртка који гласи:  „Ja, kralj Tvrtko Bošnjanin, vo imja Gospodina nebeskogo, imja naroda Bosnskogo Vama kazujem: O bratijo vlastelini, sokoli, vuci, junaci bosanski, kojekude vo našoj Bosnici. Slava danu ovomu, slava precima, banovima i banovićima! Živ bio Tvrtkovče, živ žit tvoj i loze tvoje plemenite!“

На први поглед се може запазити да се у наводним Твртковим ријечима које треба да су из друге половине 14. вијека, мијешају ријечи из црквенословенског језика „во имја“, преко узречице Карађорђа „којекуде“, до ријечи „Босници“ која никад није коришћена у домаћим средовјековним повељама, па до највише оних модерних ријечи које можете прочитати у горњем цитату.

Ако погледамо све повеље које су дијци саставили у име краља Твртка, ни једна нема сличан почетак. Ево цитата из једне Тврткових повеља преведен на савремени српски језик, да можете видјети колико се разлику од ових измишљотина:

„У почетак Оца, у испуњење Сина и силаском Светога Духа, амин. О предивна висото мудрости и спознајо божанствене силе! Како су необухвативи судови његови и неизбројиве стазе његове  њих је испунио милосрђем и штедротама којима се са горњих висина својега божаства приљубио целој васељени и пошто је људско суштатство, посрнуло у преступу, собом обожио, усео је на небеса покоравајући се Оцу сведржитељу и извршио дело како је изволио. Њиме се и скиптри царски утврђују по целој васељени и красујући се славе Бога сведржитеља. Тако и ја, Стефан Твртко, по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим, удостојен бејах да царујем у земљама родитеља и прародитеља наших, чинећи им милост и уписујући (убрајајући) свакоме по вери и заслузи његовој…“ – ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА ТВРТКА I КОТРОМАНИЋА КНЕЗУ И ВОЈВОДИ ХРВОЈУ ВУКЧИЋУ ХРВАТИНИЋУ од 12. марта 1380.

У свим осталим повељама краља Стефана Твртка али и његових насљедника, среће се углавном иста или слична титула која почиње „краљ Срба, Босне, Приморја…“. Оно што још нико од оних који тврде да је горња измишљотина тачна није понудио, јесте повеља у којој се налази наводни текст, тј. када је и коме писана, као и у којем је научном часопису објављена анализа те непостојеће Тврткове повеље.

Сигурно вам се бар једном десило, сурфајући по интернету, да сте наишли на наводни цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи:

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…“

Овај наводни Ћосићев цитат обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама итд. Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа „Деобе“ (1961). Дакле, књижевни изражај а не научни суд о једном народу. Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: „роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа.“ Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста и то погрешно. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.“

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве „радне, текуће прибелешке“ објављене су 1992. године у књизи „Промене.“ У тој књизи „говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године.“

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

„Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

Један од фалсификата који се може наћи и на страницама великих међународних медија, као што је „Слободна Европа“, „Ал Џазира“, „Дојче Веле“ али и у београдском „Данасу“  и многим другим медијима, јесте наводна наредба која је наводно прочитана на Радио Приједору 31. маја 1992. године, а која наређује Муслиманима и Хрватима да ставе бијеле траке око руке:

“Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ovim ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice.“

Довољан доказ да је то лаж, јесте што ни у Хагу нема ове наводне наредбе са Радио Приједора да се користи у неком судском поступку, али и то што постоји проглас прочитан на Радио Приједору 30. маја 1992. године, након што су српске снаге одбиле напад муслиманско-хрватских снага на град Приједор. Снимак прогласа можете послушати на овом линку: РАДИО ПРИЈЕДОР 30. МАЈ 1992. ГОДИНЕ.

Онај који је дефинитивно срушио овај фаласификат јесте Един Рамулић, један од водећих активиста који заговарају постојање „бијелих трака“ у Приједору, које су наводно морали носити муслимани и хрвати. Ипак, он признаје, чак позива да се престане са коришћењем овога фалсификата, јер како он каже „Наредба да људи ставе бијеле траке у Приједору није емитована на радију. Молимо вас људи, немојте такве фалсификате дијелити, нема потребе за лажима и подметањима…“

Овај низ фалсификата могли би наставити, али не желимо да текст учинимо предугачким. Само ћемо навести да се ти фалсификати баве лажирањем натписа на стећцима, догађаја из протеклог рата, догађаја из Другог свјетског рата и слично. Али, немојмо мислити да су ти фалсификати безопасни, него запнимо свим силама да их свакодневно проналазимо и разобличавамо, јер ако то не будемо чинили можда ће једног дана лаж постати истина, а истина се сматрати за лаж.

Јасеновачки логораш Миле Ристић био је један од најзаслужнијих за пробој логораша из Јасеновца 22. априла 1945. године. Из отетог усташког пушкомитраљеза Миле је дејствовао по усташким чуварима, крчећи пут својим сапатницима у посљедњем чину њиховог мучеништва. У том посљедњем јуришу полуживих људи одразио се ехо топота Лазареве коњице и Синђелићевог посљедњег пуцња. Само тога пута је Миле, у коме су за час били оваплоћени Обилић и Сиђелић, остао жив након боја. Али, мученик и херој није могао поднијети смрт Јосипа Броза Тита 1980. и дигао је руку на себе. Као да је стари логораш знао да након смрти онога који је донекле држао зауздане авети прошлости, али у току чије владавине су разваљени темељи тадашње државе, српски народ чекају нови логори и нова страдања. Та спознаја била је претешко бреме за остарјела плећа.

Потврда тих слутњи стигла је за нешто више од десет година. Укидање конститутивности српском народу у Хрватској, појава црнокошуљаша на Јадранском приморју које су Приједорчани путујући на море или у Трст по фармерке, сретали од почетка деведесетих година прошлога вијека, затим прегласавање српских представника у БиХ, везање застава са полумјесецом и шаховницом и пропаганда о „граници на Дрини“, освјешћивали су већину залуђених Југословена међу Србима.

Када се запуцало у Хрватској 1991. године, почели су протести у Приједору, дијела тадашњих Муслимана и Хрвата против одласка једине легалне војске ЈНА да спријечи сепаратистичке  тенденције у подручја Хрватске која су била упоришта сепаратиста. Након нелегалног референдума о независности БиХ и убиства српског старог свата у Сарајеву до краја априла 1992. године већина територије БиХ биће захваћена је ратним дејствима. У Приједору су још увијек покушавали да спријече оно најгоре иако се у граду и околини налазило више хиљада српских избјеглица из Хрватске и других дијелова БиХ, који су преносили вијести о ратним страхотама.

Посљедњи састанак припадника Станице јавне безбједности Приједор о заједничком раду и спријечавању рата на подручју тадашње општине прекинула је депеша из Сарајева. Пуком срећом за везом је био српски полицајац који је депешу прослиједио своме претпостављеном. Шеф везе Милош Јанковић одлази са депешом на поменути састанак и даје да се прочита међу окупљеним полицајцима. Након што је депеша прочитана долази до опште пометње:

„Када је прочитао, сви као оно кошницу пчела кад преврнеш, сви се дигли. Једни, Срби вичу хвала ти брате, муслимани вичу ја ћу те заклати. Једног сам био похвалио, озбиљан полицајац из Козарца, био изузетно добар, предложио га једном за награду командиру. А он баш, не зна он да сам га ја предложио, а он вели ја ћу те заклати. А цијенио сам га као полицајца. И, устаде тај народ, изађоше…“

У депеши је писало између осталог да треба „отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ“. Била је то објава рата српском народу, а претња клањем изречена Јанковићу враћала је у сјећање приче преживјелих рођака о страхотама које су на подручју Приједора и околине чинили припадници муслиманског и хрватског народа током Другог свјетског рата. На списковима за мобилизацију муслиманских и хрватских снага поново су се нашла и презимена која срећемо међу списковима усташких злочина из времена НДХ.

Потомци логораша и антифашиста смогли су снаге да спријече понављање историје по трећи пут у двадесетом вијеку и умире повампирене шуцкорске и усташке идеје о Србима као реметилачком фактору са лијеве стране Дрине. У раним јутарњим сатима 30. априла 1992, док је Приједор још чврсто спавао, почела је једна од пресудних акција на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата. Српски полицајци (стални и резервни састава) без испаљеног метка и без проливене крви, ставили су читав град под своју контролу. Ово је и једна од најчистијих акција у току читавог рата у БиХ.

Данас, 31 годину касније у Приједору нема спомен обиљежја на ову херојску акцију. Кажу неки да је током деведесетих 30. април обиљежаван као Дан Општине Приједор. Касније је опет за Дан општине враћен 16. мај, сјећање на прво ослобођење Приједора у Другом свјетском рату од стране партизана. Ваљда је овај други датум прихватљивији за све народе у Приједору, али када се загребе по површини види се да су оба пута на једној страни били већином Срби, а на другој остали конститутивни народи.  Осим кафане и неких приватних скупова, скоро да се о тој акцији и не говори. Ако се и каже нека ријеч о томе, то се ради кроз зубе, шкрто и само реда ради јер не може да се заборави. Притом се често користи неприкладан термин „преузимање власти“, а имајући у виду редослијед свих догађаја то је била превентивна одбрамбена акција стављања града под контролу да не би дошло до остварења наредбе из ухваћене депеше. Као да се Срби Приједорчани стиде једне од најчистијих акција у протеклом рату. Пропаганда о Србима као наводно исконским злочинцима најбоље показује своје домете на овом и сличним примјерима. На свима нама остаје да одлучимо којом ћемо се привољети царству, да ли царству лажи или царству истине.

Претходница скоро сваком масовном злочину над Србима на просторима данашње БиХ, била је састављена од напада на српски национални и вјерски идентитет, уз омаловажавање или негирање српских жртава из прошлости. Споменућемо само примјере из 20 вијека.

Пред Први свјетски рат А-У окупациона управа организовала је посјету надвојводе Франца Фердинанда Сарајеву на Видовдан, велики српски национални и вјерски празник. Фердинанд је требао да посјети аустро-угарске војне трупе које су требале учествовати у војним вјежбама, а то је уједно био и притисак на тадашњу краљевину Србију и српски народ у цјелини. Након антетата на Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, члана организације „Млада Босна“, услиједили су тортуре и злочини над Србима у БиХ. Забрањена је ћирилица, српске радње биле су пљачкане, нападано свештенство и обични српски цивили, рушени споменици српским краљевима. Муслиманско и римокатоличко становништви у БиХ ставило се већински у службу ратних напора против Србије. У томе су великог доприноса дали и муслимани из Козарца код Приједора.

Одмах након оснивањем Независне Државе Хрватске на рушевинама Краљевине Југославије у априлу 1941. године, донесене су антисрпски закони. Забрањена је ћирилица, српско национално име, српске конфесионалне школе, цркве су масовно затваране и печаћене, прве жртве били су српски свештеници, српски народ насилно је римокатоличен и исламизован. У Геноциду над Србима у НДХ учествовао је велики број припадника хрватског и муслиманског народа, а изразита већина тих народа подржавала је активно или пасивно постојање НДХ.

На почетку ратова за југословенско насљеђе деведесетих година прошлога вијека, прво су рушени споменици српским писцима (Ћопићу и Андрићу), затим спомен обиљежја српским жртвама из Другог свјетског рата (Црна рука код Босанске Крупе, Спомен-костурница у Пребиловцима) сјећање на српске жртве проглашено је за шовинизам итд.

Након рата и успостављања државне заједнице БиХ, почела су и до данас трају негирања српског националног идентитета на просторима данашње БиХ и отимања српског историјско-културног насљеђа. Ова година почела је синхронизованим ударима на српске националне и вјерске симболе. Баш као и у ранијим случајевима када су се припремали напади на Србе, зато немамо права на неозбиљност и толеранцију србофобије која мирише на усташлук.

Први напади услиједили су на Дан Републике Српске и њену славу Светог Стефана. Најгоре од свега јесте, да су брутални напади дошли и од представника исламске заједнице. Један од таквих напада била је и бесједа Мухарема Штулановића редовног професора на Исламском педагошком факултету у Бихаћи и имама на подручју Велике Кладуше. У својој бесједи назвао је Републику Српску „геноцидном“, прославу 9. јануара „персонификацијом зла“, а износи и нетачне податке када говори о преко 11.000 жртава у Сарајеву које чине углавном муслимани.

На Савиндан дошли су нови напади из крила исламске заједнице, када је имама у Козарцу у својој бесједи оптужио Светога Саву за фашизам, шовинизам, секташтво, а српско православље назвао сектом. Србе комшије такође је оптужио за фашизам. Свој допринос сатанизацији Светога Саве и светосавља, дао је и новинар Драган Бурсаћ, који је у чланку за Алџазиру изнио лаж да је светосавски култ новијег датума и да су га успоставили наводно српски националисти блиски Хитлеру. Његове ријечи побијају чињенице, а једна од њих је, да се Свети Сава у школама на простору данашње БиХ слави од 1851. године. Овим примјерима треба додати и несрећног директора основне школе Алекса Шантић у Сечњу, Оливере Марјановић, која ја забранила вјерски обред у школи за Савиндан и тако покушала прекинуту вишедеценијску традицију у тој школи. Традиција није прекинута акцијом родитеља и ученика који су без директора одржали и вјерски обред у просторијама школе.

На ово све као шлаг на торту долази и декларација Скупштине Кантона Сарајево о осуди истицања три прста испред институција државне заједнице БиХ. Да ствар буде још гора, у емисији „ДневникД“ Федералне телевизије, водитељка је у разговору са Министром сигурности БиХ Ненадом Нешићем, због кога је и донесена поменута декларација, рекла да је дизање три прста провокација и фашистички поздрав. Фашизам је једна од најчешћих погрдних етикета којима се у посљедњих 20 година етикетира српски народ. Исти онај народ који је поднио највеће жртве и заслуге за побједу над нацизмом и фашизмом на просторима данашње БиХ и бивше Југославије.

Сви они који желе опстанак данашње БиХ треба да буду свјесни да  напади на ова три симбола, не иду у прилог опстанка у напретка данашње БиХ. Наиме Свети Стефан је у средњем вијеку био заштитник краља Стефана Твртка, најзначајнијег владара из династије Котроманић. Исте династије коју својатају и они који нападају Светог Стефана. Свети Сава је прије монашења као свој посјед имао територију средњовјековне Хумске земље. То је данашња Херцеговина. Један од најзначајнијих средњовјековних великаша са простора данашње БиХ, Стефан Вукчић Косача прогласио се за херцега од Светога Саве. То нам говори да је култ Светога Саве био присутан на овим просотрима још у средњем вијеку. Такође, над гробом Светога Саве у манастиру Милишеви, крунисан је Твртко за краља „Срба, Босне, Западних страна, Хумске земље….“. Три прста симбол су Оца, Сина и Светога Духа или Свете Тројице у које су се закљињали и владари средњовјековне Босне у Хумске земље. Дакле, ови симболи су дио историјско-културног насљеђа српског народа на просторима данашње БиХ, али и предмет својатања у данашње вријеме од стране модерних нација. Другим ријечима, ови симболи су у темељима данашње БиХ, ако се позивамо на традиције средњег вијека, само се често тумаче неправилно и својатају.

Са данашње тачке гледишта, напад на ова три симбола напад је на пола данашње БиХ. Умјесто да главни заговорници модерне БиХ покажу већу дозу разумјевања према идентитетским симболима једног од конститутивних народа, они се труде да што више огаде сваки покушај суживота на овим просторима. Нека се само присјете да је након 1945. године, српски народ под диктатом тадашњих комунистичких власти, пристао на државу са онима од којих је доживио геноцид, опростио те злочине у нади да се неће поновити и избјегавао да јавно говори о својим жртвама како би се одржала заједничка држава. Слично је било и у претходној Краљевини СХС/Југославији. Дакле, онај ко дира у Светог Стефана, Светог Саву и три прста, руши темеље данашње БиХ.